Iako nije poslednja po modernizaciji svog radiofrekventnog spektra (BIH takođe ima problema) Srbija prilično kasni u ovom procesu, a razlozi za to su uglavnom bili finansijske i tehničke prirode.

Najkasnije od 15. juna dogodine, svi TV kanali imaće značajno kvalitetniji prijem signala, kvalitet tona i slike i mnogo više TV programa u ponudi, što je rezultat primene savremene tehnologije i optimizacije resursa.

To je korist za građane. Država će svoju korist steći raspodelom i najverovatnije visokom cenom naplate upražnjenih resursa u etru. Ipak, vrlo malo razgovora se vodi na temu prilagođavanja i razvoja televizijskih emitera.

U svojevrsnom medijskom „novogovoru“ TV stanice se više ne zovu emiteri, niti mediji, već se nazivaju „pružaoci audiovizuelnih usluga“!

Da li ovo „prekrštavanje“ naših televizija, kako nacionalnih, tako i svih onih regionalnih i lokalnih, predstavlja birokratsku formalnost ili najavljuje dublje promene, značajno je pitanje.

Osim poneke izjave tehničkih autoriteta o tome da će televizije imati bolji kvalitet slike i tona, kao i bolju pokrivenost, značajnijih izjava niti prognoza nema. A šta bi za televizije moglo biti značajno, pa i presudno u kontekstu digitalizacije?

Proces će obuhvatiti ukupno 120 TV stanica koje sada emituju programe preko mreže zemaljskih predajnika. Od toga su sedam programi nacionalne pokrivenosti, dve pokrivaju Vojvodinu, 28 emituje regionalne programe, dok 83 emituju lokalne programe, uglavnom za područja svojih opština.

Već površna istraživanja i analize poslovanja ovih televizija ukazuju na velike razlike u njihovom tehničkotehnološkom i programskom statusu. U grupu onih koji malo bolje stoje sa opremom i resursima spadaju programi javnih servisa i televizije komercijalnih emitera sa nacionalnom pokrivenošću.

Svi ostali su daleko ispod modernih tehnoloških standarda, a većina njih ispod donjeg praga neophodnih resursa za rad. Ovakvo stanje najčešće se obrazlaže kao posedica veličine tržišta na kome svaka od TV funkcioniše kao i razlikama u pristupu profesiji od strane vlasnika ovih medija.

Ukupni prihodi od oglašavanja, koje sve televizije ubiraju kao dominantan poslovni prihod, proteklih godina beleže značajan pad tako da se brojka sa nekadašnjih 250 miliona, svela na oko 100 miliona evra ukupne godišnje potrošnje na TV oglašavanje u Srbiji.

Posebno su pogođene manje televizije, jer nemaju pristup glavnim televizijskim oglašivačima. Praksa da samo velike televizije imaju pravo na velike reklamne kampanje i oglašivače ukorenjena je u Srbiji najviše zahvaljujući nepoštovanju Zakona o oglašavanju i Zakona o radiodifuziji.

Kršenjem odredaba o maksimumu reklama po satu programa nacionalne televizije pokupile su glavninu prihoda od velikih oglašivača, a regionalne i lokalne TV ostale su na beznačajnim svotama lokalnih reklamnih budžeta. O ovom problemu u proteklim godinama nijedna vlast nije želela da razgovara, a merenje prekomernih reklama pokazivalo je da veliki „gutaju male“.

Da apsurd bude veći, u kršenju reklamnog vremena isticao se javni servis, a pritom je imao prihode iz TV pretplate i državnog budžeta, što govori o lošem sistemu, a ne lošem javnom servisu. Pored toga, nedovoljna državna pomoć ne predstavlja prihod koji u značajnoj meri može da unapredi programske resurse.

Novac koji svake godine država dodeli medijima kroz projektno finansiranje predstavlja napredak u načinu finansiranja i on jeste pozitivna tekovina savremene politike koja se mora podržavati i dalje unapređ ivati.

Međutim, velikom broju televizija, posebno onim malim, ova pomoć, i kada je dobiju, nije dovoljna. Na istom tragu postoji intencija države da pronađe način kako naterati lokalne samouprave da odreše kesu prema svojim medijima pa i lokalnim televizijama.

Mogu li regionalne i lokalne televizije preživeti digitalizaciju i da li je digitalizacija šansa za njih? Odgovori na ova pitanja zasad muče jedino vlasnike i novinare lokalnih i regionalnih televizija, ali razgovora na ovu temu još uvek nema.

Digitalizacijom spektra najavljeno je višestruko povećanje broja raspoloživih TV programa u domaćinstvima koja koriste zemaljsku difuziju. Država je najavila da će se ukinuti striktna razlika između lokalnih i regionalnih televizijskih stanica, a da će od sada svi nastaviti da rade kao regionalni programi.

Pojam „region“ u ovom smislu podrazumeva geografsku oblast u kojoj je tehnički omogućeno emitovanje svih tamošnjih signala u zajedničkom multipleksu. Prema odredbama medijske strategije, kao i tehničkim rešenjima digitalizacije, u Srbiji će postojati 15 takvih digitalnih regiona.

To znači da će se u svakom od tih regiona istovremeno u svim gradovima i selima emitovati svi tamošnji televizijski programi, bez obzira odakle se emituju i koju vrstu lokalne/regionalne dozvole sada poseduju. Za građane to je sjajna vest jer dobijaju sve komšijske TV stanice i to skoro besplatno, to jest za cenu RTV pretplate. Za operatera digitalne platforme to znači povećanje prihoda kroz naplatu usluge digitalnog emitovanja, koje će sve televizije morati da plaćaju a koja za sada nije drakonska.

Ali, šta ta situacija predstavlja za televizijske stanice, posebno one najmanje – lokalne koje će se naći u situaciji da njihov program prati i veći broj gledalaca od projektovanog, ali i da sami imaju konkurenciju veću od projektovane? Hoće li povećanje programske ponude na tržištu televizija smanjiti cenu njihovih usluga pa i cenu oglašavanja?

Rezultati procesa digitalizacije predstavljaju dinamičan napredak čije posledice će tek menjati medijasferu. U tom smislu sada već možemo govoriti o progresu koji značajno prevazilazi obime postojeće (ili već zastarele?) medijske strategije u Srbiji. Iako je doneta sa rokom važenja do 2016. godine postojeća Strategija razvoja medija već je zastarela i njoj je potrebno temeljno inoviranje i modernizacija. U tom smislu tema za razmišljanje medijskim autoritetima Srbije, već danas, jeste okupljanje snaga na dubljem i dalekosežnijem promišljanju budućnosti i značaja medija, posebno elektronskih.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: UNS