Izveštaj Evropske opservatorije za novinarstvo

Na prvi pogled, “preduzetničko novinarstvo” zvuči kao oksimoron: od novinara se tradicionalno očekuje da se ne upuštaju u biznis.

Da bi se to naglasilo, medijski radnici su napravili takozvani “kineski zid” koji je razdvajao  informativne redakcije od poslovne strane medijskih kompanija. Međutim, vremena se menjaju i taj zid je postao porozan. Uz sve manju mogućnost zaposlenja na neodređeno, medijski radnici osećaju potrebu da redefinišu novinarstvo i stave veći akcenat na samo-promociju. U jednom ranijem tekstu, EJO je pružila uvid u to kako je preduzetničko novinarstvo postalo predmet profesionalne debate u SAD. Ova dodatna analiza pruža bolji pogled na situaciju u Evropi.

Kao uragan koji za sobom ostavlja dezorijentisane ljude i razrušene zgrade, internet već više od decenije pravi haos na medijskom tržištu i primorava medije da osmisle nove održive poslovne strukture. Uz veliki broj informacija i novinara i mali broj slobodnih radnih mesta, sistem pokušaja i pogreške postao je obavezan za medijske kompanije, dok je samo-brending postao važan izazov za novinare.

Evropa nije izuzetak od ovog trenda, mada se situacija u Evropi razlikuje od zemlje do zemlje i ne može se direktno porediti sa onom u SAD. Ipak, tržište rada za novinare svuda postaje sve skučenije. “Radili smo dve godine u tradicionalnoj štampi, ali nije bilo perspektive za stalno zaposlenje. Posle dve godine rada na određeno, bilo nam je draže da sami sebi obezbedimo zaposlenje”, kaže Havijer Druo, direktor francuskog nezavisnog regionalnog informativnog sajta www.Carredinfo.fr.

Pioniri preduzetničkog novinarstva u Evropi

Ipak, pokušaji da se povežu novinarstvo i preduzetništvo i da se istraže nove mogućnosti u Evropi su skromni u odnosu na SAD. U skorašnjem izveštaju o preduzetničkom novinarstvu u zapadnoj Evropi, Nikola Bruno i Rasmus Kleis Nilsen sa Rojtersovog instituta za proučavanje novinarstva Univerziteta Oksford prepoznali su dva glavna izazova za mlada preduzeća. Prvo, onlajn tržištem vesti i dalje dominiraju stari mediji. Drugo, tržište onlajn marketinga je već dobro snabdeveno i njime dominira nekolicina vrlo velikih igrača. Različiti kulturni šabloni i tržišta koja su mala zbog jezičkih barijera doprinose težini izazova.

Prema Druou, preduzetničko novinarstvo nalazi se u središtu promena u novinarskoj profesiji, ali on priznaje da takvom preduzetništvu u Francuskoj i dalje nedostaje obrazovna baza. Sa druge strane, “U Velikoj Britaniji diskusija je stigla i do obrazovnih institucija, ali ne i do medijske industrije u celini”, kaže ekonomista medija Robert Pikard sa Rojtersovog instituta.

Nemačka, u središtu evropskog kontinenta, ima sopstvenu novinarsku tradiciju. “Okolnosti novinarstva u Nemačkoj razlikuju se od onih u SAD. Zato nema mnogo smisla kopirati američki koncept “preduzetničkog novinarstva””, kaže Klaus Majer, profesor novinarstva na Univerzitetu u Ajhštetu. Zaista, u poređenju sa većinom evropskih zemalja, u Nemačkoj postoji ogroman javni medijski sektor, ali i dnevne novine još uvek posluju prilično dobro u poređenju sa krahom te industrije u Americi. Ulrike Langer, nemačka novinarka i medijski trener, koja već duže vreme istražuje američki medijski pejzaž kao honorarni dopisnik, dodaje: “Većina novinarskih programa u Nemačkoj ne pravi razliku između tradicionalnog samo-zapošljavanja u novinarstvu (honorarnog rada) i koncepta preduzetničkog novinarstva.” Ona time ističe slabu tačku ovog još uvek nedovoljno definisanog pojma: ako “preduzetničko novinarstvo” želi da bude nešto više od bombastičnog, prenaduvanog sinonima za honorarni rad, onda ono počinje tamo gde se dvoje ili više novinara udružuju da bi zajedno pokrenuli posao (na nemačkom: “Journalisten-Büro”), ili gde jedan novinar angažuje još nekoga pored sebe.

U Italiji je priča o preduzetničkom novinarstvu počela 2009. godine. U to vreme nacionalni dnevni list La Stampa pisao je po prvi put o Centru za preduzetničko novinarstvo, koje je Džef Džarvis osnovao na Gradskom univerzitetu u Njujorku. Od tada je debata povremeno pokretana, a kulminirala je nedavno u panel diskusiji na Međunarodnom festivalu novinarstva u Peruđi. (http://www.journalismfestival.com/programme/2012/entrepreneurial-journalism).

Stefano Tezi, italijanski novinar i medijski ekspert, vrlo se strogo usprotivio ovom konceptu na svom blogu, ističući da su uloge novinara i preduzetnika međusobno nekompatibilne. Prema njegovim rečima, “autoritet, kredibilitet i profesionalne veštine novinara” jednostavno ne mogu da idu ruku pod ruku sa “sposobnostima i beskrupuloznošću preduzetnika”. On upozorava na opasnost da će novinarska profesija i etika neminovno biti narušene.

Za sada tradicionalno “honorarno novinarstvo” preteže u odnosu na koncept “preduzetničkog novinarstva” i u istočnoevropskim zemljama poput Albanije, Rumunije, Srbije i Ukrajine. Većina novinara u ovom delu sveta još uvek nije upoznata sa američkom idejom o “preduzetničkom novinarstvu”, mada, od kad je pala gvozdena zavesa i od kad su novinari postali izloženi tržišnoj ekonomiji, plate i uslovi rada ih teraju da uvek budu kreativni kako bi dodatno zaradili. Za Aleksandru-Braduta Ulmanua, rumunskog novinara honorarca i novinarskog edukatora, preduzetničko novinarstvo ne znači nužno otvaranje poslovnog preduzeća, već sposobnost da se kombinuju različiti resursi, uključujući i stipendije i učestvovanje u različitim programima.

Ulmanu objašnjava da u Rumuniji postoji velika potreba za dodatnim finansiranjem, jer loši ekonomski uslovi nisu naklonjeni ni novinarima zaposlenim u velikim medijskim kompanijama ni honorarcima.

Situacija je slična i u Albaniji. Postoje novinski sajtovi poput www.lajmifundit.com, www.alblajm.com i drugih, kojima upravljaju pojedinci. Međutim, oni nisu profitabilni – zarada od advertajzinga im je tek tolika da se pokriju troškovi održavanja. Veće sajtove, poput www.gazetaidea.com i www.respublica.com, finansiraju privatne fondacije. Ni oni nisu samo-održivi. Dardan Malaj, osnivač sajta www.lajmifundit.com, kaže da u Albaniji samo mobilni operateri i neke banke imaju budžet za onlajn advertajzing, dok se svi ostali i dalje reklamiraju u štampanim medijima.

Obrazovne mogućnosti u Evropi

U različitim delovima Evrope razlikuje se i ponuda obrazovnih programa za preduzetničko novinarstvo. U Velikoj Britaniji, Gradski univerzitet u Londonu nudi program za preduzetničko novinarstvo usmeren na data novinarstvo i društveni menadžment. Sličan kurs nudi i Univerzitet u Bornmutu, i to novinarima koji već imaju radnog iskustva. Drugi britanski univerziteti i institucije, kao što su Kardifska škola novinarstva, Univerzitet Goldsmit i Londonska škola ekonomije, nude opštije kurseve iz menadžmenta u medijima i poslovne administracije takođe namenjene novinarima.

U Francuskoj, prema Havijeru Druou, učenje o preduzetništvu generalno je potcenjeno. Tek od nedavno se radi na podizanju svesti, kao na primer Pokretom mladih preduzetnika i studenata preduzetnika Tuluske škole ekonomije.

U Nemačkoj postoji nekoliko bitnijih programa za novinarstvo gde se uči o samo-zapošljavanju i preduzetničkom novinarstvu. Univerzitet u Ajhštetu, na primer, nudi master studije iz oblasti menadžmenta i inovacija u medijima i novinarstvu. Tehnički univerzitet u Dortmundu nudi kurs po imenu “Osnove ekonomije za novinare honorarce”. Na Univerzitetu u Majncu, Folker Volf, bivši urednik Virtšaftsvohea, vodećeg poslovnog nedeljnika, direktor je master programa iz oblasti žurnalistike. On uvek stavlja jak akcenat na osvešćivanje medijskih radnika o poslovnim i finansijskim aspektima novinarstva.

Međutim, većina škola novinarstva izvan nemačkih univerziteta “vezana je za izdavačke kuće”, kaže Ulrike Langer. Njima, naravno, nije u interesu da nauče svoje polaznike kako da iskoriste slobodno tržište i zaobiđu izdavačke kuće kao distributere. Udruženje novinara Nemačke je do sada pružalo podršku honorarcima tako što im je pružalo najosnovniju obuku o poslovnoj praksi. U skorije vreme Langerova je otvorila novu mogućnost tako što je Udruženju ponudila konkretan kurs preduzetničkog novinarstva. Ona takođe drži i predavanje na temu “Kako zaraditi novac putem interneta” u okviru dvodnevnog kursa na Akademiji za publistiku u Hamburgu – još jednoj poznatoj obrazovnoj instituciji.

Što se tiče Švajcarske, Silvija Egli fon Mat, direktorka najveće škole novinarstva u Švajcarskoj – MAZ u Lucernu – slično je Nastrojena. Ona naglašava da novinari treba da budu obučeni da budu “kreativniji i više preduzetnički nastrojeni”. Iako preduzetničko novinarstvo “nije ništa novo, jer MAZ već godinama nudi konkretne kurseve za honorarce, ipak vredi govoriti o novim obrazovnim ponudama u SAD.” Po njoj, Američki programi “imaju širi pristup novinarstvu. Medijski radnici treba da eksperimentišu, da međusobno sarađuju, da osnivaju mala preduzeća i da postanu lideri.” Eglijeva kaže da budući novinari treba da razvijaju projekte zajedno sa dizajnerima i tehničarimam, “oni treba da stvaraju nove formate, nove forme is traživanja i naracije, kao i nove poslovne modele.” Vincenc Vis, profesor žurnalistike na Zürcher Hochschule Winterthur (Ciriškoj visokoj školi), deli njeno mišljenje. On veruje da švajcarske škole novinarstva treba još dosta toga da urade da bi bolje pripremile buduće novinare za prikupljanje sredstava i donošenje poslovnih odluka.

U Rumuniji univerziteti i udruženja nude mnoge programe obuke na temu multimedijalnog novinarstva, onlajn novinarstva, internet tehnologija, menadžmenta u medijima, alternativnih medija i društvenih medija. Cilj takvih programa je da se profesionalni novinari obuče za honorarni rad i rad kao medijski menadžeri. Slično tome, škole novinarstva u Albaniji i Srbiji nude različite programe sa posebnim akcentom na onlajn novinarstvo, ali budućim novinarima se ne nude kursevi preduzetničkog novinarstva.

Kao što više stručnjaka ističe, u više zemalja obrazovne institucije sporo reaguju na promene u stvarnom svetu zbog pravno komplikovane procedure akreditacije akademskih programa.

U Ukrajini, uprkos rastućem broju nevladinih organizacija koje se bave različitim problemima razvoja medija, većina njih je usredsređena na slobodu govora, cenzuru i medijsku etiku, a vrlo mali broj posvećuje pažnju preduzetničkom novinarstvu. Trend uvođenja nove digitalne kulture u novinarstvo posledica je individualnih napora, a ne sistematskog delovanja obrazovnih institucija. Ne postoje ni strukturne promene koje prikazuju taj trend na delu. Projekat “U-Media” organizacije Internews-Ukrajina sistematičnije radi na tom problemu. Jedan skorašnji primer toga je poziv za ideje za Laboratoriju društvenih inovacija (Social Innovation Lab), kreativnu laboratoriju za blogere, medijske inovatore i programere, čiji je cilj generisanje ideja za inovativnu upotrebu online alatki. Internews takođe organizuje i kratkotrajne škole novinarstva i novinarske kampove za obuku studenata i stručno usavršavanje već aktivnih novinara.

Škola novinarstva “Mohila” u Kijevu implementira dva razlilčita programa koja je pokrenula Fondacija za razvoj Ukrajine. Program “Digitalna budućnost novinarstva” je post-diplomski program čiji je cilj da nauči mlade novinare kako da iskoriste mogućnosti koje pružaju novi mediji. Drugi program – “Digitalni mediji za univerzitete (DMU)” – ima ključnu ulogu u ubrzanju procesa razvoja obuke za poslovno orijentisane novinare. Ovaj program namenjen je edukatorima u oblasti žurnalistike. Nastavni kadar sa više ukrajinskih univerziteta obučava se za podučavanje u oblasti digitalnih medija, kao i za razvijanje i uvođenje inovacija u nastavnim programima.

U ovom pokušaju da se da pregled napretka u preduzetničkom novinarstvu u Evropi jedna stvar postaje jasna: ne postoji univerzalna interpretacija ovog fenomena. Neki ga vide kao način da se zaradi novac, neki misle da je to samo novi naziv za dobro staro honorarno novinarstvo, a neki opet smatraju da je to isto ono staro novinarstvo, ali za nove onlajn medije.

Pisanju ovog članka doprineli su Tina Bettels, Natascha Fioretti, Jonila Godole, Kate Nacy, Dariya Orlova, Liga Ozolina, Miroljub Radojkovic and Andra Seceleanu.