Iako su mediji primarni izvor informacija tokom prirodnih katastrofa, nova studija pokazuje da su vesti koje mediji prenose u takvim slučajevima najčešće suviše ažurne i lokalizovane da bi bile korisne publici. Studija koju su sproveli Dž. Brajan Hjuston i Keti Elen Rozenholc sa Univerziteta u Mizuriju i Beti Feferbaum sa Univerziteta u Oklahomi, pokazala je da američki mediji kraće izveštavaju o prirodnim nego o ostalim katastrofama, kao što sutehnološke (izlivanja nafte) ili katastrofe izazvane ljudskom rukom (teroristički napadi). Podaci za studiju prikupljeni su proučavanjem članaka iz tri dnevna lista sa najvećim tiražom u SAD – Vol strit žurnal, Ju-Es-Es Tudej i Njujork tajms, kao i dva nacionalna informativna programa – ABC World News i CBS Evening News.

U izveštaju se navodi nekoliko stadijuma koji se smenjuju tokom prirodne katastrofe. U idealnom slučaju uloga medija u tim stadijumima počinje upozoravanjem na moguće opasnosti, zatim davanjem saveta kako obezbediti domove i objekte, i najzad pružanjem informacija građanima kako da se najbolje pripreme za katastrofu. Međutim, studija pokazuje da, iako mediji uspevaju da u ”zadovoljavajućoj” meri pruže upozorenja i trenutne informacije, njihov doprinos oporavku od prirodnih katastrofa je “donekle razočaravajuć”. “U izveštavanju o katastrofama […] slabo se govori o tome šta je izazvalo katastrofu i šta je uticalo na odgovor na katastrofu (prošlost) i kakav je njen značaj za ljude i zajednice koji su njome pogođeni (budućnost)”, navodi se u izveštaju.

Krajnja posledica nedostatka izveštavanja o suštinskim pitanjima jeste slabiji narativ katastrofe i potencijalno lošije pripremljena publika.

Konkretno, autori studije proučavali su sadržaje tako što su utvrdili količinu izveštavanja, prostor, i vremenske okvire za izveštaje o katastrofama u svakoj od publikacija. Ukupno 11 prirodnih katastrofa izabrano je za studiju, a sve su se desile u SAD u periodu 2000-2010 godine. Da bi se kontrolisao značaj i smeštaj članaka u okviru novina, u analizu su uključeni samo članci koji su se pojavili na naslovnim stranama. Kako se navodi u studiji, količina informacija o nekoj novinskoj priči obično fluktuira u skladu sa javnim mnjenjem, čija je zainteresovanost po pravilu prvo velika, a zatim polako opada. Ranija istraživanja na ovu temu otrkrila su tri teme koje se najčešće javljaju u izveštavanju o katastrofama, a počinju tragičnim narušavanjem svakodnevne rutine, pričama o bekstvu i heroizmu, i na kraju pričom o zvaničnicima koji pokušavaju da obnove infrastruklturu i identifikuju uzroke i krivce.

U okviru ovih tema, izveštavanje o prirodnim katastrofama uglavnom je usredsređeno na trenutne posledice katastrofe, kao i iznos štete nanete najugroženijem regionu odnosno populaciji. Prema tome, aspekti katastrofe o kojima se najčešće izveštava jesu broj žrtava i povređenih i količina razaranja i nanete štete. Opšte uzev, studija je predstavila sadržaj medijskog izveštavanja tokom vremena i uporedila njegov tok u odnosu na razvoj katastrofe, pokazavši da nacionalni novinski izvori imaju tendenciju da se usredsrede na one aspekte prirodne katastrofe koji su od opšteg interesa za širu nacionalnu publiku. Ali, kako se menja izveštavanje, tako se menjaju i proces upravljanja katastrofom i, još važnije, potrebe preživelih kako se situacija razvija. ”Ono što se dešava i što je potrebno u prvih nekoliko dana posle katastrofe nije uvek isto kao i ono što se dešava i što je potrebno nekoliko meseci kasnije”, objašnjavaju autori studije. ”Stoga, količina vremena koja protekne od katastrofe utiče na trenutne potrebe, aktivnosti i brigu pojedinaca i zajednica koje se nađu na meti katastrofe.”

Houston, B. J., Pfefferbaum, B., Rosenholtz, E. (2012). Disaster News: Framing and Frame Changing in Coverage of Major U.S. Natrual Disasters, 2000-2010. Journalism and Mass Communication Quarterly 89, 4 606-620