Problematični tvitovi koji su obeležili 2010. godinu inicirali su donošenje pravila za ponašanje novinara na vebu u mnogim većim redakcijama širom SAD. U prethodne dve godine ovakva pravila se donose i u redakcijama širom sveta. U Srbiji nijedna redakcija još uvek nije propisala slična pravila.

Prvi u nizu kontroverznih tvitova koji će izazvati veliku raspravu stručne javnosti Hiroko Tabuči objavljuje nakon neprospavane noći u šest sati ujutru 29. marta 2010. godine. Sa ironičnim “Volimo te gospodine Tojoda” završava prvi, sa “Tojota je bezveze” poslednji tvit toga dana. Ništa ne bi bilo neuobičajeno da Hiroko Tabuči nije reporterka Njujork tajmsa, da Tojota nije kompanija o kojoj izveštava, a Akio Tojoda direktor te kompanije. Nepunih sat vremena kasnije čuju se prve kritike na račun novinarke, a nekoliko dana nakon toga ombudsman ovog lista Klark Hojt u autorskom tekstu koji je objavio Njujork tajms navodi da bi zbog problematičnog poteza novinarku povukao iz priče o Tojoti. Urednik rubrike Lorens Ingrasia odlučio je da to ipak ne učini.  

Iznenađeni odlukom, kolege su se pitale šta se desilo između prvog i poslednjeg tvita i da li se nakon toga može verovati u nepristrasnost njenog izveštavanja. Kredibilitet lista doveden je u pitanje. Smatrali su da je prekršen jedan od osnovnih principa profesije i da je stoga novinarka morala da bude kažnjena. A sve je počelo na konferenciji za medije kompanije Tojota u Nagoji, kada je Aiko Tojoda ignorisao nepoželjna pitanja novinara, uključujući i pitanja reporterke Njujork tajmsa. Revoltirana ovakvim ponašanjem, novinarka objavljuje sporni tvit, a urednik Ingrasia staje u njenu odbranu jer je, kako tvrdi, to bila reakcija na ponašanje predstavnika kompanije, a ne izraz predrasuda o kompaniji i njenim proizvodima.

Bila je to, međutim, samo uvertira u brojne kontroverze koje su obeležile 2010. godinu, ali druge redakcije najčešće nisu tolerisale “onlajn prestupe” svojih novinara. U julu mesecu iste godine urednica CNN-a za Bliski istok Oktavia Nasr na svom profilu na Tviteru izrazila je veliko poštovanje prema preminulom osnivaču Hezbolaha, ajatolahu Muhamedu Huseinu Fadlalahu, u američkoj javnosti povezivanog sa bombaškim napadima u kojima je ubijeno više od 260 Amerikanaca. Iako se vrlo brzo izvinila upravi CNN-a uz obrazloženje da je cenila njegovo zalaganje za prava žena i da svojim tvitovanjem nije podržavala terorizam, uprava nije mnogo marila jer je, kako se navodi u saopštenju, ugrozila svoj profesionalni kredibilitet. Nakon dvadeset godina provedenih u ovoj kući, zbog spornog tvita, ekspresno dobija otkaz.

Samo mesec dana kasnije, zbog šale koju je objavio na ličnom profilu, suspendovan je i sportski novinar Vašington posta Majk Vajz, a kažnjavane novinara zbog “neprimerenog” korišćenja društvenih mreža ubrzo postaje praksa i u poznatim medijima širom sveta. Već tada je bilo jasno da je digitalno doba osim brojnih promena u načinu izveštavanja i funkcionisanju medija, donelo i “onlajn etičke dileme”. Sve češće se postavljalo pitanje kako bi novinar trebalo da se ponaša na mreži. Da li bi trebalo da bude prijatelj sa svojim izvorima na Fejsbuku ili da prenosi njihove tvitove, da li je opravdano “lajkovati” stranicu kompanije ili političke stranke o kojoj se izveštava i da li lične aktivnosti novinara na vebu mogu da kompromituju njihovu novinarsku objektivnost?

Ova pitanja dobijaju još veći značaj ako se zna da je sve veći broj novinara konstantno onlajn, ali da mnogi od njih nisu svesni da svaki postupak na mreži može ugroziti njihov kredibilitet. Novinarka Ketrin Luis koja se bavi istraživanjem etičkih dilema na internetu ističe da profesija kojom se bave novinare čini odgovornim za sve što objave na internetu, pa čak i kada to rade privatno.  “Kako je novinar uvek novinar, svaki komentar koji napiše može da mu se vrati kao bumerang, iako ga je možda namenio svojoj privatnoj publici, jer ni zatvorene mreže nisu imune na širenje informacija “cut and paste” metodom. Zato, pre nego što bilo šta napište ili podelite sa drugima na društvenoj mreži, treba da razmislite kao novinar da li to može da stvori sumnju u vašu sposobnost da svoj posao radite profesionalno i nepristrano”, objašnjava Ketrin Luis. Ona navodi i da bi novinari uvek morali da se pridržavaju pravila koja je propisala kuća za koju rade, a ako ona nisu data u pisanoj formi da se raspitaju kakva su očekivanja poslodavca po pitanju privatnog korišćenja društvenih mreža i izražavanju privatnog mišljenja.

Iako ni danas ne postoji saglasnost po svim pitanjima, svi su saglasni u oceni da bi isključivanjem sa društvenih mreža novinari izgubili značajan izvor vesti i sagovornika. Stoga gotovo sve velike redakcije na svetu imaju interna uputstva kojima regulišu ponašanje svojih novinara na vebu. U Rojtersovom uputstvu se, međutim, navodi da se svet toliko brzo menja da će novinari bez obzira na određene smernice koje dobijaju od svojih redakcija morati da primene zdrav razum u mnogim slučajevima. Koliko god “lajkovanje” nečije stranice na Fejsbuku na prvi pogled delovalo nespojivo sa novinarskom objektivnošću, često je to jedini način da se prate sve objave na datoj stranici, ali i da se lociraju potencijalni izvori.

Stoga je pred novinarima i zaposlenima u medijima veliki izazov. Kako iskoristiti sve mogućnosti digitalnog doba, lično i profesionalno, a ne postati jedan od onih novinara koji će zbog nepromišljenog tvita ili fejsbuk objave ugroziti svoj, ili kredibilitet redakcije za koju radi. Granica između privatnog i profesionalnog  ujedno postaje sve tanja, pa je Američko društvo urednika već izdalo univerzalni vodič pod nazivom “10 najboljih praksi za društvene medije” kao svojevrsno uputstvo svim medijskim profesionalcima.

Saveti Američkog društva urednika:

1. Tradicionalne etičke norme primenjuju se i na internetu.

2. Polazite od pretpostavke da će sve što napišete na internetu postati javno.

3. Koristite društvene medije za interakciju sa publikom, ali profesionalno.

4. Objavite najnoviju vest na veb sajtu vašeg medija, ne na Tviteru.

5. Pazite na to kako će vas doživeti i shvatiti.

6. Napravite nezavisnu proveru svega što nađete na društvenim mrežama.

7. Uvek se predstavite kao novinar.

8. Društvene mreže su alati, ne igračke.

9. Budite otvoreni i priznajte grešku na internetu.

10. Neka diskusije u krugu kolega ostanu poverljive.

Saveti svetskih pionira u razmatranju profesionalne etike na društvenim mrežama korisni su i za domaće novinare, tim pre ako se zna da u Srbiji nijedna redakcija nije propisala čak ni osnovna pravila koja bi obavezala novinare da se ponašaju na određen način tokom svojih aktivnosti na internetu. Za početak bi bilo dovoljno kada bi se pridržavali bar tradicionalnih etičkih normi koje se bez izuzetka primenjuju i na internetu, a ne poštuju se ni u mejnstrim medijima.

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, br. 102/103 ( jul/avgust/septembar 2012.).