Turski novinari suočeni su sa sve više šikaniranja i hapšenja zbog slobodnog tumačenja nekolicine antiterorističkih zakona.

Publicitet oko zastrašivanja novinara ne jenjava, ali ubediti turske vlasti da uvedu reforme pokazalo se kao vrlo delikatan zadatak. Izveštaj koji je početkom ovog meseca objavila Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) otkriva da se broj aktivnih novinara uhapšenih u Turskoj gotovo udvostručio u poslednjih godinu dana i da sada ukupno iznosi 95 novinara.

Ovaj izveštaj, koji su istovremeno objavili i Reporteri bez granica, iznosi detalje o tome kako je Turska postala jedan od vodećih prekršilaca međunarodnih zakona kada je reč o hapšenju novinara. Prema navodima Dunje Mijatović, OEBS-ovog predstavnika za slobodu medija, broj zarobljenih novinara povlači ozbiljna pitanja o nivou slobode govora u Turskoj.

Većina analitičara se slaže da je za većinu kaznenih presuda kriva nekolicina zakona koji se slobodno tumače – Člana 5 i 7 turskog zakona protiv terorizma i Člana 314 krivičnog zakonika.

Ove zakonske odredbe namenjene su protiv onih koji namerno stvaraju ili šire propagandu u ime poznate terorističke grupe, kao i da kazne one koji pristupe ili učestvuju u oružanim organizacijama čiji je cilj nanošenje povrede pojedincima ili zavera protiv države.  Dunja Mijatović, koja priznaje pravo vlasti da se bori protiv terorizma i štiti nacionalnu bezbednost i građane, strepi od državnog zastrašivanja i njegovog efekta na razvoj demokratije u Turskoj. “Objektivno izveštavanje o svim pitanjima, uključujući i osetljive teme kao što je terorizam, čini osnovu demokratskog društva, a novinari u njemu igraju nezamenljivu ulogu tako što pružaju informacije javnosti.”

Problem je takođe i u načinu na koji se novinari hapse. Sudovi u Turskoj poznati su po tome što određuju izuzetno duge zatvorske kazne, a mnogi novinari suočeni su i sa dvostrukim doživotnim kaznama. Pored toga, novinari su često suočeni sa nekoliko suđenja i redovno bivaju osuđeni za višestruke prekršaje.

Turska se nalazi pod prismotrom od strane mnogih evropskih organizacija zbog toga što ne uspeva da zaštiti slobodu štampe, ali do sada nije bilo formalnih optužbi na njen račun. Prošlog novembra Evropski sud za ljudska prava (ECHR) izjavio je da od 47 članica Saveta Evrope Turska ima najmanju slobodu štampe. Pored toga, ECHR je 2011. primio skoro 9000 pritužbi protiv Turske zbog ugrožavanja prava štampe, dok je u 2009. godini taj broj iznosio 6500. Nešto skorije, anketom koju je sproveo Columbia Journalism Review, Turska je svrstana među 10 zemalja sa najvećim brojem zatvorenih novinara po glavi stanovnika, više od Irana i Jemena.

Mada se u izveštajima imenuju mnogi turski zvaničnici, jedan članak objavljen u Njujork tajmsu januara 2012. posebno je oštro osudio premijera Redžepa Tajipa Erdogana, tvrdeći da Erdogan aktivno pokušava da ućutka svoje protivnike posle neuspelog pokušaja opozicije da zabrani njegovu stranku 2008. godine.

Za taj članak upotrebljeni su izveštaji od strane vladinih zvaničnika i članova turskih medija koji se plaše da premijer Erdogan “sputava slobodu medija kroz kombinaciju zastrašivanja, hapšenja i finansijskih mahinacija, uključujući i prodaju vodećeg dnevnog lista i televizijske stanice kompaniji povezanoj sa premijerovim zetom 2008. godine.”

Ono što ostaje da se vidi jeste dugoročni uticaj dodatnog publiciteta u evropskim i inostranim medijima na promovisanje promena u turskim zakonima. Izveštaji o oslobođenim novinarima su retki, a poslednji zapaženiji izveštaj bio je u martu 2011.godine, kada su četiri novinara puštena na slobodu do suđenja za zaveru.

Pošto vladini zvaničnici poriču optužbe za zastrašivanje i pokušavaju da umanje legitimnost izveštaja uhapšenih novinara, posrednici će morati da budu oprezni u ubeđivanju zvaničnika da izmene svoja tumačenja zakona protiv terorizma. Barbara Trionfi, menadžer za slobodu Međunarodnog novinarskog instituta, izjavila je ovog meseca: “Iako blagonaklono gledamo na proboj Turske na međunarodnoj sceni, zabrinuti smo da je sloboda štampe u toj zemlji sve više ugrožena. Turska ima sjajnu priliku da zasija kao primer zdrave demokratije – ali to može da ostvari samo ako bude poštovala pravo svojih građana na informisanost putem slobodnih medija.”