Kriza univerzitetskog obrazovanja novinara

Kada se početkom 2011. saznalo da Institut za komunikološke i medijske studije na Univerzitetu u Lajpcigu planira da smanji svoje Odeljenje za novinarstvo, ova vest pokrenula je opštu raspravu o krizi univerzitetskog obrazovanja novinara u Nemačkoj. Dijagnostifikovanjem problema ova povezanost izgleda pre kao nešto što odvlači pažnju, kao isuviše „unicentrična“, jer šta znači prepoloviti broj studenata u Lajpcigu mereno i nadalje nekontrolisanom hiperprodukcijom viših strukovnih škola stvaranjem neprestano novih studijskih programa novinarstva?

Lajpcig manje ili više. Ponuda na tržištu univerzitetskog obrazovanja novinara poslednjih godina se u svakom slučaju kvantitativno znatno povećala, diferenciranija je više nego ikada ranije, a konkurentnost je enormno porasla. Sve je tu za normalno funkcionisanje konkurencije. A kriza? Kakva kriza?  – pitali bi se na prvi pogled.

Bližim uvidom pokazuje se da je, što je paradoksalno, upravo velika ekspanzija ponude poslednjih godina ono što u interakciji sa kontraktivnim razvojem izaziva krizu na tržištu rada. Višak kapaciteta pokreće poraznu konkurenciju, mada ona ne mora da bude porazna i za same ponuđače obrazovanja; porazna je u svakom slučaju za efikasnu obavezu obrazovanja novinara na po svojoj prirodi uvek meritoran javni zadatak novinarstva, koji mora da čini jezgro svakog etosa novinarske profesije.

U visokoškolskom sistemu koji je u sve većoj meri prepušten decentralizovanom konkurentnom samoupravljanju, teško da ekstenzivno bujanje studijskih programa koji nude „štogod u vezi sa novinarstvom“ predstavlja iznenađenje. Univerziteti se, doduše, orijentišu u konkurenciji prema potražnji; ali, na žalost, uglavnom prema onoj na pogrešnom kraju, jer se primarnom smatra direktna potražnja korisnika obrazovanja za studijskim mestima. Potražnja tržišta rada za datim svršenim studentima uzima se, međutim,  u obzir samo u onoj meri u kojoj uopšte utiče na izborne odluke „potrošača“

Mereno potrebom tržišta rada potražnja maturanata za novinarskim studijskim programima sada je doduše još uvek veoma velika, a ružičasti snovi o profesiji velikog broja mladih ljudi izgleda da su i dalje otporni na loše vesti branše proteklih godina.

U vremenima velike poplave studijskih programa ovaj višak tražnje bio bi regulisan još pre početka studija: oni koji nisu uspeli da se upišu na željene studije novinarstva – u to vreme broj mesta na studijama novinarstva još je bio smislen –  kao alternativu su odabirali i studirali nešto „pristojno“ i postajali pravnici, lekari i ekonomisti. Dobro rešenje, naročito po kvalitet novinarskog obrazovanja, jer su tada diplomirani novinari kojih nije bilo previše još sa izvesnošću mogli da nađu dobra mesta u novinarstvu, a obrazovanje se mirno moglo posvetiti „čistom nauku“, drugim rečima da studenti na najbolji mogući način odgovore na aktuelno stanje razvoja medija i pripreme se za efikasno ispunjavanje javnog zadatka novinarstva.

Danas situacija izgleda drugačije. Ponuda studijskih programa u primamljivom nadmetanju ponuđača nesmetano prati previsoku tražnju, a umesto rigorozne selekcije i racionalizacije na mnogim mestima se javlja skupa reklamna bitka za što je moguće veči broj novih studenata novinarstva. To je sama po sebi već zabrinjavajuća dinamika. Situacija postaje još teža, ako se u obzir uzmu i aktuelna kretanja na tržištima novinarstva.

Ne samo da jaki trendovi konsolidacije ograničavaju potrebu za podmlatkom u glavnim poljima novinarstva, već se u aktuelnim novinarskim istraživanjima konstatuje sve veći kvalitativni pad profesije na širokim rubovima osnovnih oblasti novinarstva koje se sve više sužavaju: u velikom novinarskom izveštaju [Journalisten-Report] Vajšenberga, Malika i Šola govori se o jakim tendencijama deprofesionalizacije, gubljenja granica i tabloidizacije. Reč je o tendencijama koje idu na račun normativne primarne orijentacije novinarstva na svoju javnu funkciju. Razlozi su medijsko-ekonomske prirode i već su više puta analizirani.

Zastrašujuće je pre svega saznanje da je finansiranje kvalitetnog novinarstva sve više u opasnosti, jer publici očigledno nedostaje spremnost da plati i što jako slabi izdašnost unakrsnog subvencionisanja preko reklamnog tržišta.

Mnoge, upravo novije ponuđače studijskih programa novinarstva ovakva konstelacija stavlja pred dilemu: da li javni zadatak novinarstva dosledno stavljaju u fokus obrazovanja,  da li on za većinu studenata jednostavno zaobilazi tržište, da li se fleksibilno prilagođavaju tendencijama deprofesionalizacije i gubljenja granica na tržištu, da li već u obrazovanju dovode u pitanje osnovne etičke temelje novinarske profesije. Novi studijski programi pokušavaju da reše ovu dilemu time što novinarsko obrazovanje često povezuju sa potpuno drugačijim obrazovnim sadržajima, koji treba da poboljšaju profesionalne izglede. Kompromis, da ne kažemo (polu)ulagivanje postaje program i tako se hibridni studijski programi onda nazivaju „PR i novinarstvo“, „Novinarstvo i Business Communication“, Ekonomija medija i novinarstvo“ itd.

Spajanje PR ili upravljanja medijima sa novinarstvom škakljivo je upravo i u fazi obrazovanja, tako značajnoj za profesionalnu socijalizaciju, naročito ako obrazovanje obavezuje na autonomiju i javni zadatak novinarstva. Ko u obrazovanju novinara flertuje sa PR-om ili sa poslovnim upravljanjem medijima, ući će sa njima u brak, a potomstvu će se videti poreklo.

„Šta si ti? Da li si biznismen ili si njuzmen?“, pita konsternirani Al Paćino kao Lovel Bergman, novinar CBS-a, u dokumentarnom trileru „Insajder“ svog šefa odeljenja kad shvati da iz ekonomskih razloga mora da speči emitovanje intervjua o skandalima u industriji duvana. Šta bi odgovorili diplomci ovih hibridnih studijskih programa na ovo Gretino pitanje?  „Zavisi“?, „Ne znam“? „I jedno i drugo“?

Novinar uvek mora da bude ceo novinar. Rigorozni standard je uvek javni zadatak, koji mora da se ispunjava uz očuvanje novinarske obaveze brižljivosti. Idealno obrazovanje novinara bi stoga trebalo da se koncentriše na krajnje zahtevan zadatak, da se studentu da sve u ruke što mu pomaže da tom standardu udovolji čak i pod teškim uslovima novog medijskog sveta. Univerzitetsko novinarsko obrazovanje palo je u moralnu krizu, jer je sve češće zbog prevelike ponude pod pritiskom da podrije ovaj primarni normativni cilj, otvoreno ili prikriveno.
Svakako bi bilo najbolje rešenje da se problem reši u korenu i smanji prevelika ponuda. Dokle god etiketa „novinarstvo“ za brucoša ostane neodoljiva čarobna reč za koju na privatnim obrazovnim ustanovana plaćaju čak previsoke školarine, sa ovim se ne može računati.

Kao alternativa bilo bi smisleno da se definiše nekoliko odabranih vodećih programa koji će se poput svetionika isticati u moru mnogih tržišno orijentisanih ponuda, jer će se u potpunosti fokusirati na rigoroznu normativnu i odličnu praktičnu obuku za novinare.

Imajući u vidu nesiguran društveni razvoj, naime da meritorni novinarski sadržaji u novom medijskom svetu imaju sve veće probleme da se probiju ka opšoj publici, ovi vodeći programi treba da efikasno povezuju savremeno multimedijsko i crossmedijsko obrazovanje sa jednim širokim istraživanjem inovacijskih kapaciteta novinarstva.

Ako se finansijski uslovi novinarstva nastave da pogoršavaju, politika medija mora da krene i inovativnim putevima svoga unapređivanja. Kao putokaz u tom pogledu čini se koncept koji je predložila Mari Luiz Kifer  u proleće 2011. u jednoj širokoj raspravi. Kifer zahteva radikalno preusmeravanje finansiranja državnih medija na prave meritorne institucije novinarstva. Umesto da medije u svoj njihovoj sadržinskoj širini – sa duvačima i Rosamund Pilčer – novčano izdržava, subencionisanje treba da se usresredi na novinarske redakcije koje zavređuju pomoć. Ali da bi se u ovakvoj vrsti unapređivanja obezbedilo nemešanje države mora da se osloni na nezavisno kvalifikovano novinarsko obrazovanje: unapređivanje zavređuju onda one redakcije koje će zaposliti svršene studente odgovarajućih akreditovanih studijskih programa. Ovaj predlog isuviše je, međutim, dobar da bi se nadali koracima koji će biti preduzeti u tom pravcu.

Literatura:

• Kiefer, Marie Luise: Die schwierige Finanzierung des Journalismus. In: Medien & Kommunikationswissenschaft, 1/2011, S. 5-22.
• Weischenberg, Siegfried/Malik, Maja/Scholl, Armin: Die Souffleure der Mediengesellschaft. Report über die Journalisten in Deutschland. Konstanz 2006.

Prvi put objavljeno u: Journalistik Journal Nr. 2 / 2011