Javna optužnica na naslovnicama žute štampe, pokazalo jeovdašnje medijsko iskustvo, često ne mora biti potkrepljeno snažnim činjenicama ili uverljivim dokazima.

Ima li državni vrh nekakve interese da pojedine informacije saopštava tabloidima, a da ih ne prenesi i javnosti? Kako se oseća čitalac u situaciji kada neki medij u dramatičnom tonu objavi vesti iz „državnog vrha”, pozivajući se pri tom na „anonimni izvor” iz najviših vrhova vlasti?

Upravo je „anonimni izvor”, taj omiljeni i misteriozni sagovornik bulevarske štampe, i to još iz „državnog vrha”, mada je ostalo nejasno o kom vrhu se radi – vladi ili predsedniku republike –navodno upozorio „Kurir” da se vlasniku tog lista Aleksandru Rodiću i uredniku časopisa „Akter” Tihomiru Trišiću sprema montirano hapšenje.

„Kurir” je do sada najavio mnoga hapšenja, a mnoga su se obistinila, te su ovaj i još neke tabloide u beogradskoj čaršiji prozvali „službenim glasnikom”. Ovo je ipak prvi put da najavljuju sopstveno hapšenje. Teško je ipak verovati da ih je „državni vrh” ovlastio da to objave, jer taj vrh svakako ima na raspolaganju mnoge zvanične kanale da obelodani svoja „saznanja” i teško da je spao na jedan tabloid.

Kao razlog za strepnju istakli su osvetu „kriminalizovanog vrha policije”, što bi značilo da se taj „državni vrh” i sam plaši „policijske mafije” i ne sme uznemirujuću vest da saopšti građanima.

Dramatično saopštenje objavljeno je pošto se danima na naslovnoj strani „Kurira” vrh srpske policije, oličen u njenom direktoru Miloradu Veljoviću, dovodi u vezu sa kriminalnim aferama i optužuje za veze sa tajkunima.

Javna optužnica na naslovnicama žute štampe, pokazalo je ovdašnje medijsko iskustvo, često ne mora biti potkrepljeno snažnim činjenicama ili uverljivim dokazima. Ovde je reč o nečem drugom. Tabloidima je poternica zapravo putokaz za ključno pitanje, o kojem sada sigurno razmišlja i Veljović. To pitanje glasi: Ko li mi ovo smešta?Jer, Veljović je do sada vešto plivao kroz mutne vode srpske političke i policijske kombinatorike. Na mesto direktora Policije postavljen je u vladi Vojislava Koštunice, potom je ostao u istoj fotelji i u vladi Mirka Cvetkovića. Nisu ga smenili ni posle formiranja Dačićeve vlade. Da li se tek posle nedavne maratonske rekonstrukcije razmišlja i o demontaži dosad nedodirljivog Veljovića?

I, zaista, ko sve koga može „namestiti” u javnom prostoru? U ovakvoj, poprilično zagađenoj medijskoj atmosferi, percepcija i strah da svako može osvanuti na trafici kao „crna ovca” ili samo „ovca”, svejedno je, stvara atmosferu straha, nesigurnosti i društvene paranoje. Naročito kada se upravo tabloidi predstavljaju kao „mač koji će saseći korupciju”, te se zabuna time dodatno pojačava. Policija koja istražuje sporne privatizacije je, prema takvom tabloidnom tumačenju, „mafijaška”, te su, po logici stvari, oni koji su uhapšeni, ili su pred hapšenjem, zapravo, žrtve „kriminalizovane policije”.

Ali, političke borbe preko tabloidnih anonimnih izvora događale su se i ranije. Kada su se posle 5. oktobra suprotstavljene frakcije u DOS-u obračunavale preko medija, posebno Đinđićev DS i Koštuničin DSS, upravo su se, kao sagovornici, koristili „anonimni izvori”. Korišćenje neimenovanih sagovornika je sasvim legitimno, ali novinarski kodeks iziskuje da se jasno kaže bar kojoj opciji je taj izvor blizak, odnosno kakvi su mu motivi.

Direktor kancelarije za saradnju sa medijima Vlade Srbije Milivoje Mihajlović kaže da sve informacije iz aktuelne vlade imaju ime i prezime i da su premijer i svi ministri dostupni medijima.

– Kada je vlada u pitanju, oni se nikada ne skrivaju iza formulacije „anonimni izvor iz vrha vlasti” – naglašava Mihajlović, ukazujući kako se svi spinovi u medijima vezuju upravo za famozne „anonimne izvore”. Mihajlović primećuje da bi bilo pametno kada bi se sačinila analiza o tome koliko se vesti iz anonimnih izvora pokazalo tačnim.

Savetnica za medije predsednika Srbije Stanislava Pak kaže da se u medijima, osim nekoliko časnih izuzetaka, oseća uticaj političkih opcija, krupnog kapitala, različitih uticaja pojedinaca ili grupa, što dovodi do potpune konfuzije građana Srbije.

– Više se ne može zaključiti šta je objektivna informacija i kakvi su to navodni izvori iz državnog vrha. Ja zaista sumnjam u kredibilitet takvih izvora. Sada je vlast u stalnoj komunikaciji sa građanima i predsednik Srbije i članovi vlade govore javno ono što misle i ne vidim potrebu da se pojavljuju informacije iz nekakvih tajnih izvora. Sve ono što predsednik Nikolić misli, on to i saopštava javnosti. Njegov manir nije da zove bilo koje novine kako bi u njima plasirao informaciju. Meni nije jasno kakvi su ciljevi pojedinih medija da se pozivaju na „državni vrh”. Predsednik Nikolić se ne ponaša tako da jedno misli, drugo radi, a treće govori – kaže Stanislava Pak.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: NUNS