Jasno je da današnji mediji prevazilaze okvire uobičajenog diskursa i zalaze u područje uobličavanja ljudske kulture. Stalno svetlucanje ekrana, moderna uspavanka, zaslužno je za trijumf simulacije i zabave bez kraja, uz mnoštvo slogana, logoreičnih ćeretanja ni o čemu, uz stalni blagoslov našeg sponzora. Elektronska diktatura uspostavlja hipnotičku atmosferu opšte anestezije, stanje blažene nesvesti, mediokritetsku nirvanu u kojoj se gubi osetljivost za realne probleme i težnja za istinom koja je, do devedesetih, smatrana osnovnim postulatom u novinarstvu.

Dijagnoza? U najboljem slučaju, mediji interpretiraju realnost. U najgorem, oni je falsifikuju. Mediji, prema Pjetru Pizariju („Dimni signali“), sve više funkcionišu kao ogromne mašine za proizvodnju i preradu događaja. Na sceni je postnovinarstvo čiji je osnovni medij internet sa laičkim novinarstvom, a ostali mediji su samo pojedinačni glasovi u poplavi ponude informacija. Postnovinarstvo počiva na pseudodogađajima i pseudoličnostima, na pričanju priča konstruisanih u skladu s potrebama medija, njihovih vlasnika i oglašivača, a ne u skladu sa najznačajnijim događajima. U tabloidnoj štampi tekstovi su skraćeni do veličine potpisa za slike, da ne zamaraju čitaoca. Pod upečatljivim naslovima, dopunjeni su izazovnim, šokantnim fotografijama, u onlajnu video-snimcima. Kao svaka bajka, koristeći izražajna sredstva fikcije, narativno novinarstvo igra više na kartu emocija nego na kartu razuma. „Preljubnici“, u kojima glumci, statisti, naturščici „tumače likove“ ljudi iz realnosti, ne dajući nedovoljno obrazovanom gledaocu jasan signal da situacije nisu stvarne, odličan su primer storitelinga. Infantilna regresija konzumenata takvih produkata samo je jedna od posledica koje bi socijalna psihologija trebalo da prouči.

Sličan primer su tekstovi u tabloidima u kojima su glavne ličnosti likovi iz turskih serija ili celetoidi (poznati dok šou traje), koji borave na Farmi ili u Velikom bratu. Kada se govori o stvarnim događajima u kojima učestvuju glumci iz tih serija, o njihovim udajama i razvodima, te se ličnosti u tabloidima nazivaju imenima junaka iz serija, a ne svojim pravim imenima!

Koristeći famu, glasine bez poznatog izvora informacija i insistirajući na estradizaciji politike, mediji (zapravo njihovi menadžmenti i marketinška odeljenja) koriste navijački senzacionalizam, rukovođeni isključivo tiražnim razlozima, rejtingom. To je najava kraja kvalitetnog, autorskog, istraživačkog novinarstva i početak činovničkog, poslušničkog novinarstva sa ukucavanjem kartice prilikom dolaska na posao. „Svakog dana“, navodi Kristijan Salmon, „uprava Foks njuza pošalje cirkularno pismo urednicima, producentima i novinarima pred kamerama. Cirkularno pismo sadrži naznake dnevnih tema za razgovor. Drugim rečima, to je priča koju žele da ispričaju. Upravljajući vestima, tako da se usklade sa njihovom pričom (a ne suprotno), Foks oblikuje mišljenje“, kao u SSSR-u, u staljinističkom periodu.

Terapija? Kvalitetna, nekorumpirana medijska kritika, koje više nema. Talentovani, izvanredno obrazovani novinari, koji više nisu na ceni. Finansiranje kvalitetnog javnog servisa, kao tekovine, kome komercijalni mediji nisu konkurencija. Medijska pismenost u školskim programima, za koju tek treba da se izborimo… „Što su vam funkcionisanje medija i načini njihovog uticaja jasniji“, objašnjava Džejms Poter u „Medijskoj pismenosti“, „to nad tim procesom stičete veću kontrolu i izdvajate se iz redova običnih korisnika medija koji su im se u velikoj meri prepustili, a da toga nisu ni svesni.“ Insistiranje ovog autora na savladavanju načina korišćenja medija, na sticanju svesti o stvarnim potrebama u informisanju, o „ekonomiji pažnje“ jeste uslov da medije koristimo kao sredstvo, umesto da oni tako koriste nas.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.