Novi izveštaj Lore Filden za Rojters pokazuje da bi programi podsticaja i povećane kazne za medijske kuće mogli pomoći u rehabilitaciji regulatornog sistema za štampu u Velikoj Britaniji.

Kao odgovor na skorašnje kritike od strane vlasti i javnosti, Komisija za žalbe na štampu Velike Britanije objavila je u martu plan da se uvede novi regulatorni sistem za medije. Međutim, dok novinari i zvaničnici pokušavaju da pronađu svoj novi put kroz propise, komleksnost ovog zadatka postaje sve očiglednija.

Fildenova, koja je gostujući saradnik u Rojtersu, sugeriše da je suština rasprave u britanskom savetu novinara pitanje da li bi poštovanje propisa trebalo da bude obavezno ili dobrovoljno.

U izveštaju pod naslovom “Regulisanje štampe: komparativna studija međunarodnih saveta novinara” ona razmatra regulatorne sisteme u šest zemalja koristeći informacije prikupljene putem razgovora sa članovima saveta novinara, medijskim ombudsmanima i novinarima iz zemalja koje su učestvovale u studiji. Cilj izveštaja nije da pruži širok pregled propisa vezanih za štampu, već da predstavi zajednička iskustva, kako pozitivna tako i negativna, koja će pomoći u budućem donošenju odluka po pitanju regulacije štampe u Velikoj Britaniji.

O zemljama u kojima je regulatorni sistem dobrovoljne prirode detaljno se diskutuje kroz priču Ričarda Dezmonda, koji je 2011. povukao nekoliko svojih novina iz britanske Komisije za žalbe na štampu i istovremeno postao član Novinskog saveta Irske.

Kroz takozvani „problem Dezmond“ Fildenova sugeriše da je Dezmondovo povlačenje iz britanskog regulatornog tela motivisano manjkom opipljivih beneficija koje ta komisija pruža. Fildenova se često osvrće na Dezmondov slučaj da bi pokazala kako je, da bi novinski saveti mogli biti dobrovoljni, neophodno osmisliti sistem podsticaja da bi se promovisalo poštovanje propisa i dugoročno članstvo.

Za analizu su izabrane Švedska, Nemačka, Finska, Danska, Irska i Australija zbog sličnosti sa Velikom Britanijom u pogledu sistema vlasti, veličine i širine medijskog nadzora. Pored ovih zemalja, ona se u izveštaju poziva i na određena iskustva iz Kanade, Novog Zelanda i Norveške, kako bi istakla oblasti medijske slobode u tim zemljama.

Služeći se primerima iz Kanade i Nemačke, Fildenova podržava jedinstven sistem koji koristi medijske potrošače kao mamac koji će medijske kuće navesti da se više pridržavaju propisa. Ona ističe da su sadašnji regulatorni sistemi uglavnom nejasni čitaocima, pa je potrošačima teško da prepoznaju one medijske kuće koje su članice pouzdanih regulatornih komisija.

Fildenova predlaže da se medijske kuće primoraju da na naslovnoj strani nose neku vrstu “oznake standarda” kako bi ukazale na svoju pripadnost nekom novinskom savetu. Ovakav sistem, kaže ona, omogućio bi članicama da promovišu svoju vezu sa potrošačima i istaknu se među kućama koje nisu članice saveta. Ona takođe predlaže rigorozan nadzor koji bi medijske kuće kaznio novčanim kaznama i suspenzijom iz regulatornih komisija ako se ne pridržavaju odluka ne poštuju odluke novinskog saveta.

Fildenova objašnjava da regulatorna tela za štampu u Velikoj Britaniji treba da pokušaju da usklade svoj novi sistem sa sistemom sličnim onom u Irskoj. Ona zagovara superiornost irskog modela regulacije štampe, koji zakonski priznaje publikacije koje se pridržavaju propisa i tako ih štiti od budućih tužbi. Na kraju, Fildenova veruje da će etički podsticaj vremenom prerasti u finansijski podsticaj usled veće zarade, pogotovu ako se budu stigmatizovale novine koje se neadekvatno pridržavaju propisa svojih regulatornih komisija.

Kompleksnost ovog izveštaja nagoveštava da će biti veoma teško razviti novi regulatorni sistem za medije u Velikoj Britaniji. Ne samo da postojeći medijski propisi zastarevaju, već se i novinski saveti muče da pruže podsticaje novinama da produže članstvo. Na kraju, Fildenova predlaže britanskim novinskim savetima da “pređu na model koji sadrži znatne podsticaje koji bi doveli do toga da se poštovanje etičkih propisa shvati kao uslov za ostvarivanje prodaje.”