Časopis Kultura

Virus radikalnih transformacija savremenog novinarstva pod uticajem interneta, digitalizacije, društvenih mreža i unapred izgubljene trke sa vremenom, odavno je zahvatio ceo svet, a novinarska profesija se nalazi na jednoj od najozbiljnijih prekretnica u svojoj istoriji. 

Promene su prvo zahvatile Sjedinjene Američke Države i zapadnu Evropu, ali su se uprkos svim razlikama u okviru medijskih sistema pojedinačnih zemalja vrlo brzo proširile i na Srbiju i ceo region. Najnoviji broj časopisa Kultura pod nazivom “Savremeni žurnalizam: trendovi, dileme, izazovi” (priređivači: prof. dr Veselin Kljajić i prof. dr Zoran Jevtović) pruža jedan od najsveobuhvatnijih uvida u aktuelno stanje savremenog novinarstva u Srbiji, ali i drugim balkanskim zemljama. Više od 22 autora iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Velike Britanije i SAD dali su doprinos ovom poduhvatu, koji nema za cilj da ponudi konačna ili najbolja rešenja za bolesti koje muče savremeno novinarstvo, već da pruži što precizniju dijagnozu i što bolji uvid u aktuelne trendove  i na taj način inicira što bolja rešenja. U nastavku slede neki od najznačajnijih nalaza istraživanja i radova objavljenih u 132. broju časopisa Kultura, koji će uputiti i na najbitnije karakteristike medijske scene u Srbiji u aktuelnom trenutku.

Iako su ekonomska kriza, tehnološke i medijske promene izazvale tektonske poremećaje u svim štampanim medijima, i to do te mere da se postavlja i pitanje njihovog opstanka, na najvećem udaru našli su se nedeljnici, pogotovo njuz magazini, čiju doskorašnju ulogu uveliko preuzima dnevna štampa. Jedan od osnovnih izazova srpske štampe je upravo pitanje – kako povratiti kredibilitet i kvalitet relevantnih informativno-političkih nedeljnika? Studija slučaja tri najtiražnija njuz magazina u Srbiji (Vreme, NIN (Nedeljne informativne novine) i Pečat), koju je sproveo Veselin Kljajić – profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, pokazuje da udeo dokumentarnih formi, odnosno kredibilnog istraživačkog novinarstva, u ukupnom sadržaju ovih njuz magazina ne dostiže ni četvrtinu (sa minimalnim odstupanjem u slučaju NIN-a), što ukazuje na jedan od osnovnih nedostataka periodične štampe u Srbiji. Tako u Vremenu svega 23,7 odsto sadržaja čine dokumentarne forme, 23,6 odsto u Pečatu, dok se nešto veći procenat beleži u NIN-u i iznosi 30,3 odsto.

Ni situacija u dnevnoj štampi nije bolja, jer istraživanje koje je realizovao Marko Nedeljković – doktorand Fakulteta političkih nauka, pokazuje izuzetno nizak stepen interpretativnosti novinskog izveštavanja, ali i sve veći broj tekstova sa samo jednim izvorom. Tako se u više od 50 odsto tekstova sa odsustvom interpretacije pojavljuje samo jedan izvor, što potvrđuju i mnogi urednici koji upozoravaju da je nekadašnje tekstove sa najmanje tri sagovornika, mnoštvom podataka i korisnih antrfilea zamenio “tekst sa jednim sagovornikom, dva podatka i velikom fotografijom”.

Najnovije istraživanje „Profesija na raskršću-novinarstvo na pragu informacionog društva” koje je realizovao Centar za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka,  ponudilo je neke moguće odgovore za ovakvo stanje u srpskim medijima. Dva ključna po mišljenju autora projekta, ali i samih novinara, su socijalno-ekonomski i tehnološki izazovi. Zanimljivo je da istraživanje pokazuje da nizak kvalitet novinarstva i dominaciju tabloidnog sadržaja i sami novinari prepoznaju kao najveći problem srpskih medija, ali istovremeno niske plate navode kao najveći problem novinarstva, jer novinari nisu motivisani da pruže svoj maksimum. Kao značajni faktori koji negativno utiču na kvalitet sadržaja navode se i politički pritisci, ali i sve veća ekonomska zavisnost od oglašivača, što u krajnjoj liniji dovodi do “autocenzure” i značajno ograničava slobodu medija uopšte.

Da nevolja bude veća, protekle godine je usled ekonomske krize tiraž dnevnih novina pao za 13, a periodične štampe za 21 odsto, što je dodatno otežalo situaciju na tržištu srpske štampe, na kojoj se nalazi čak 503 štampana medija. Zoran Jevtović – profesor novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu i njegov kolega Radivoje Petrović – doktorand, ističu u svom radu da upravo prevelik broj listova na tržištu srpske štampe predstavlja osnovni problem i navodi da, poređenja radi, u Hrvatskoj ima svega 59 štampanih medija, iako su tržišta veoma slična. Profesor naglašava i nove trendove koji su zahvatili i srpske medije, pa je već sve prisutniji princip konvergencije doveo do stvaranja prve multimedijalne redakcije u Beogradu, pa je tako redakcija dnevnog lista Blic u vlasništvu kompanije Ringier Axel Springer bila prva koja je 1. novembra 2010. započela četvoromesečnu obuku nove multiredakcije. Međutim, zbog odsustva prave analize tržišta prvi koraci u ovom poduhvatu bili su i mučni i puni lutanja, a isti slučaj je i sa pionirskim poduhvatima u Zagrebu i Ljubljani.

Na još jednu značajnu karakteristiku srpskih medija ukazuje u svom radu Zoran Arački sa Filozofskog fakulteta u Nišu. On je istraživao koliko su mediji u Srbiji realno samostalni, slobodni i autonomni, a koliko su samo puki prenosioci sadržaja koji dolaze iz globalnih medija. Na osnovu istraživanja sprovedenog na stratifikovanom uzorku od 543 ispitanika, utvrdio je da čak 59 odsto novinara i urednika i 33 odsto građana smatra da su domaći mediji puki prenosioci poruka globalnih medija, što utiče na kulturnu i političku orijentaciju celokupnog društva do te mere da autor zaključuje da je na kulturnom planu Srbija u zoni zemalja zavisne modernizacije. Ovim se potvrđuje i da su u savremenom svetu “globalni medijiski igrači” jedan od najznačajnijih elemenata u procesu ostvarivanja kulturne i informativne hegemonije, a time snažno utiču i na oblikovanje identiteta malih društava.

Nataša Ružić sa Fakulteta političkih nauka u Podgorici u svom radu navodi da senzacionalizam crnogorskih medija, koji vrlo često dovodi do kršenja etičkog kodeksa, predstavlja najveći problem. “Mediji više nemaju informativnu i edukativnu funkciju, već nas zabavljaju, šokiraju, a kroz crnu hroniku razvijaju u nama “negativnu” radoznalost”, tvrdi Ružićeva. Ona objašnjava da je sve teža ekonomska situacija i borba za preživljavanje na medijskom tržištu osnovni razlog koji dovodi do ove pojave.

Radenko Udovičić, zamenik predsednika Media plan instituta iz Sarajeva, u svom radu otkriva da ništa bolja situacija nije ni u Bosni i Hercegovini i da su u tržišnoj utakmici mediji gotovo u potpunosti odbacili dubinsko istraživanje i okrenuli se dominantno ka faktografskim formama. Posebno zabrinjavaju rezultati istraživanja Media plan instituta koji pokazuju da skoro trećina građana BiH (29 odsto) uopšte ne veruje medijima, da većina priloga u televizijskim dnevnicima sadrži dva, a u novinama samo jedan izvor. Potvrđuje se i opšti trend da u medijima dominiraju teme sa negativnim sadržajem, da korišćenje interneta postaje sve dominantnije kao izvor informacija, ali da se “kolač” ne otkida od televizije već od štampe (što potvrđuje i Galupovo istraživanje iz 2010. godine: IJC Media News, jun 2011), tako da “ekran gospodari – novine traže sebe”.

Poseban doprinos ovom izdanju časopisa Kultura daju prvi srpski teorijski rad na temu Vikiliksa (Wikileaks) i rad posvećen posebnoj vrsti novinarstva (ili posebnom žanru), koja se naziva literarni žurnalizam.

Iako mnoga tumačenja veličaju značaj i doprinos Vikiliksa savremenom novinarstvu, Milica Kljajić – doktorand Filološkog fakulteta u Beogradu, u svom radu ispituje ovu pojavu na naučnoj osnovi, dovodeći u pitanje originalnost i autentičnost sadržaja koje Vikiliks nudi, ali i opravdanost objavljenih sadržaja sa etičkog stanovišta. Autorka tvrdi da je Vikiliksov najmudriji potez sklapanje savezništva sa dnevnim novinama i njuz magazinima koji su svojim ogromnim kredibilitetom i autoritetom (čija snaga počiva na poverenju višemilionske čitalačke publike)  zapravo obezbedili veliki uspeh Vikiliksa. Oni su ti koji su mesecima pretraživali i verifikovali ponuđena dokumenta i prezentovali ih javnosti u skladu sa svim profesionalnim i etičkim standardima. Stoga Vikiliks ne može poneti zasluge za epohalne promene u svetu novinarstva, jer u kvalitativnom pogledu nije doneo ništa novo u odnosu na ono što su Bendžamin Frenklin, Emil Zola, Karl Bernštajn, Robert Vudvord i mnogi drugi činili decenijama ranije, zaključuje autorka.

Ipak, u opštoj krizi i sve malobrojnijim delotvornim odgovorima štampe na sve evidentniju dominaciju interneta, Neda Todorović – profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, ukazuje u svom radu na literarni žurnalizam kao novu šansu koja štampi stoji na raspolaganju. “U pitanju je vrsta kreacije  u novinarstvu u kome su kombinovana fakta prikupljena dugotrajnim, dubinskim istraživanjem sa načinom naracije karakterističnim za literature”, tj. o svojevrsnom braku između literature i novinarstva. U vreme sveopšte tabloidi(oti)zacije medija, pisci-novinari ili novinari-pisci spadaju među odabranu, elitnu manjinu čiji se tekstovi snagom autorskog, kreativnog izraza izdvajaju od dominantnog načina izveštavanja u kome informacija travestira i sve češće metastazira u razvodnjeni infotainment. To je dokaz da smo i u sveopštoj krizi svedoci pozitivnih promena jer literarni žurnalizam ponovo ulazi u modu, zaključuje profesorka Todorović.

Ako se svemu navedenom doda građansko novinarstvo koje je u Srbiji još uvek u začetku, menjanje karakteristika medijske publike pod uticajem novih tehnologija i pojavu organizacija koje se bave istraživačkim novinarstvom, jasno je da dileme i izazovi savremenog novinarstva možda nikada u istoriji nisu bili veći. Naročito u malim zemljama, poput Srbije i zemalja bivše SFRJ (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija), koje su još uvek u potrazi za svojim mestom na globalnoj medijskoj mapi na kojoj je već uveliko nastupilo vreme radikalnih promena.