U Čikagu ubijen Dragiša Kašiković, izdavao list „Sloboda“.

U Minhenu ubijen Ratko Obradović, uređivao antikomunistički list.

U Švedskoj ubijen Sava Čubrilović, radio za lista „Srpska borba“.

U Briselu Bora Blagojević, novinar i publicista.

U Belgiji Petar Valić, uređivao je novine „Vaskrs Srbije“.

U Srbiji Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija…

Slučaj Josipa Perkovića samo je naizgled hrvatski problem. Nije teško zamisliti da se Aleksandar Vučić lako prepoznao u ulozi hrvatskog premijera Zorana Milanovića kome se znoje ruke pred Angelom Merkel jer u njegovoj državi očigledno nema dovoljno političke volje da se otvoreno osude zločini koje su tajne službe činile upravo u ime države.

S te strane se i izjava Aleksandar Vučića da je Slavka Ćuruviju ubila država, može tumačiti po narodnoj mudrosti „bolje sprečiti nego lečiti“, da se sa otvaranjem pregovara sa EU Srbija ne nađe u sličnoj situaciji kao Hrvatska po ulasku u Uniju. Jer, najvažnija figura EU Angela Merkel nije se pojavila na proslavi ulaska Hrvatske u EU upravo jer ova država opstruira isporučenje bivšeg funkcioneru DB-a Josipa Perkovića, koji se pred nemačkim sudom sumnjiči kao nalogodavac u ubistvu hrvatskog disidenta Stjepana Đurekovića 1983. godine.

Iako je Hrvatska usaglasila zakone kako bi mogla da ga isporuči (koji je 1. januara stupio na snagu), Perković je odmah pušten na slobodu, a iz Berlina su već krenule opaske da je očigledno puštanje Hrvatske u EU bila greška. Problem Srbije može da bude taj što je „slučaj Đureković“ samo jedan u nizu nerešenih ubistava u ime države, a briselske frustracije se vrlo lako mogu preliti i na one koji upravo počinju pregovore. Ali, još uvek ne pokazuju rešenost da se suoče sa svim državnim zločinima iz prošlosti.

„Ovo je veliko upozorenje za Srbiju. Srbija još nije otvorila dosijee tajnih službi i utvdrila krivce za mračne zločina iza kojih je stajala država. Ovako će se taj problem rešavati u Briselu“, kaže za Nedeljnik predsednik SPO-a Vuk Drašković, najglasniji zagovornik „otvaranja tajnih dosijea“, svojevremeno i sam opozicionar na meti DB-a.

„Slučaj Đureković otvoriće i to pitanje da je glavni stub mračne službe koja je činila zločine stanovao u Beogradu, odakle su stizali nalozi ne samo za tu likvidaciju, nego za stotine likvidacija u inostranstvu, ali i u zemlji. Otežavajuća okolnost za Srbiju je i to što uporno odbija da sprovede obavezujuću preporuku Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o osudi zločina komunističkih režima. To je ispoštovala čak i ruska Duma, koja je zločine KGB-a nazvala zločinima, ubistvo carske porodice nazvala zločinom, osudila je i ubistvo 20.000 poljskih oficira u katonskoj šumi. A ovde kod nas niko nije osudio taj jedinstveni ideološki holokaust u Istočnoj Evropi. Svi komunistički zločini posle Drugog svetskog rata prevazilaze zločine počinjene u svim državama istočne Evrope, uključujući i Rusiju“, kaže Drašković.

Na Vučićevu izjavu da je država ubila Ćuruviju, nadovezao se i premijer Ivica Dačić rekavši da je „deo državnog sistema“ ubio i bivšeg premijera Zorana Đinđića. Problem je, međutim, što se na sva ta ubistva gleda kao na pojedinačne slučajeve, a ne kao o posledici jednog sistema u kom smo živeli koji ima višedecenijske korene i uticaj na oblikovanje društva u kom živimo. I što nema sistematskog „otklona“ prema tim zločinima, pa čak ni kroz neku formalnu parlamentarnu rezoluciju. A sve to može da dođe na naplatu.

„Mi već imamo presude da je država ubijala. Sud je već utvrdio da je država ubila Ivana Stambolića, da je država organizovala masakr na Ibaskoj magistrali. Država stoji iza svih drugih ubistava. Država stoji iza ubistva Dade Vujasinović, država stoji iza ubistva sudije Simeunovića. Ne zaboravimo da je država Srbija stoji iza mnogih ubistava na Kosovu i u Bosni“, priča Drašković. Naš sagovornik će reći i da nije slučajno što je bivši šef DB-a Radomir Marković nedavno pripretio da može da progovori o mnogim stvarima koje zna.

Osim slučaja ubistva novinara Slavka Ćuruvije, država Srbija će morati da se suoči sa mnogim drugim slučajevima u kojim će naići na „svoju“ odgovornost. Drašković podseća na slučaj sudije Nebojše Simeunovića, koji je u oktobru 2000. godine odbio da izda nalog za hapšenje rudara iz „Kolubare“ koji su se pobunili protiv Slobodana Miloševića, a poslednji put je viđen 6. novembra 2000. Njegovo telo je mesec dana kasnije nađeno na obali Dunava između hotela „Jugoslavija“ i Ušća. I danas se ne zna ko ga je ubio mada njegova sestra Jelena tvrdi su ga ubili pripadnci Državne bezbednosti, koji su ga prethodno oteli iz stana i držali u privatnom zatvoru.

Pored novinarke Dade Vujasinović čije se ubistvo odavno već pripisuje rukopisu srpskog DB-a, misteriozno je ubijen veliki broj policijskih službenika. Pukovnik Milorad Vlahović, pomoćnik načelnika kriminalističke službe SUP Beograd, ubijen je marta 1999. ispred Sportskog centra „Košutnjak“- snajperom. Nije otkriveno ni ubistvo Pavla Bulatovića, saveznog ministra odbrane u restoranu „Rad“ februara 2000. Visoki službenik DB-a Momir Gavrilović ubijen je na Novom Beogradu 3. avgusta 2001. nakon što se sastao sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom.

Na predpetokotobarskoj listi ubijenih je i Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar JUL i Žika Petrović, generalni direktor „Jata“. Ne postoje zvanična razjašnjenja ni ubistva Radovana Stojičića Badže, načelnik Resora javne bezbednosti MUP ubijenog 10. aprila 1997. u jednom beogradskom restoranu.

Među onima koji su ubijeni posle 5.oktobra je i Zoran Ristović Prika, pripadnik JSO-a, krajiški Srbin koga je pratila reputacija hladnokrvog ubice. Njegovo telo nađeno je početkom jula 2001. u Košutnjaku. On je važio za hladnokrvnog ubicu. Koliko su sva ubistva uvezana, ilustuje to što se upravo za njega govorkalo da je ubica Slavka Ćuruvije, čime se zatvara krug pakla tajnih službi Srbije. Ali, to je samo jedan krug pakla.

Vuk Drašković kaže da je otvaranje tajnih dosijea neophodno upravo kako bi se rasvetlilo celokupno delovanje tajnih službi na ovim prostorima od Drugog svetskog rata do danas, kako zločinačka mašinerija ne bi ostala u senci pojedinačnih zločina.

Slučaj Josipa Perkovića, iako se radilo o jugoslovenskoj službi, sam po sebi, neće imati reprekusije na Srbiju, iako se radilo o jugoslovenskoj službi, koja je radila po istim metodama, koje su kasnije nasledili hrvatske i srpske državne bezbednosti. Ali, slučaj tog „hrvatskog ubistva“ Stjepana Đurekovića i zločine srpske države treba posmatrati kroz istu prizmu suočavanja s prošlošću. Pogotovo što i iz Titovog vremena srpske službe na duši nose nebrojano političkih protivnika koji su životima platili samo zato što im se nisu milili petokraka i Marks.

O metodama koju je Služba državne bezbednosti u Titovo vreme koristila za ubijanje svojih ideoloških protivnika, hrvatski novinar Željko Paratović je napisao:

„Srbi su angažovani za ubijanje Srba, Hrvati za Hrvate, muslimani za muslimane. Jedino za Albance nije važilo to pravilo jer čak ni Udba nije mogla da pronađe Albanca koji bi pristao da ubije drugog Albanca“.

Kada je pre dve godine centralno mesto u medijima bivše Jugoslavije zauzeo Dragan Paravinja, serijski silovatelj osuđen na 40 godina zatvora, vrlo brzo se njegovo ime uvezalo sa nerešenim ubistvima sa vrelog političkog asfalta devedesetih godina u Srbiji. Hrvatski „tisak“ je pisao da su srpski istražitelji uvereni da bi njegova povezanost s ubistvom novinarke Dade Vujasinović mogla otvoriti rešavanje čitavog niza drugih slučajeva ubistava na području Srbije. Navođeni su i delovi dnevnika Ratka Mladića u kojima je zapisamo da su Dadu Vujasinović ubili Mićo Stanišić, Dušan Malović i Goran Vuković Majmun – vođa „voždovačkog klana“.

Vremenom je etiketa saradnika Udbe prilepljena za sve glavne aktere filma „Vidimo se u čitulji“ i one koji im prirodno pripadaju. Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, koji je osuđen na 15 godina zbog podstrekivanja na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, u svojoj odbrani je rekao da mu je neko iz vrha države pružao zaštitu do 2001. i da je zbog „patriotskih poslova“ dobijao uputstva iz Vlade, DB i KOS-a tokom devedesetih.

Smatra se da je tokom osamdesetih godina savezni sekretar unutrašnjih poslova Stane Dolanc na velika vrata u službu uveo velikane podzemlja, ali je manje poznato da je Arkana, koga će kasnije vlast poslati među „Delije“ da kontroliše navijače – i umesto protiv vlasti da ih usmerava na ratište – u posao službe direktno uveo jedan general JNA koji je inače svake nedelje fudbalske utakmice gledao iz lože stadiona JNA.

O metodima UDBA nekadašnji šef Centra za organizaciju jugoslovenske obaveštajne službe u svetu Anton Duhaček među prvima je otvorio dušu: „Imali smo svoje agente u svim organizacijama ekstremne emigracije, u svim zemljama Zapada i na svim kontinentima. To je svetski ološ koji je radio za sve obaveštajne službe sveta. Bili su spremni da ubiju i rođenu majku za sitne pare“, navodi Anton Duhaček.

Ubistvo srpskog emigranta i patriote Dragiše Kašikovića u Čikagu 1977. godine, sigurno je najupečatljivije političko ubistvo Udbe van države. Njegovo telo je bilo izbodeno 64 puta, čelo i jedan obraz bili su mu potpuno smrskani, a sa njim su ubili i njegovu devetogodišnju pastorku Ivanku Milošević, koja je zadobila 54 uboda. Čikaška policija nikada se nije suočila sa takvim zločinom, a gotovo svi američki komentatori su to oceni kao političko ubistvo u koje je upletena jugoslovenska tajna policija. Domaća štampa po šablonu je pisala „o još jednom krvavom obračunu unutar ekstremne antijugoslovenske emigracije“.

U Americi je 17. avgusta 1977. u Geriju (Indijana) ubijen Bogdan Mamula. Godinu dana kasnije, 27. decembra 1978, u blizini grada Bafalo Borislav Vasiljević je pronađen mrtav u svom automobilu. Ubijen je i Andra Lončarić, vođa srpske organizacije SOPO, kojoj su pripadali čuveni Nikola Kavaja i Boško Radonjić, kao i pop Stojiljko Kajević. Lončarić je ubijen sekirom, a glava mu je bila presečena na dva dela. U Minhenu je tako 1969. ubijen Ratko Obradović, koji je uređivao jedan antikomunistički list, a krajem iste godine u Švedskoj je ubijen Sava Čubrilović, koji je radio je za list „Srpska borba“.

Ni zapadne policije, ni ove u otadžbini nikada nisu zvanično utvrdile razloge smrti istaknutih emigranata, a redom su po istom obrascu „padali“ jedan po jedan. Jedini Udbin ubica za kog se saznalo jeste izvesni Zdravko Trbić, koji je izvršio atentat na Boru Blagojevića, predratnog kapetana i pripadnika četnika Draže Mihailovića.

Savo Rakočević, poznati srpski slikar i jedan od najznačajnijih srpskih emigranata u Americi, takođe je dolazio u sukob sa UDBA-om. On kaže:

„Analizirao sam s kim se i na koji način služba obračunavala. Zašto su ginuli baš ti ljudi koji su ginuli? Zašto nije ginula prva generacija emigranata koji su bili glasniji u antikomunizmu. Došao sam do zaključka da su najviše udarali na intelektualce koji su vodili emigrantske novine, ali koji su pre svega bili iskreni slovenofili. To su oni emigranti koji su čvrsto bili vezani za slovensko-pravoslavnu tradiciju srpskog naroda. Kod njih je antikomunizam dolazio kao posledica tog uverenja. Oni su bili najopasniji za režim.

Ta ubistva koja nisu dokazana. Ali sva su povezana i po pravilu su izvršioci ostali nepoznati. Bilo ih je mnogo. U Minhenu 1969. ubijen je Ratko Obradović, koji je uređivao jedan antikomunistički list. Negde krajem iste godine u Švedskoj je ubijen Sava Čubrilović. I on je bio značajan politički emigrant, radio je za list „Srpska borba“.

U Briselu je ubijen Bora Blagojević, čovek koji je u emigraciju došao iz rata. Bio je veliki antikomunista. Njega su i ranije pokušali da ubiju, i tada je jedini put otkriveno da je Udba naručila ubistvo. U Belgiji je ubijen i Petar Valić, uređivao je novine „Vaskrs Srbije“. Ubijen je za vreme ručka u svom stanu. Posle godinu dana ubijen je Miodrag Bošković, jedan čuveni trgovac antikvitetima“, kaže Rakočević.

Vuk Drašković kaže da u priči o ubistvima i zločinima iza kojih stoji država ne sme da se zaobiđe ni sudbina ideoloških neprijatelja neposredno posle Drugog svetskog rata.

„Sve je to ista komunistička škola. Decenijama su u Moskvi za zločin u Katinskoj šumi govorili da su taj zločin počinili Nemci, da bi se ispostavilo da su ti Nemci bili KGB-obvci. Setite se Komisije Srđana Cvetkovića koja je utvrdila desetine hiljada nevino pobijenih žrtava komunističkog režima, uključujući jednu malu Srebrenicu u Lisičjem Jarku.

Je li se neko zbog toga ovde uzbudio? Ne. Kod nas čak ni Crkva nije reagovala na ta otkrića. Ovde dominira ruganje ubijenima, kao da smo zaljubljeni u komunističke zločine. Srbija je prekrivena tajnim grobnicama nevinih civila“.

Tekst je objavljen u nedeljniku Nedeljnik, 9.januara.