Kako obrazovati novinare sutrašnjice?

7. jun 2013. • Novinarstvo • by

Slika ubice vojnika u Londonu, sa okrvavljenim rukama i mačetom, šokirala je planetu. A neki od studenata novinarstva za taj događaj nisu čuli!

Kako to da su u sveopštoj poplavi informacija nedovoljno informisani? Više znaju o Ceci i Seki, Ekremu i Stoji, nego o ratu u Siriji, katastrofi u Somaliji, o Sartru, Tolstoju, Andriću? Zašto je ova izgubljena generacija sve dalje od Makluanovog svetskog sela, sve bliža globalnom gulagu? U kakvim medijima će oni raditi i koja su im znanja potrebna?

Oni ne znaju za bolju prošlost. Kriza je njihova sadašnjost. A nema sutrašnjice. I vršnjaci u Evropskoj uniji suočavaju se sa debaklom kapitalizma na ispitu novog vremena: 25-50 odsto dvadesetpetogodišnjaka nema posao, u Italiji bi čistili ulice i radili prekovremeno bez naknade za prosečnu srpsku platu!

U Americi, bivši ministar obrazovanja Vilijam Benet napisao je sa kolegom knjigu “Vredi li koledž?”, u kojoj konstatuje da je 40-50 hiljada dolara, koliko košta godina studiranja, promašena investicija jer diploma malo vredi na tržištu rada, ne garantuje odgovarajući posao, a kredite za studije treba vraćati.

Neki koristan zanat daleko je isplativiji, smatra autor. Fakulteti se u Srbiji nekontrolisano šire, prekoračujući granice tržišta zapošljavanja i državnog budžeta. Porast troškova studiranja prenosi se na nezadovoljne studente i njihove roditelje.

Bilo bi logično da preobilje informacija i brzina njihovog protoka na Internetu garantuju bolju informisanost. Ali, ponuda informacija na digitalnom švedskom stolu nije garancija da će se korisnici hraniti zdravo. Naprotiv, oni se prežderavaju nezdravim, toksičnim slatkišima sačinjenim od reči i slika.

Učite nas kvalitetnom novinarstvu, želite da stvarate elitne novinare, a mi završavamo u tabloidima za koje nam obrazovanje nije potrebno – prigovaraju nam, s pravom, studenti. U privatizovanoj industriji vesti ne očekuje se da novinari razmišljaju nego da ćuteći sprovode biznis-plan, povezujući komercijalne mogućnosti sa sadržajem, pričajući naručene priče.

Zaustavljeni u normalnom sazrevanju i obrazovanju, vaspitavani na uzorima sa poternica, u okruženju nasilja i beznađa, mladi su oguglali na glasni primitivizam javne scene, na korupciju, na zločin. Žele da dođu do diplome i da odu. Zato za njih ubistvo vojnika u Londonu i nije neka značajna tema. Uzbudljivije im je nasilje iz komšiluka, iz školskog dvorišta, iz parohijskog doma, snimljeno mobilnim telefonom.

Da li je tzv. građanski, uradi-sam žurnalizam, odgovor na pitanje o budućnosti novinarske profesije? Laičko poimanje je da su društvene mreže Twitter i Facebook, koje počivaju na vestima iz privatne sfere, konkurencija kvalitetnim medijima koji se i dalje bave značajnim temama javnog sektora.

Istina je da laički žurnalizam širi prostore demokratije i Dženkinsove participativne kulture, da je odgovor na krizu javnog komuniciranja i novi vid socijalizacije razgovorom, debatom, dijalogom. Ali, informisani građani su manjina i na mreži na kojoj dominiraju lični pristupi, predrasude, politički, verski i nacionalni stereotipi.

U knjizi “Novo digitalno doba” Šmita i Koena, direktora Gugla, osnovna ideja je da živimo u dva sveta: u analognom, fizičkom, u kojem se još čitaju novine i knjige, i u virtuelnom, koji nas izlaže brojnim opasnostima i problemima koji zahtevaju originalna rešenja.

Postmoderni, inovativni žurnalizam, za koji obrazujemo novinare, negde je između ova dva sveta. Kao što je novinar negde između želje da informiše i želje da zaradi za život, između brzine izveštavanja i rentabilnosti teme, između težnje da kaže istinu i autocenzure.

U digitalnoj eri svako može da snimi video zapis, da bude reporter sa lica mesta kao učesnik ili očevidac neobičnog događaja. Ali, ne može svako da intervjuiše, pronađe prave izvore, analizira, ponudi kontekst i proveri tačnost informacija.

Na blogu svako može da izrazi mišljenje, da postane vox populi trenutka. Ali standardi kvalitetnog žurnalizma, na kojima počivaju klasični mediji, pretpostavka su svakog, pa i onlajn novinarstva.

Posle Drugog svetskog rata žurnalizam je postao akademska disciplina. Ta disciplina počiva na razvijanju kritičkog mišljenja, na većoj etičnosti, na dubljem istraživanju tema od javnog interesa, na lakšem snalaženju u svetu koji se brzo menja, na uočavanju globalnih perspektiva. Kriza starih medija zaoštrava konkurenciju među novinarima kojima preti Damoklov mač otpuštanja.

Multimedijalna znanja (video, tekst, grafika, audio, foto), interakcija između teorije, profesionalne prakse i istraživanja žurnalizma koju nudi visoko obrazovanje, odgovor su na izazove novog vremena. A novinarstvo će zauvek počivati na ličnom talentu, znanju, intelektualnoj radoznalosti i kreativnosti onih koji nam plasiraju slike sveta u kojem živimo.

Tekst je objavljen u nedeljniku Novi magazin, 6. juna 2013. godine. 

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , ,

Send this to a friend