Novinari u Srbiji sve su manje plaćeni, a sve bolje obrazovani. Novinarstvo postaje ženska profesija, ali ne kada je reč o rukovodećim pozicijama. Egstistencijalna pitanja gurnula su u drugi plan brigu o tehnološkim izazovima. Tehnološke promene, smatraju novinari, nisu suštinske i neće presudno uticati na budućnost profesije.

Tekst je nastao na osnovu rezultata istraživanja Profesija na raskršću – novinarstvo na pragu informacionog društva koje je realizovao Centar za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u periodu od jula 2010. do juna 2011. godine (rukovoditeljka projekta: prof. dr Snježana Milivojević). Glavna hipoteza istraživanja bila je da novinarstvo u Srbiji ne raspolaže adekvatnim resursima da odgovori na aktuelne tehnološke, ekonomske i socijalne izazove koji radikalno menjaju novinarsku profesiju. Podaci ukazuju na sivu sliku srpskog novinarstva i profesije koja je rastrazana između, u najgrubljem, veoma niskih plata i izazova visokih tehnologija.

Duga tranzicija, prvenstvo egzistencijalnih pitanja u zemljama Zapadnog Balkana, stavili su u drugi plan teme izazova savremenog novinarstva. Neuspešna privatizacija, rastuća koncentracija vlasništva, razvoj medijskog tržišta i ekonomska kriza, slika je srpske medijske scene.

Iako novinarstvo deluje kao vrlo transparentna, javna profesija, zanimljiv je podatak da je broj medijskih radnika u Srbiji nepoznat. Poslednji oficijelni podaci odnose se na 2002. godinu kada je identifikovano 6.148 “novinara i ostalih publicista”.  Baze podataka koje postoje pri novinarskim i medijskim asocijacijama (NUNS – Nezavisno udruženje novinara Srbije, UNS -Udruženje novinara Srbije, NDNV – Nezavisno društvo novinara Vojvodine, ANEM – Asocijacija nezavisnih elektronskih medija i Lokal Press) nisu pouzdane, jer se među njihovim članovima nalaze i pojedinci koji ne žive od novinarstva, penzioneri, a ne zna se ni broj volontera i praktikanata. Sabiranjem broja članova navedenih asocijacija, uz vođenje računa o otpuštanjima, dolazi se do procene od oko 10.000 medijskih poslenika (ne samo novinara) u Srbiji. Broj novinara najverovatnije odgovara broju registrovanih u bazi www.novinari.rs – 3.181, a računajući i ostale profesije (fotoreporteri, snimatelji, autori emisija, montažeri itd.) broj radnika je, u novembru 2010. godine, porastao na 3.987 članova.

Većina novinara radi u elektronskim medijima (60%), u štampi radi 30 %, dok ostali rade  u drugim vrstama medija (novinske agencije, online izdanja, nezavisni novinari). Više od polovine novinara radi u Beogradu, dok je druga polovina gotovo ravnomerno raspoređena na Vojvodinu i centralnu Srbiju.

Istraživanje ukazuje na to da je novinarstvo postalo pretežno ženska profesija, (51,5% novinarki), sa tendencijom da se rodne razlike povećavaju s obziroma na sve veći broj studentkinja na univerzitetima koji se bave novinarstvom. Tipično je, međutim, da se i u novinarstvu ogleda muško-ženska razlika kada je reč o rukovodećim pozicijama, pa je manje od 33 odsto žena na rukovodećim ili menadžerskim pozicijama, a samo je jedna žena suvlasnica medija. Jedan od odgovora u fokus grupama bio je da je tipičan novinar u Srbiji “žena srednjih godina, a da je novinarstvo tipičan ženski posao kao i svi drugi loše plaćeni poslovi”.

Ovaj podatak značajan je za razmatranje socijalno-ekonomskog položaja novinara.  Iako je česta slika da su žene koje su zaposlene honorarno suočene sa izborom “karijera ili materinstvo”, jer zbog porodiljskog odsustva neretko dobijaju otkaze, ohrabruje podatak da je dve trećine  ispitanika (76,54%) stalno zaposleno. U ispitivanom uzorku najveći je broj već iskusnih novinara (36,15%) koji rade od 10 do 20 godina u profesiji. Oni spadaju u mlađe, ali iskusne novinare, kojih se poslodavci teže odriču. Rizik gubitka posla najveći je kod početnika (do pet godina staža – 23,08%).

Svetlija je slika i kada je reč o novinarskom obrazovanju. Rezultati istraživanja ukazuju da su novinari, nekada nazivani “univerzalnim neznalicama”, sada većinom univerzitetski obrazovani. Njih 73% ima fakultetsku diplomu, dok ostatak ima diplomu srednje škole. To je značajan pomak u odnosu na 2002. godinu, kada je 56% novinara i publicista imalo univerzitetsku diplomu. Novinari iz uzorka pokazali su da su sedam do deset puta obrazovaniji u odnosu na opštu populaciju (u kojoj samo 7 odsto ima univerzitetsku diplomu).

Ipak, plate novinara ne ukazuju na činjenicu da je fakultetsko znanje adekvatno naplaćeno. Najveći broj ispitanika (23,85%), verovatno na uredničkim položajima i/ili u medijima u javnoj svojini, ima platu preko 50.000 dinara mesečno. Na drugom mestu je grupacija koja domašuje prosečnu platu u Srbiji (koja iznosi 37.000 dinara ili 370 evra). Posmatrano u celini, polovina svih ispitanika (50,15%) ima plate ispod i do republičkog proseka, odnosno od 150 do 400 evra.

O ugledu novinarske profesije govori i sumorna autorecepcija novinara. U jednoj focus grupi  poznata novinarka izjavila je da je “novinarski život je nekada bio boemski, a sada je korporativan i robovski“. U diskusiji sa fokus grupom u unutrašnjosti (u Kragujevacu), sastavljen je „foto robot“ novinara u lokalnoj sredini koji je: “siromašan, bez radnog vremena, neredovnih primanja, bez zdravstvenog osiguranja, zabrinut  za svoju budućnost, pod stresom, izložen pritiscima, šarolikog formalnog obrazovanja”. Novinari kao najveće probleme vide nekvalitetno novinarstvo, dominaciju senzacionalizma i tabloidnog novinarstva (22,13%), dok  gotovo petina (17,23%) smatra da je najveći problem medija u ovom trenutku nepovoljan ekonomski položaj pojačan svetskom ekonomskom krizom.

Na kraju, kako se, sa ovakvim podacima, novinari u Srbiji mogu suočiti sa tehnološkim izazovom, novim medijem koji, prema mnogim teoretičarima, preti da zameni tradicionalno novinarstvo? Istraživanje pokazuje da praktičari novinarstva ne dele ovako sumornu sliku, štaviše, pojavljuje se talas optimižma. Novinari najčešće smatraju da tehnološke promene nisu suštinske  i da one neće presudno uticati na budućnost profesije.

Dve trećine učesnika u anketi (73,85%) smatra da će moći uspešno da se prilagodi radnim zadacima na novim medijima. Pri tome, jedna polovina tvrdi da ima dovoljno iskustva u medijima i da se prilagodila i prethodnim promenama. Druga polovina (39,62%) pak ističe da ima dovoljno znanja koja će im omogućiti da razumeju nove medije, a da se novinarstvo u osnovi neće značajno promeniti, dok 18,46% ispitanika smatra da će uspeti da opstanu u novim medijima, ali uz mnogo dodatnog obrazovanja. Različite procene kvalifikovanosti za budući posao osnova su i za različite vizije lične profesionalne budućnosti ispitanika. Uslovno, mogu se podeliti na optimiste i pesimiste. Među optimistima su oni koji su izjavili da će se truditi da prihvate promene i prilagode se potrebama multimedijalnog novinarstva (36,2%). Na optimiste liče i oni koji su odgovorili – ostaću u novinarstvu jer će promene u medijima doneti mnogo novih mogućnosti za napredovanje (22,31%). Sa druge strane, četvrtina novinara ističe da će napustiti profesiju čim se ukaže prilika za drugi/bolji posao.

Na pitanje kako u svakodnevnom radu dolaze do informacija većini je internet na prvom mestu, ali se, kako ističu, okreću “pouzdanim sajtovima”. Njih 26,32 odsto se oslanja na zvanične izvore kao što su sajtovi vlade, kompanija, ustanova, itd. Potom slede vesti iz ponude globalnih medijskih kuća (Rojters, BBC, CNN, itd) što je bio odgovor 21,51% anketiranih. Međutim, u fokus grupama novinari su potvrdili da su svesni da ove izvore treba proveravati, jer zbog konkurencije oni insistiraju na brzini, pa su moguće greške. Na trećem mestu je odgovor – Google news – na koji je ukazalo 16,13% ispitanika. U ostalim, manje frekventnim odgovorima, pomenuti su gotovo svi ostali informativni servisi na internetu: blogovi, tviter, društvene mreže.