Saučesništvo u katastrofi

17. децембра 2011. • Etika i kvalitet, Mediji i događaji • by

U kojoj meri su novinari i mediji makar delimično – odgovorni za krah banaka i finansijskih tržišta nije ozbiljnije istraživano do sada.

Može li katastrofa, odnosno ekonomska kriza da se posmatra i kao kriza poslovnog i finansijskog novinarstva? Da li smo nedovoljno informisani uprkos, ili čak upravo zbog previše informacija koje pristižu kroz 24-časovni, sedmodnevni vrtlog vesti.

Anja Šifrin (Anya Schiffrin) sa Univerziteta Kolumbija posvetila je veliku pažnju ovim pitanjima. Ona je jedan od retkih stručnjaka koji objektivno posmatraju poslovne i finansijske novinare. U njenoj nedavno objavljenjoj knjizi „Loše vesti: Kako je američkoj poslovnoj štampi promakla priča veka“ (Bad News: How America’s Business Press Missed the Story of the Century) ona i mnogi saradnici sa različitih aspekata razmatraju šta je pošlo naopako.

Šifrin polazi od toga da je neuspeh ekonomskog i finansijskog novinarstva povezan sa opštim padom standarda profesionalnog novinarstva u proteklih nekoliko godina. „Postojao je pad prihoda od oglašavanja i pre krize, ali je situacija dodatno pogoršana ekonomskim padom. Usledila su otpuštanja i smanjenje broja zaposlenih, što je uticalo da novinari strahuju za svoja radna mesta i da se plaše da se izdvoje iz svog okruženja“, kaže Šifrin. Finansijska kriza 2008. i 2009. godine došla je „u vreme kada se američko novinarstvo već urušavalo“ i kad su se redakcijski poslovi smanjili za skoro trećinu.

Šifrin smatra da je bilo malo naučnih istraživanja o tome kako se poslovno i finansijsko novinarstvo ponaša tokom ekonomskih kriza. Ona koja su vođena pokazuju da tokom kriza izveštači sve više zavise od svojih izvora – kontakata u firmama i ključnim javnim i privatnim institucijama. „Tempo kojim se priče objavljuju ukazuje da novinari nemaju vremena za ozbiljnije istraživačko novinarstvo ili obraćanje akademskim radnicima ili makar bivšim insajderima zarad pružanja kvalitetnije analize. U isto vreme, ti izvori presušuju jer se plaše da bi objavljivanje loših vesti moglo da pogorša situaciju. Ako su izvori dostupni, oni su čak više nego inače fokusirani na spinovanje, pokušavajući da oblikuju priče dok se one odvijaju“.

Dobitnik Nobelove nagrade ekonomista Džozef E. Štiglic (Joseph E. Stiglitz) navodi da „kritička štampa može da deluje kao jedan od elemenata kontrole i balansiranja, vraćajući razum tržištima koja su izgubila dodir sa realnošću. Međutim, Štiglic je u potpunosti svestan zašto je ta velika očekivanja teško ispuniti: „Novinari i njihovi urednici nisu izdvojeni od ostatka društva. Oni takođe lako mogu biti uvučeni u mentalitet mase“, ne samo zato što „postoje jaki podsticaji za medije da ne idu protiv opštih društvenih kretanja.“ Štiglic otkriva značajan problem u simbiozi između štampe i onih o kojima se piše. Taj udoban odnos „ne donosi nužno dobrobit ostatku društva“. Štaviše, „arogancija može dovesti do toga da novinari kao primaoci informacija pomisle da mogu da reše poremećaje ili nepravilnosti – dokle god mogu da dobiju informacije“.

Rezultat je, prema mišljenju Štiglica, vrlo često „puko prenošenje različitih stavova („on kaže, ona kaže“), sa minimalno balansiranja, da ne spominjemo bilo kakve analize. To bi bilo kao da u opisivanju boje neba, novinar daltonista daje isti značaj onima koji tvrde da je narandžasto i onima koji tvrde da je plavo“.

Din Starkmen (Dean Starkman) iz časopisa Columbia Journalism Review ukazuje na pregršt drugih zaštitnih mehanizama koji nisu radili dobro ni tokom ranih upozorenja na krizu. Među njima navodi krizni menadžment, direktore finansijskih institucija, računovodstvene firme, rejting agencije, regulatorna tela i naravno novinare. U svojoj analizi sadržaja devet najuticajnijih poslovnih novina u SAD u periodu od januara 2000. do juna 2007, Starkmen identifikuje 730 tekstova koji sadrže značajna upozorenja. Iako 730 može delovati kao značajan broj relevantnih priča, Starkmen nas podseća da to uopšte nije impresivan broj. Trebalo bi imati u vidu da je samo Volstrit žurnal (The Wall Street Journal) „objavio 220.000 članaka tokom istog perioda, tako da to deluje kao igla u plastu sena“.

Dok Kris Rauš (Chris Roush), stručnjak za poslovno novinarstvo sa Univerziteta Severna Karolina u Čepel Hilu (Chapel Hill), brani ukupni učinak poslovnog novinarstva, Robert H. Džajls (Robert H. Giles) i Beri Sasmen (Barry Sussman), obojica iz Nieman fondacije Univerziteta Harvard, nas podsećaju na stare vrline novinarstva. Oba eksperta za medije naglašavaju značaj „skepticizma, kritičkog pristupa i borbe protiv tendencije da se prate vladajući tokovi“. Ovo zvuči staromodno, ali takav apel se može posmatrati i kao znak bespomoćnosti. Da bismo razumeli zašto je poslovno i finansijsko novinarstvo podbacilo u nekim aspektima, jedan drugi uvid koji pružaju Džajls i Sasmen može biti važniji: novinarima koji rade sa ekonomskim ekspertima je posebno teško jer je konsenzus među ekonomistima redak, a njihova mišljenja se mogu značajno razlikovati.

Prema mišljenju Džajlsa i Sasmena, ekonomisti se mogu podeliti u tri grupe: „Prva, najčešće pozivana u medije, naročito na kablovsku televiziju, uključuje kompetentne ekonomiste, ali one koje je angažovao Volstrit i različiti privredni subjekti“. Drugu grupu čine oni koji su toliko utonuli u teoriju efikasnih tržišta „da prosto nisu mogli da je napuste, čak ni posle velike katastrofe koja je otkrila nedostatke teorije i ostavila milione bez posla, domova, ušteđevina.“ Treća grupa se sastoji od „onih sa kredibilitetom,“ koji veruju „da su velika tržišta pogrešiva, podložna iracionalnim spekulacijama i veštački naduvanim mehurima, i da vlada ima veliku ulogu u regulisanju tržišta i uspostavljanju monetarne politike koja obezbeđuje njihovu stabilnost“.

Ovo se možda čini kao pomalo surov sažetak, ali i pored toga sadrži zrno istine i pokušava da objasni zašto čak i oni ekonomski novinari koji pokušavaju da otkriju „istinu“ u svom izveštavanju, ne uspevaju uvek u tome. Moć i uticaj vodećih ekonomskih komentatora, finansijskih analitičara i drugih koji su ovlašćeni da govore je ogroman, a vrlo često upravo njima je dozvoljeno da određuju oblik rasprave.

Originalno objavljeno u Neue Zürcher Zeitung, 18. oktobra 2011.

Anya Schiffrin (ed.): Bad News: How America’s Business Press Missed the Story of the Century, New York/London: The New Press, 2011

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , , , , ,

Send this to a friend