Domaća medijska sfera bogatija je za ozbiljan, naučni, online časopis posvećen ženskom stvaralaštvu. U tekstu koji sledi dat je prikaz ovog broja „Knjiženstva„.

Drugi  broj (posvećen studijama književnosti, roda i kulture, a pokrenut u okviru istraživačkog projekta  knjiženstvo – teroja i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine ) tematski je posvećen, u svom največem,  nosećem bloku, snažnim vezama između  ženske kulture i periodične štampe s kraja xix i početka xx veka.

Sadržinski  okvir ovog broja  čini: postavljanje temelja izučavanju ženskog  samoizražavanja – ženske književnosti, publicistike i novinarstva na srpskom jeziku, odnosno uspostavljanje izučavanja  hronologije  “sopstvenog glasa“ i uvida u sticanje prava na sopstvenu sobu.

Istraživanja koja su rezultirala tekstovima u ovom broju ukazuju na period  sticanja određenih  prava u radikalno drugačijim uslovima nego što su uslovi u kojima su ta prava, znatno ranije,  ostvarivana u Evropi – iz koje su preuzimani uzori, modeli ponašanja, ideje, pa i mode  koji su,  potom, prerađivane i prilagođavane  u sredini koja je sebe, s obzirom na specifičnosti razvitka,  doživljavala kao “nešto treće“, nešto između razvijene Evrope i zaostalih  divljaka,  kako konstatuje jedna od autorki.

Kraj XIX i početak XX veka vreme je kada je žena sa ovih prostora od objekta/teme postajala subjekt/akter javnog života. Pod “ovim prostorima“ podrazumevale su se dve različite geografsko političke celine – jedna, razvijenija,  pod vlašću Austrougarske monarhije i druga, zaostalija, pod Otomanskom imperijom – jedna u ranom kapitalizmu, druga još uvek  u feudalizmu.

Taj odnos ženske kulture i periodike obeležen  je, kako o tome svedoče istraživači, autori tekstova, upravo takvim specifičnostima  odnosno kontradiktornostima: konzervativizam zaostale sredine  u sukobu je sa novim,  emancipatorskim tokovima uvezenim iz razvijenijeg sveta. Autorke tekstova  ukazuju na tri  najznačajnije faze kroz koje,  pre 100 godina, prolazi proces ženske emancipacije:

–         postavljanje ženskog pitanja sa značajnim zakašnjenjem

–         formiranje ženskih društava, najpre u Vojvodini

–         osnivanje ženskih časopisa, daleko ranije u Vojvodini gde nastaju prvi ženski časopisi – najpre “Ženski vospitatelj“ Matije Bana (1847), a potom “domaćica“,  Stevana Bajalovića i “Ženski svet“  Arkadija Vardjanina. Te časopise osnovali su  i uređivali muškarci, kao vrstu poučnog štiva za žene o njihovim obavezama u porodici i u društvu. Tek časopis “Žena“,  učene Milice Tomić, pokreće i uređuje jedna  žena.

Karakteristika tih prvih časopisa, sasvim nepoznatih ovoj sredini posle drugog svetskog rata, kao i čitava ta predhodna istorija, bio je  spoj, osmoza ženstvenosti,  žene shvaćene kao biološkog bića i feminizma – žene ličnosti, društvenog bića,  koja se sporo, mukotrpno i  stidljivo pomalja na javnoj sceni.

Istraživanja i analize devojačkog romana Drage Gavrilović, književnosti između emancipacije i nacionalnog u časopisu “Žena“, Milice Tomić, seksualne pedagogije s kraja XIX i početkom XX veka, odnosa prema modi u časopisu “Ženski svet“, dragoceni su i neophodni, pionirski  uvidi u nepoznatu istoriju novinarstva, publicistike i književnosti na srpskom jeziku.

Tekstovi saradnica Knjiženstva koji časopisu daju međunarodni karakter ( “pisma mlade Markize od Aloma“ ) predstavljaju dobrodošao okvir, koordinatni sistem  smeštanja obrađene tematike u širi, evropski kontekst.

Analiza pojedinih autorki i njihovog dela – od Jelene Dimitrijević, preko Jovanke Hrvaćanin i Danice Marković do Milene Pavlović Barili –  predstavlja kvalitetno, nadahnuto i originalno  produbljivanje zadate teme, a bibligrafija ( monahinja Jefimija i časopis “Ženski svet“ ) je izvanredan primer postavljanja temeljaca u izučavanju ženske kulture na ovim prostorima, odnosno na srpskom jeziku.