Proveravanje činjenica je stara novinarska praksa koja postaje sve istaknutija zahvaljujući mogućnostima koje nudi internet.

Proveravanje činjenica je važan posao koji je počeo sistematski da se obavlja u američkim časopisima, kao što su Tajm i Njujorker, dvadesetih godina prošlog veka. U nekim novinama se obavlja ex post pomoću rubrike za “greške i ispravke”, kao u Gardijanu (ispravke i objašnjenja) ili Volstrit žurnalu (ispravke i proširenja). Ali iza prakse provere činjenica (pogotovu političkih činjenica) koja se razvila na internetu putem blogova i nezavisnih platformi krije se mnogo više. Kada se bavimo pojmovima kao što je “istina” stvari umeju da postanu nejasne, a način kako definišemo ulogu onoga ko proverava činjenice zapravo je usko povezan sa našim osnovnim stavovima u vezi sa novinarstvom.

Isprva se to možda ne čini komplikovano. “Svako ima pravo na pogrešno mišljenje, ali niko nema pravo na pogrešne činjenice” poznat je citat koji se pripisuje izdavaču i dobrotvoru Bernardu Manesu Baruhu. Pa dobro. Neki možda smatraju Marija Balotelija velikim igračem ili samo razmaženim momkom, ali ako kažem da je postigao 13 golova u Ligi za Mančester Siti tokom 2011-2012, to nije mišljenje, to je činjenica (pod uslovom da mi je izvor pouzdan). To je lako jer su u pitanju brojke. Ali uzmimo na primer politiku, oblast na koju je onlajn provera činjenica najviše usmerena, i videćemo da stvari nisu uvek tako jednostavne. “Zašto pokvariti dobru priču istinom?” rečenica je koja preciznije nego Baruhov citat opisuje filozofiju koja određuje izjave političara.

Koja je glavna obaveza novinara u vreme kada jezik politike sve više naginje ka jeziku marketinga? Da prenese obe strane date teme po ozloglašenom sistemu “rekla-kazala” čak i kada je jedna strana očigledno neistinita, ili bi trebalo da ispravi neistine bez obzira na to da li su izrečene slučajno ili namerno?

Mnoge medijske kuće se drže prvog načina, koji nazivaju “nepristrasnim”. Neke pak više vole drugo tumačenje i koriste nove mogućnosti koje pruža internet da bi proverile činjenice i prepoznale laži i greške. Kako veb konkretno može da unapredi proveru činjenica? Odgovor leži u pet glavnih tačaka: proveravanje u realnom vremenu, gejmifikacija, otvoreni podaci, kraudsorsing i semantička analiza sadržaja. Velika količina podataka koji su danas dostupni na internetul a koje često objavljuju zvanične institucije (Svetska banka, MMF, itd.) u “otvorenom” obliku koji omogućava pretraživanje i međusobno povezivanje činjenica, omogućava novinarima da uoče zanimljive šablone bez velikog utroška vremena i novca na skupe staromodne metode istraživanja.

Pod gejmifikacijom misli se na upotrebu zabave i “zabavnih” formata da bi se publika lakše izborila čak i sa kompleksnijim vestima – testovi, kvizovi, igrice newsgame žanra i aplikacije za pametne telefone koje koriste ad-hoc merenja da ocene tvrdnje političara neki su od primera upotrebe gejmifikacije. Tviter  je najčešće korišćeno sredstvo za proveru činjenica u realnom vremenu: poslednjih godina videli smo ga na delu tokom brojnih predsedničkih debata u raznim zemljama. To obično funkcioniše na sledeći način: dok kandidati govore na TV-u, tim urednika proverava i potvrđuje njihove izjave i tvituje rezultate. Obično se u prvom tvitu samo kaže da li je određena tvrdnja tačna ili netačna, dok će dublja analiza biti objavljena na vebsajtu tima. Kraudsorsing koristi “mudrost mnoštva” kao pomoć novinarima u ispitivanju verodostojnosti određenog iskaza. Semantička analiza u realnom vremenu teksta sadržanog u video intervjuu može se smatrati poslednjom granicom u proveravanju činjenica.

Od 2003. godine na ovamo različiti internet projekti, većinom ali ne u potpunosti bazirani u SAD, bili su posvećeni pokušajima da se svi ti elementi spoje kako bi se ocenile kontroverzne tvrdnje. Pionir među njima bio je Fackcheck.org, neprofitna, nepristrasna platforma koju je osnovao Anenberg centar za javnu politiku Univerziteta u Pensilvaniji (Annenberg Public Policy Center of the University of Pennsylvania) uz finansijsku podršku zaostavštine pokojnog Voltera Anenberga (a u zadnje vreme i putem donacija).

Tim urednika i reportera ima slobodu da istražuje bez ograničenja rokovima ili političkim naklonostima, što je slučaj u dnevnim listovima. Jedno skorije istraživanje bavilo se korelacijom između posedovanja vatrenog oružja i broja ubistava u SAD (Gun Rhetoric vs Gun Facts, 2012). U obzir su uzeti podaci koje je objavila Kancelarija za drogu i kriminal Ujedinjenih nacija i drugi izvori, uključujući i različita stanovišta nekoliko stručnjaka za tu temu. Factcheck.org je objasnio teškoće u utvrđivanju definitivne uzročne veze između posedovanja vatrenog oružja i ubistava iz vatrenog oružja. Još jedan važan zadatak koji je ova verifikaciona platforma ispunila pomoću svog drugog sajta Flackcheck.org jeste to što je razotkrila propagandnu retoriku video reklama predsedničkih kandidata.

Dva nova projekta pojavila su se 2007. godine: kolumna Factchecker-a u Vašington postu i profitni projekat Tampa bej tajmsa, vebsajt PolitiFact. Oba projekta koriste mešavinu rigorozne dubinske analize i gejmifikacije. Vašington post koristi skalu sačinjenu od ‘Pinokija’ (što više Pinokija dobijete, to je veća verovatnoća da ste izrekli čistu laž) da bi ocenio istinitost izjava političara sa obe strane američke političke scene. Ponekad, mada ne često, ispostavi se da su te izjave potpuno istinite. Zato je republikanac Dejv Kemp, kada se požalio kako “Prosečnom Amerikancu treba 13 sati da ispuni zakonske poreske obaveze, sakupi račune, pročita pravila i ispuni formulare koje zahteva Poreska uprava (Internal Revenue Service – IRS)… Amerikanci su prinuđeni da radi ispunjavanja poreskih obaveza potroše preko 168 milijardi dolara i 6 milijardi sati”, pažljivo birao reči citirajući podatke IRS i dobio prestižnu ocenu Đepeto.

Sa druge strane, kada je članica Predstavničkog doma Mišel Bakman u govoru na Konferenciji za konzervativnu političku akciju 16. marta 2013. navela da 70 odsto bonova za hranu odlazi ‘birokratama’ – umesto onima kojima su zaista potrebni – dobila je 4 Pinokija, uz komentar jedne od radnica Factchecker-a, Glen Kesler, da “ne postoji dovoljno Pinokija za tako neistinitu upotrebu statistike u jednom važnom govoru”. Izgleda da je Bakmanova pogrešno protumačila cifru navedenu u knjizi “The Poverty of Welfare: Helping Others in Civil Society”, a onda bez razmišljanja primenila istu cifru na program bonova za hranu (program u okviru kog se primaocima dodeljuju plastične kartice za elektronski transfer socijalne pomoći radi kupovine namirnica u prodavnicama), ne znajući da zvanični podaci Ministarstva poljoprivrede pokazuju da manje od 6 odsto budžeta tog programa odlazi na administrativne troškove.

PolitiFact, koji je osvojio Pulicerovu nagradu za izveštavanje o predsedničkoj debati 2008. godine, ima sličan pristup: skalu koja se kreće od istinitog preko uglavnom istinitog, polu-istinitog, uglavnom neistinitog i neistinitog do “kratkih nogu”. Oni to zovu “istinometar” (Truth-O-Meter). Jedan deo istinometra posvećen je političarima koji su “prebegli” sa jedne strane na drugu, tj. delimično ili u potpunosti promenili mišljenje na određenu temu. Tako saznajemo da je Mit Romni oduvek bio dosledan po pitanju gej brakova, dok Obamin stav po tom pitanju oscilira – za, protiv, pa opet za.

Osoblje PolitiFact-a takođe je osmislilo Obametar da bi pratilo Obamina obećanja i proveravalo da li su ispunjena ili ne ili se na njihovom ispunjenju radi. Još jedna značajna rubrika ovog sajta je “Laž godine”. Ova “nagrada” pokrenuta je 2009. godine i obično je posvećena nekoj izjavi demokrata ili repiblikanaca u vezi sa posebno kontroverznom temom. Prema podacima PolitiFact-a, laž godine za 2012. bila je tvrdnja Mita Romnija da će fabrika “Džip” preseliti proizvodnju u Kinu, zbog čega će američki radnici izgubiti posao.

U avgustu 2010. Gardijan je pustio u rad onlajn program za praćenje obećanja političara, Pledge Tracker, čiji je zadatak bio da prati preko 400 obećanja koalicione vlade u prvih nekoliko nedelja na vlasti. Nešto skorije, Gardijan je pokrenuo sada tek povremeni serijal pod nazivom Reality Check, koji se više zasniva na prikupljanju mišljenja različitih eksperata o određenoj temi nego na sopstvenim mišljenjima. Još neki od eksperimenata vezanih za onlajn proveru činjenica su između ostalih italijanski sajt Pagella Politica (https://pagellapolitica.it/) inspirisan PolitiFact-om i Le Veritomètre u Francuskoj.

Zanimljiv slučaj u Velikoj Britaniji je slučaj sajta FullFact.org, čiji je moto “promovisanje tačnosti u javnim raspravama” i koji nastoji da se razlikuje od ponekad senzacionalističkog stila sličnih sajtova u Americi. To je jasno naznačeno njihovim uredničkim principima: “Verujemo da treba napasti problem, a ne čoveka i ostavljamo čitaocima da osuđuju ljude i njihove motive. Dovoljno je cinizma u politici i novinarstvu i bez našeg doprinosa”.

FullFact.org je neprofitna organizacija koju finansiraju tri humanitarne organizacije: Humanitarni fond Džozef Rauntri (Joseph Rowntree Charitable Trust), Fondacija Nafild (Nuffield Foundation) i Fondacija Esme Ferbern (Esmee Fairbairn Foundation), kao i pojedinačne donacije. Cilj FullFact-a je da koristi neku vrstu meke sile protiv institucija kako bi dovela do promena bez napada na pojedince (to jest, da bi napala problem, a ne čoveka). To je dovelo do određenih uspeha, a najznačajniji je bilo to što je tadašnji premijer Gordon Braun odustao od tvrdnje koju Dauning strit nije mogao da potkrepi, a to je tvrdnja da je vlast pomogla 300.000 malih preduzeća tokom recesije.

Vil Moj, glavni urednik FullFact-a opisao mi je situaciju ovako: “Naš pristup je povezan sa činjenicom da našu osnovnu misiju vidimo kao osnovano poverenje u javne rasprave, dok druge organizacije za proveru činjenica najčešće zauzimaju stav u stilu “zašto me taj prokleti lažov laže“. Odnosno, oni sebe vide u ulozi zastupnika potrošača/glasača koji štite građane od lažnih izjava. Mi svoju ulogu smatramo malo širom, mi pomažemo građanima, političarima i ostalima koji donose važne odluke da dobiju pouzdane informacije i izbegnu širenje nepouzdanih informacija”.

Gotovo svi sajtovi za onlajn proveru činjenica su ili neprofitni ili nezavisni ili su deo uobičajenog sadržaja onlajn novinskih listova. Jedini izuzetak je PolitiFact, koji zapravo mnogi kritikuju (pogotovu oni kojima je dodeljeno priznanje “kratke noge”), neki zbog toga što se previše agresivno trudi da privuče pažnju neophodnu da bi prodao reklamni prostor od kog pokriva troškove, a drugi opet jer je navodno “previše uzdržan” da bi izbegao optužbe za pristrasnost.

Ali, naravno, postavlja se pitanje: imaju li ove onlajn platforme za proveru činjenica uticaja na stvarne reči i dela političara; ili na način na koji novine oblikuju svoj rad? Generalno se može činiti da je odgovor na prvo pitanje “ne”. Političari i dalje navode neistinite cifre i daju potpuno netačne izjave. Ali stvar je malo složenija. Majkl Dobs, koji je izmislio kolumnu za proveru činjenica u Vašington postu i bio njen prvi urednik, u svom eseju “The Rise of Political Fact-Checking” navodi da su pomoćnici političara počeli da ga zovu pre nego što puste neki govor u javnost da bi bili sigurni da nema protivrečnosti. Sa druge strane, mnogi koji proveravaju činjenice tvrde da to što sprečavaju političare da lažu nije adekvatno merilo uspeha njihovih platformi. Bil Ader iz PolitiFact-a je napisao sledeće: “Reći da je provera činjenica neuspešna zato što političari i dalje lažu je isto kao i reći da je istraživačko novinarstvo beskorisno jer su političari i dalje korumpirani. Da, i dalje su korumpirani. Ali istraživačko novinarstvo i provera činjenica postoje da bi ljudima dali informacije koje im trebaju da bi napravili pametan izbor”.

Anketa koju je u septembru sproveo tim za istraživačka rešenja u društvenim naukama (Social Science Research Solutions) Anenberg centra za javnu politiku Univerziteta u Pensilvaniji među 1522 odrasle osobe pokazala je da je 55.5 procenata osoba koje tvrde da koriste podatke o proveri činjenica na internetu tačno odgovorilo na pitanja iz “poznavanja politike”, dok taj broj iznosi 45.5 procenata među osobama koje ne koriste onlajn proveru činjenica. Način na koji mediji izveštavaju o politici (posebno o američkoj politici) takođe se promenio poslednjih godina zahvaljujući radu platformi za proveru činjenica. Mnogi naslovi vezani za američke izbore 2012. godine odnosili su se na laži izrečene u debatama kao ključni deo vesti, često navodeći problem u samom naslovu – na primer, “Mr. Ryan’s Misleading Speech” (Govor g. Rajana navodi na pogrešne zaključke, Vašington post) i “Deficit Vow Lacks Specifics” (Obećanje o deficitu neodređeno, AP). A i političari su počeli da koriste proveru činjenica kao oružje protiv svojih suparnika ili da bi promovisali svoje predloge. Sa druge strane, Nil Njuhaus, koji je sprovodio ankete za kampanju Mita Romnija, rekao je na republikanskoj nacionalnoj konvenciji na Floridi: “nećemo dozvoliti da nam kampanju diktiraju oni koji proveravaju činjenice”.

Na kraju, pitanje o uticaju intenzivne provere činjenica usko je vezano za drugo pitanje o kome se mnogo raspravlja: ima li novinarstvo stvarnog uticaja na društvo? Alatke za proveru činjenica pre će upotrebiti novine nego televizija i radio: tekstovima je lakše rukovati i lakše ih je analizirati nego reči izgovorene na snimku, mada to može da se promeni, čak i ranije nego što mislimo. Vašington post je razvio prototip softvera nazvan Truth Teller koji automatski izvlači relevantne citate i brojke iz govora i poredi ih sa nizom zvaničnih baza podataka da bi odmah rekao da li je izrečeno istina ili ne. Taj program je još uvek primitivan, ali predstavlja prvi korak ka automatskom objavljivanju istine. Da li sve to znači da nam uskoro više neće trebati novinari koji istražuju i osporavaju zvanične verzije? Ne. I pored svega, onlajn provera činjenica ipak ima određena ograničenja i verovatno će ih uvek imati: tačno je da ona dobro funkcioniše kada su u pitanju brojke, ali to je retko dovoljno. Brojke moraju da se ubace u kontekst i pogledaju iz šire perspektive; neki političari pominju samo brojke koje im idu u korist ili ih pominju da bi iskoristili dvosmislene izjave koje se mogu protumačiti i ovako i onako. A pošto su oni koji proveravaju činjenice samo ljudi, i oni mogu biti pristrasni. Ljudska bića su veoma sklona da veruju u ono što im najviše odgovara, čak i kada je to potpuno nerealno. Na kraju krajeva, kada je laž tako lepa, šta će nam mukom zarađena istina, čak i ako je besplatna?