Prvi američki predsednik koji je održavao sastanke sa građanima preko radija, čuveni “sastanci pored kamina“, bio je Frenklin Delano Ruzvelt, zatim je došlo vreme Džona Kenedija, koji je među prvima shvatio značaj televizije i umeo to da iskoristi, dok je 2008. Barak Obama  pokrenuo treću revoluciju, digitalnu, nastojeći da smanji distancu između građana i lidera zahvaljujući Web-u 2.0. U kakvom se stanju danas nalazi italijanski parlament objašnjava zanimljivo istraživanje izloženo u tekstu “Parlament 2.0. strategije poličke komunikacije na internetu“ (Parlamento 2.0. Strategie di comunicazione politica in Internet) koji je napisala Sara Benevinja (Sara Benevigna), docent Političkih komunikacija i Teorija i tehnika masovnih komunikacija i novih medija na Fakultetu političkih nauka, sociologije i komunikacije na Univerzitetu La Sapjenca (La Sapienza).

Prelazak sa Web-a 1.0 na Web 2.0, koji je podesniji za društvenu participaciju, nije baš lako pao italijanskim političarima i trebaće im još dosta vremena da to prihvate. O tome smo razgovarali sa Roselom Regom (Rossella Rega) koja se bavi istraživačkim radom na Odeljenju za komunikaciju i društvena istraživanja pri Univerzitetu La Sapjenca, i koja je učestvovala u pisanju knjige i samom istraživanju. Tokom jednog meseca (februar 2011.) praćene su aktivnosti poslanika na inernetu, i dobijena slika nije baš sjajna. Na mreži ih je prisutno u proseku samo 55,5 odsto, sa razlikom od deset procenata između Doma poslanika (58,1%) i Senata (49,8%). Ovim izlazi na videlo ogromna zaostalost italijanskih političara u oblasti novih medija, zbog čega ne uspevaju da iskoriste mogućnosti interneta. Uz sve veće nezadovoljstvo građana prema političarima, mreža može biti korisno sredstvo za ponovno približavanje narodu: “Fenomen nezadovoljstva prema politici ima duboke korene i povezan je sa krizom legitimiteta političkog delovanja koje se služilo skoro svim metodama savremene demokratije, a počeo je da se primećuje još u devedesetim godinama prošlog veka (period nazvan “tangentopoli“, prev.it. podmitljivost). Jaz između političkog i društvenog tela vremenom je postajao sve veći, i propraćen drugim činiocima kao što su personalizacija i dramatizacija politike, u čemu je važnu ulogu igrala i televizija, pothranjivao je nepoverenje građana prema politici. Danas društveni mediji (pogotovo Fejsbuk i Tviter) omogućavaju nove načine učestvovanja i dozvoljavaju oblike ličnog angažovanja, jer su   usmereni ka pojedincu, njegovim potrebama, vremenu, ukusu i očekivanjima. Društvene mreže po svom ustrojstvu, po svojim odlikama i prirodi idu u korak sa potrebom mladih da učesvuju. Ona, međutim, zavisi i od toga kako se mreže koriste, tako da odgovor ne leži u sredstvu već u načinu upotrebe.“

Način na koji Italijani koriste nova sredstva komunikacije otkriva zaostalost, jer njihovi političari koriste mrežu na narcistički i autoreferencijalni način, skoro kao da je ona puko sredstvo za propagandu: “Istraživanje je pokazalo da postoji pristup digitalnim medijima koji se može okarakterisati kao potreba da se bude ‘up-to-date’, u koraku sa vremenom; prvo Fejsbuk, danas i Tviter, pojavljuju se kao statusni simbol i indikator modernosti. To se vidi po ispitanicima koji su uglavnom otvarali Fejsbuk profil tako što su popunili osnovne podatke o sebi, a zatim ga nikad više nisu koristili.“ Smanjeno korišćenje interneta uzrokovano je izbornim sistemom koji je danas na snazi u Italiji, a koji je poznat kao ‘porcellum’ (prev.lat. svinja), i u kojem postoje ‘zatvorene liste’. “Potrebno je shvatiti logiku koju nalaže upotreba ovih sredstava, i tu ulazi u igru izborni sistem koji onemogućava slobodu sopstvenog izbora – građanin, zapravo, ne može da izabre sopstvenog predstavnika. Ovo može da navede mnoge predstavnike da se ograde od održavanja onlajn komunikacije, ostavljajući po strani sopstveno prisustvo na društvenim mrežama.

Otkriće do kojeg smo došli prilikom praćenja sajtova poslanika ukazuje na činjenicu da su oni većinom zapravo “mrtvi“,  ne funkcionišu godinu dana ili dve. Što se tiče aktivnosti koje se sprovode preko sajtova (u stvari, trend se širi i na drugim platformama), glavne preokupacije su samoprezentacija, informisanje o aktivnostima u parlamentu (učešće u Predstavničkom domu i predlozi zakona) i objavljivanje saopštenja za javnost, intervjua i tekstova preuzetih iz drugih medija. Ako se bolje pogleda, to su aktivnosti koje ulaze u koncept  komuniciranja narcističkog i autoreferencijalnog tipa, koji se može shvatiti i kao informacija “odozgo“, a ne kao dijalog gde će se podstaći učestvovanje građana. Zatim, pošto se u slučaju prekida zasedanja ažuriranje podataka o aktivnostima poslanika i predloga zakona često obavlja automatski na sajtu Komore, očigledno je da se radi o skoro pasivnoj aktivnosti koja zahteva minimalno zalaganje i napor političara. Prešavši na Fejsbuk, prilikom istraživanja korisnika napravili smo razliku, u zavisnosti od njihovog delovanja na mreži, između uspavanih, lenjih, tradicionalista i preduzimljivih. Najviše ima lenjih, što se ogleda u ideji da oni koriste nalog na Fejsbuku samo da bi prihvatali zahteve za prijateljstvo, ne pridajući važnost postavljanju “postova“ (tretiraju to potpuno neobavezno). Veliki uticaj na ove činjenice ima faktor starosti ovih poslanika i izvestan strah od gubljenja kontrole nad tokom komunikacije. “Tradicionalna potreba političkog sloja je da centralizovano kontrolišu sopstvene tokove komuniciranja, i uprkos razvoju veb 2.0 tehnologije mrežama pristupaju kao tradicionalnoj štampi, koja podrazumeva model emitovanja komunikcije po principu ‘mainstream’ medija. Svedoci smo jedne  prave kontradikcije jer političari često koriste nove medije kao megafon da bi pojačali sopstveni glas, a ne kao sredstvo da se omogući povratna informacija od baze, realno suočavanje koje omogućava da se shvati kakvo mišljenje građani imaju o političkoj situaciji. Na primer, na proučavanim sajtovima ne postoje alatke svojstvene vebu 2.0, ne postoje sredstva komuniciranja, niti ona koja se koriste za konsultovanje građana (onlajn ankete, forumi). Uglavnom su to sajtovi reprezentativnog tipa, koji se, u većini slučajeva, otvaraju pred izbore, a zatim napuštaju i “održavaju u životu“ od strane parlamenta.

Zbog načina razmišljanja i organizacione kulture koja karakteriše italijanske političare, oni su uvek komunikativnu aktivnost doživljavali pre svega kao informisanje centralizovanog i piramidalnog ustrojstva, što se ogleda i u načinu na koji koriste digitalnu tehnologiju gde često ‘iskrivljeno’ i ‘podešeno’ zadovoljavaju tradicionalnu potrebu da se ‘s visine’ kontroliše informativni sadržaj. Tako se može videti veliki kontrast između participativne kulture koja se primećuje preko mreže i kulture koja i dalje karakteriše političke predstavnike. Podaci ukazuju na to da političari iz Demokratske stranke i manjih partija poput L’Italia dei valori, Lega e Fili najviše koriste tehnologiju, dok su se na Tviteru prvi pojavili Antonio Di Pjetro (Antonio Di Pietro) i Antonio Palmjeri (Antonio Palmieri), prvi poslanici koji su napravili nalog na području mikrobloginga. Ali trend se širi – u januaru 2012. godine na Tviteru se registrovalo 198 italijanskih poslanika, što je porast od 85 odsto u odnosu na prošlu godinu. Internetizacija italijanskih poslanika, kako je definisala profesorka Benevinja, i dalje je slaba, a to se jasno vidi kada se uporede podaci o tome koliko je potrebno da se savlada rukovanje nekim sajtom u Italiji u odnosu na druge zemlje (po periodičnim izveštajima Međuparlamentarnog saveza): 25 odsto prema 81 odsto. Ništa bolja situacija nije ni na društvenim mrežama: po podacima iz 2012. godine na njima je prisutno 21 odsto italijanskih poslanika, dok je na istim prisutno čak 70 odsto njihovih američkih kolega i 49 odsto engleskih.