Samo godinu dana bilo je potrebno da se još jednom potvrdi najveća slabost domaćih reformi. Strategije se usvajaju, medijski zakoni menjaju, ali se po pravilu nedovoljno ili selektivno primenjuju. Čak i kada postoje, dobra rešenja služe kao „dokazni materijal“ koji se šalje u Brisel, dok u praksi funkcionišu neki drugi principi. Ni iz Brisela ništa novo – stiže još jedna opomena u nizu.

Iako je prošlogodišnjim usvajanjem Medijske strategije najavljena nova etapa medijskih reformi u našoj zemlji, samo godinu dana kasnije stižu prve ozbiljne kritike iz Brisela po pitanju njenog sprovođenja. Implementacija Medijske strategije navodi se kao najveći problem u najnovijem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije na putu evropskih integracija, a nadležni se još jednom pozivaju da reše goruća pitanja u domaćim medijima.

“Neophodno je u potpunosti osigurati transparentnost vlasničke strukture u medijima, ali je potrebno ubrzati i implementaciju Medijske strategije”, navodi se u godišnjem izveštaju koji je juče objavila Evropska komisija. Iako je donošenje Medijske strategije bio jedan od uslova za dobijanje statusa kandidature za ulazak u EU, za prvih godinu dana  nije urađeno praktično ništa što je predviđeno ovim dokumentom zbog čega sve češće negoduju i medijska udruženja u našoj zemlji.

Tako je, primera radi, septembar 2013. godine određen kao krajnji rok za povlačenje države iz vlasništva u medijima, a do ovog trenutka nije ostvaren nikakav napredak u ostvarivanju tog cilja. Štaviše, još uvek nije obezbeđena čak ni transparentnost vlasništa, pa se za veliki broj medija u Srbiji ne zna ni ko su stvarni vlasnici.

Još jedan problem predstavlja i državna pomoć medijima na koju su često upozoravali i medijski stručnjaci u našoj zemlji. Stoga se u izveštaju Evropske komisije navodi da “mere koje se odnose na finansiranje određenih medija iz državnog budžeta treba da budu usklađene sa propisima Evropske unije jer predstavljaju državnu pomoć”.

Evropska komisija upozorava i da je neophodna aktivnija uloga policije i sudstva u zaštiti novinara i medijskih sloboda, jer je broj napada i pretnji novinarima neznatno opao u poslednjih godinu dana uprkos tome što pravni okvir garantuje medijske slobode i slobodu izražavanja uopšte.

O pritiscima na medije svedoče i podaci da je u toku protekle godine zabeleženo 73 slučaja drastičnog kršenja medijskih prava i sloboda, od toga devet fizičkih napada na novinare, 18 pretnji ugrožavanja sigurnosti i četiri smene glavnih urednika ili direktora medija.

Situacija nije mnogo bolja ni u drugim zemljama iz regiona. Politički uticaji, finansijski pritisci, autocenzura i nedovoljna zaštita novinara zajednički su problemi medija u celom regionu Zapadnog Balkana, pa će usaglašavanje sa evropskim standardima i njihova stvarna primena u praksi sasvim izvesno ostati najveći izazov svih zemalja iz regiona i narednih godina.