Gramši je je otkrio dominaciju jedne klase nad drugom klasom, i to pomoću „kulturne hegemonije”. Po njemu, dominaciju u društvu ostvaruje jedna, elitna klasa, i to tako što organizuje i sprovodi moć, ostvarenu kroz tehnike potčinjavanja i voljno pristajanje potčinjenih. Elitna klasa ima svoje „agente”, a to su štampa, masovni mediji, organizovana religija, školski sistem i komercijalizovane popularne umetnosti.

Pred sam kraj godine, kada nas okružuje nepregledni kovitlac medijskih priča, skandala, otkrića i polemika, možda ćemo se zapitati: da li mediji svima nama manipulišu? Odgovor je „da”. Mediji manipulišu nama. I to odavno. To se odnosi na većinu medija a prvenstveno na naše „najtiražnije”, komercijalne, masovne medije.

Kako mediji vrše manipulaciju javnosti i čitalaca? Tu je od velike pomoći analiza metoda putem kojih mediji manipulišu javno mnjenje koju je izveo Noam Čomski, lingvista i dugogodišnji borac za razotkrivanje svega onoga što u savremenom društvu ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Dok čitate neke od njih, pokušajte da sagledate u kojoj meri oni (metodi manipulacije) nisu prisutni u našem medijskom okruženju. Ako ih ne primetite to je, svakako, razlog za zadovoljstvo. Onda imate i dobru osnovu za bezbrižnu, i radosnu, novu godinu.

Prema Čomskom metodi medijske manipulacije su:

Preusmeravanje pažnje. I to sa važnih problema na nevažne. Mediji javnost zatrpavaju ogromnom količinom nebitnih informacija. Cilj je da ljudi ne dođu u priliku da razmišljaju samostalno jer bi tako došli i do suštine onoga što se dešava. A to se ne želi.

Stvaranje problema. Cilj je da na medijski stvorene probleme deo javnosti i reaguje. Najčešći slučaj jeste izazivanje i neprestano prikazivanje nasilja kako bi javnost lakše prihvatila ograničavanje sloboda, beskrajnu ekonomsku krizu i ukidanje socijalnih dostignuća države.

Odlaganje. Nepopularne promene počnu da se najavljuju mnogo pre nego što će se desiti. One se odlažu jer, navodno, „još nije trenutak”. Ali sigurno je da će se desiti. Metod odlaganja osigurava da ljudi ne osete težinu promena, odjednom.

Prethodno navikavanje na samu pomisao o nepopularnim merama, i promenama, veoma je važan korak u sprovođenju tih mera.

Uz odlaganje ide i istovremeno razvijanje „nade u bolju budućnost” koja će, naravno, stići upravo sa merama koje su možda nepopularne ali, svakako, neophodne.

Buđenje emocija. Emocije onemogućavaju razumno prosuđivanje. Kritičku svest zamenjuju emotivni naboji kao što su strah, bes, mržnja, euforija, obožavanje.

Buđenje emocija otvara pristup ka nesvesnom. Mediji, onda, na tom, nesvesnom nivou, oblikuju i izazivaju ideje, brige, želje, nadanja, bojazni, pa i određene načine ponašanja.

Veličanje gluposti. Drugim rečima, u javnosti se veliča prosečnost. Ljudi, pogotovo mladi ljudi, ubeđuju se da je „moderno” i poželjno biti vulgaran, namerno neuk, nezainteresovan, „glup” za „smarajuće” teme kao što su politika, ekonomija, lepa umetnost, kultura uopšte. Posebno, i temeljno, izaziva se otpor prema nauci i kulturi.

Stvaranje osećaja krivice. Ubediti pojedinca da je samo on odgovoran za sopstveni neuspeh, nesreću, ograničenu sposobnost, nesnalaženje u vrtlogu stvarnosti. Iz toga se razvija osećaj da se pojedinac nedovoljno trudi „u životu”. Pa je, stoga, sam i kriv. Ovako stvoren osećaj nesigurnosti, i manje vrednosti, dovodi do toga da se odustaje od traženja pravih uzroka za stanje u kome se pojedinac našao. I eliminiše se poriv koji pokreće na pobunu protiv nepravedno ustanovljenog ekonomskog poretka.

Sve ovo, koliko god zvučalo zastrašujuće, navodi na pomisao da, ovako opisani, medijski manipulatori ne mogu biti sami u svom delovanju. Jer, Čomski opisuje mehanizam ozbiljnog i veoma grubog društvenog inženjeringa koji nikog, iole svesnog i bar malo zainteresovanog za bolji život ljudi, ne može da ostavi ravnodušnim. Pa šta, onda, pokreće medijsku manipulaciju u savremenom (kapitalističkom) društvu?

Odgovor je: težnja za hegemonijom. Taj pojam navodi nas da se prisetimo velikog italijanskog mislioca i aktiviste Antonija Gramšija koji je savremeni kapitalizam objašnjavao upravo kroz pojam hegemonije, to jest, dominacije određene države nad drugom državom, ili jedne društvene grupe nad drugom društvenom grupom. Asocijacije su: predvodništvo, supremacija, autoritet, kontrola, vladavina. Gramši je primenio koncept dominacije na istraživanje društvenih odnosa. Tako je otkrio dominaciju jedne klase nad drugom klasom, i to kroz oblik koji je nazvao kulturna hegemonija.

Po njemu, dominaciju u društvu ostvaruje jedna, elitna klasa, i to tako što organizuje i sprovodi moć (ostvarenu kroz tehnike potčinjavanja i voljno pristajanje potčinjenih), a ne tako što upotrebljava golu oružanu silu. U ovako stvorenoj kulturnoj hegemoniji, hegemon, odnosno elitna klasa, ima svoje „agente”, a to su štampa, sredstva masovnih komunikacija, organizovana religija, školski sistem i njegovi programi nastave, kao i komercijalizovane, popularne umetnosti (kinematografija, muzika itd.).

Ovi „agenti” snažno utiču na potčinjene klase da prihvate vrednosti (inače njima strane) hegemona i da, na taj način, ostvarestatus kvo u kome imperija može nesmetano da se razvija.

Recimo da smo dosta od ovog, gore rečenog, prepoznali i u našoj medijskoj stvarnosti. Koreni toga mogu da se nađu još u vremenu ratnih savezništava iz devedesetih godina. Ali, stvarno snažna artikulacija vladajuće klase kroz dejstvo naših mas-medija ozbiljno se odvija posle 2000. godine. Tu se stvorila javna slika o medijima kao pobornicima tržišnog fundamentalizma dok se, u realnom delovanju, mediji zalažu za društvene monopole i „tajne dilove” sa vladajućom klasom i najvažnijim državnim organima.

Tako se većina naših najtiražnijih i najgledanijih medija, slično megamedijskim imperijama Berluskonija i Merdoka, našla uz državnu i partijsku vlast, ako ne i u njoj samoj, sve vreme „kritikujući” te iste vlasti.

Dakle, „stvaranju realnosti”, ovakve kakvu danas živimo, u velikoj meri pomoglo je upravo delovanje naših najuticajnijih medija. U međuvremenu, zbog narušavanja statusa kvo, i Berluskoni i Merdok odgovaraju pred sudovima. Mi, još, pokušavamo da otkrijemo ko je, ovde, likvidirao novinare. Ima li u tome nekih nelogičnosti? Nema. Na delu je ono što je Čomski video a, još pre njega, Gramši nazvao – kulturna hegemonija. Pa eto. Malo levičarskog čitanja stvarnosti. Tek da se ne uđe u novu godinu a da se o tome uopšte i ne progovori.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto:  Politika