Jednog vrelog julskog dana ove godine, iz Biroa za medije MUP-a Srbije na pogrešnu adresu je poslat pregled štampe, koji se inače svakodnevno dostavlja premijeru i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću.

Umesto da analiza pisanja dnevnih novina stigne na imejl premijera, neko od službenika je greškom poslao elektronsku poštu na adrese novinara. Po redosledu važnosti naslova koje su spremili analitičari Biroa MUP-a i po redosledu medija koji su analizirani jasno se vidi da su glavna meta njihovog interesovanja bili tabloidi Informer i Kurir. Tek iza njih slede ozbiljni ili mejnstrim mediji. Iz imejla se vidi još nešto: u tekstovima koji se preporučuju za čitanje onom delu Dačića koji vodi MUP dominiraju naslovi s političkom, a ne policijskom sadržinom.

Da „žuta štampa“ ima veliku upotrebnu političku vrednost videlo se i krajem jula, kada je vicepremijer i lider SNS-a Aleksandar Vučić imao potrebu da na Glavnom odboru svoje stranke deo podužeg govora posveti suptilnom odnosu između vlasnika jednog dnevnog tabloida i jednog moćnog političara, kao dokaz medijsko-političkih dilova koji truju javni prostor.

Jedan tabloid je, naime, više meseci na gotovo svakoj naslovnoj strani objavljivao portret opozicionog političara kao poternicu, optužujući ga za milionske mućke i strahovladu koju je uveo u sopstvenoj stranci. Dotični lider nije bio pošteđen ni škakljivih detalja iz ličnog života. Međutim, targetirani lider odjednom je nestao s nišana dotičnog tabloida, a glavni i odgovorni urednik Informera Dragan J. Vučićević objavio je kako je mirovni sporazum između lidera i vlasnika novina sklopljen u „skupom hotelu u Beču“. I, cena otkupa grehova je iznosila 250.000 evra, koliko je, navodno, političar platio vlasniku tih žutih novina.

Iz Vučićevih i Vučićevićevih reči svakom upućenijem gledaocu i čitaocu moralo je biti jasno da obojica aludiraju na odnos gradonačelnika Beograda i vlasnika Kurira, iako im nisu izgovorili imena.

Kao najmoćnijem čoveku Srbije, Vučiću je lako da govori da nikada neće pristati na ucene nekih medija da pišu o njemu lepo, ali je veliko pitanje da li bi se oni uopšte usudili da o njemu pišu loše, pogotovo kad urednici i vlasnici tabloida ujutru pročitaju njegov rejting. A politički protivnici ne samo što ga ne vide kao žrtvu, već ga smatraju jednim od komandanata teške tabloidne artiljerije. Za sada te stavove mnogo glasnije iznose za kafanskim stolom nego u javnom nastupu.

Tezu o političkoj zloupotrebi tabloida, koja podrazumeva i neke predradnje -obeležavanje žrtve, posle koje sledi hajka, a potom izricanje presude i, eventualno, organizovanje klađenja o broju dana koje će žrtva provesti iza rešetaka – ovih dana u neformalnim razgovorima pominje i odlazeći ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić. Čovek koji u vreme Živkovićeve vlade nije krio da je bio jedan od anonimnih izvora tabloida koji su tu vladu rušili, kasnije je postao njihova žrtva i to u nekoliko navrata. Time je pokazano da ne jede samo revolucija svoju decu, već da sličan jelovnik imaju i tabloidi.

Kada Kurir u prvoj godini Cvetkovićevog mandata nije skidao Dinkića s naslovne strane, predstavljajući ga kao glavnu nevolju Srba, i to po svim pitanjima, od siromaštva, pa do bele kuge, upravo je Dinkić ucenio opstanak vlade u kojoj je bio koalicioni partner usvajanjem drakonskog Zakona o informisanju. Poznavaoci političkih prilika i neprilika, a oni nisu izvori tabloida, smatraju da je time lider URS-a (tada G17) želeo ne samo da se konačno „skine“ s Kurira, već i da tada svemoćnom Tadiću, primoravajući ga da i demokrate glasaju za taj zakon, pokaže da sumnja ko je zapravo naručilaca hajke na Mlađu.

Sličnu, sinusoidnu liniju odnosa s tabloidima osetio je i lider demokrata Dragan Đilas, koji je u vreme Tadića preko svojih kompanija mogao da usmerava novac od oglašavanja i time kupuje naklonost medija. Ali je i Đilas osetio šta znači kada se uleti u tabloidni klanac. Podrazumeva se, valjda, da je Đilas u tom klancu zarobljen tek kada je izgubio vlast.

Ko će, na čiji mig, iskopati nečiju prljavštinu, a zatim je „tresnuti“ na naslovnu stranu, čekajući da eksplodira medijska mina sa odloženim dejstvom, i time počisti konkurenciju, mogu ipak da prepoznaju samo iskusni politički i medijski igrači. Uz, da ih tako nazovemo, otuđene centre moći, što će reći – tajkune.

Da srpska politička scena ponekad izgleda kao rat u kojem se ne očekuju zarobljenici, već samo asanacija bojišta, pokazuje i činjenica da samo najveći poznavaoci javne i tajne Srbije, na naslovnicama tabloida mogu da prepoznaju i zloupotrebu pojedinih dama. Prema verzijama tračerskih političko-tajkunsko-obaveštajnih kuhinja, plasiranje tih devojaka na naslovnicama, ali u vezi s finansijskim aferama, smatra se opomenom za protivnika da će se u eventualnoj eskalaciji političkih obračuna, osim u tajne bankovne račune ili u diskove, zavirivati i u – krevete.

Prava tabloidna baražna vatra trenutno se razmenjuje između TV Pink i tabloida Blic, a sadržaj te polemike, od koje bi pocrveneo i urednik lokalnog lista u kratkoj priči Marka Tvena o novinarstvu u Tenesiju, pokazuje kako se brzo sklapaju i raskidaju ne samo politička, već i medijska savezništva. Kada je već bivši šef Večernjih novosti Manojlo Manjo Vukotić otpustio saradnicu iz Ljubljane, koja je pisala o problemima Pinka u Sloveniji, Željko Mitrović je takođe iz dana u dan „tranžirao“ Vukotića, na šta je Blic tada principijelno i mudro – ćutao.

O prirodi savezništva između krupnog kapitala, politike i tabloida može posvedočiti i Miroslav Mišković. Ali neće. Čoveku kome se može zameriti štošta, i što sam rado činio kada je bio najjači, tokom svog boravka u zatvoru, ipak se ne može poreći da je pokazao da drži do – tajkunskog kodeksa. Mišković, naime, nije progovorio o tome ko je, uz njega, bio „drugi ortak“ u vlasništvu ugašenog lista Pres.

Ali, stav koji je često omiljen među intelektualcima, da su tabloidi metafora zla u Srbiji, uz koji obavezno pomenu i da kolege koje tamo rade truju javno mnjenje u Srba, pokazuje da ti isti intelektualci upiru prstom na pogrešnu adresu. Tabloidi, naime, nisu stvorili ovakvu političku elitu, već je upravo obrnuto. Politička kasta i njeni finansijski pokrovitelji drže nišane na tabloidnim artiljerijskim haubicama, pa zato nije vic da, kada neki biznismen osvane na naslovnici Informera ili Kurira, sam sebi stavlja lisice kako bi učinio interventnoj kada dođe po njega.

I, još nešto: takva tabloidna satanizacija javnog mnjenja, na mačističku radost, dobija novu estetskui političku formu. Starleta Stanija Dobrojević je najavila da osniva političku stranku. I, već je pokazala, kao i Biro MUP-a, koji mediji su joj najvažniji. Najavu svoje političke karijere objavila je tabloidima, dok je Politiku ladno otkačila.

Zato nam „stanizacija“ Srbije ne gine, kao sudbina. Kao poslednja faza politike.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.