Uskoro, na jednoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom, počinje emitovanje dokumentarnog tv serijala „Mediji u Srbiji: Hronika propadanja“ (7 epizoda od po 48 minuta), koji se bavi hronikom posrtanja medija u našoj zemlji u poslednje dve decenije – od dolaska na vlast Slobodana Miloševića do danas. Uz bogatu novinsku dokumentaciju i arhivske video materijale, kao i intervjue sa više od četrdeset medijskih profesionalaca, u serijalu se analiziraju svi događaji koji su oblikovali medijsku sliku Srbije u poslednje dve decenije, a o putu „sedme sile“ od podaništva do „plišane diktature“ za Evropsku opservatoriju za novinarstvo govori autor dokumentarca i glavni i odgovorni urednik Status magazina, Slaviša Lekić.

Jedan od osnovnih zaključaka dokumentarnog tv serijala je da je novinarstvo u našoj zemlji  u ovom trenutku na najnižim granama u istoriji. Koji je osnovni argument koji se navodi tome u prilog?

Situacija u medijima danas je apokaliptična, a verovatno najveći problem predstavlja činjenica da se ne zna ko ih kontroliše: da li su to tajkuni, političari, obaveštajne službe… Ne zna se ko su ti famozni vlasnici pojedinih medija. Takvo stanje nije postojalo čak ni u vreme Miloševićeve vladavine, jer smo tada imali samo dve struje. Za razliku od komunizma, kad su bili primorani na poslušnost, devedesetih je, s jedne strane, najveći broj medija podržavao Miloševića i bio u nekoj vrsti dobrovoljnog podaništva (RTS, Politika, Ekspres politika, Večernje novosti, Pink…). Sa druge strane postojali su takozvani nezavisni mediji, finansirani iz iste kase kao i sama opozicija (Borba, kasnije Naša Borba, Vreme, Studio B, Radio B92, Index, ali i lokalne televizije koje su formirale ANEM i lokalna štampa koja je napravila Local Press). Režim ih u početku nije previše pritiskao, jer su bili neka vrsta alibija: pokazivanje Zapadu da su mediji “slobodni”. Za razliku od današnje, imali smo vrlo jasnu situaciju: dva pola koja je lako razlikovati. U dokumentarnom serijalu tri pitanja smo postavili svim sagovornicima: ko je vlasnik Presa, ko je vlasnik Kurira, i kojim bi pridevom opisali stanje u novinarstvu danas. Na prva dva pitanja odgovor nije znao niko, a na treće nismo dobili nijedan pozitivan odgovor (bljutavo, blatnjavo, dno dna…).

Znači li to su devedesetih mediji bili slobodniji nego danas?

Ne, naravno, ali je postojala jasna podela i bili su poznati vlasnici i ciljevi medija, što je bazična pretpostavka. Tačno se znalo ko je na čijoj strani, dok danas to svi kriju. Da ne bude zabune, posle Titove smrti došao je period u kojem su mediji lakše disali, nestao je taj čvrst komunistički stav i došlo je do neke vrste oslobađanja. To je period kada su se otvarale neke nove teme i baš kada se očekivao bum slobodnog novinarstva pojavio se Milošević, što je bila najava da dolazi do sloma novinarstva u Srbiji.

Zašto posle 5. oktobra 2000. nije došlo i do promena u medijima, to se očekivalo?

Najveći broj medija koji su otvoreno bili na strani opozicije, protiv režima, očekivali su da im se sve ono što su uložili tokom devedesetih odmah vrati, i to uglavnom sa kamatom. Nova vlast se, međutim, kao i svaka vlast, vodila ubeđenjem da su mediji već na njihovoj strani i da je prioritet rešavati druge probleme. Po medije je još pogubnija činjenica da je praktično došlo do nastavka politike iz devedesetih godina: svi značajni kadrovi koji su služili Miloševiću (u policiji, vojsci, obaveštajnim službama) ostaju na svojim mestima i njima se pridružuju i medijski poslenici i tako to traje do dan danas.

Šta je trebalo uraditi nakon tih promena da bi se regulisala medijska sfera?

Pre svega, sprovesti lustraciju. Donet je i Zakon koji nikada nije zaživeo, pa tako sve one čelnike koji su nosili zastavu Miloševićevih medijskih pobeda imate danas na gotovo istoventnim pozicijama.

Kolika je odgovornost samih medija za takvo stanje?

Ogromna, jer je upravo lustraciju mogla da sprovede branša. Recimo, na skupštini UNS-a je potekao predlog da se svi članovi udruženja izbrišu iz članstva i da se ponovo kandiduju, a da potom nezavisna komisija na osnovu onoga što su radili tokom devedesetih proceni da li mogu biti članovi ili ne. Nije, međutim, postojao interes da se to uradi, upravo zbog ljudi koji su ostali na mestima na kojima su bili i pre demokratskih promena. Druga bitna stvar je da su sami mediji koji su tokom devedesetih podržavali opoziciju očekivali previše. Svi oni su zaista imali velike zasluge u  borbi za promene, ali nisu to radili kako bi sutra imali benefite, već zarad profesije. Jedna rečenica Zorana Đinđića možda najbolje odslikava suštinu: „Za učešće u onome što je bilo – orden, a frekvencije po zakonu“. Reakcija medija je bila vrlo negativna, jer su svi želeli da naplate svoje zasluge i svoj doprinos. Vlast se, rekao bih potpuno opravdano, opirala tim zahtevima. Tako je došlo do toga da vlada na čelu sa Zoranom Đinđićem osim RTS-a praktično nema nijedan medij na svojoj strani. Problem je, međutim, u tome što je država s druge strane činila neoprostive greške.

Zbog čega je nova vlast tako olako zaboravila sve ono što se događalo na medijskoj sceni devedesetih – zbog čega nije dala veću podršku nekadašnjim „saborcima“?

Objašnjenje je vrlo jednostavno. U Politici, Večernjim novostima, na RTS-u, Pink-u, u svim tim medijima koji su podržavali Miloševića ostali su ljudi koji znaju kako funkcioniše sistem i koji su navikli da budu uz svaku vlast. Istovremeno, novim vlastima je jasno da nekadašnji saborci iz medija mogu da budu problematični, jer oni umeju da postave neugodna pitanja, a i znaju dosta toga o njima, jer su se zajedno borili. Sve to može da ih kompromituje u nekom trenutku. Stari „igrači“ su već navikli da služe režimu, tako da je to sigurnija opcija. Takav epilog je imao dalekosežne posledice po novinarstvo u našoj zemlji.

Koji su trenutno najveći problemi u domaćim medijima?

Najveći problem je podaništvo. Novinari su u Srbiji ubedljivo najmanje plaćeni. Danas se dosta govori o tome da je novinare lako podmititi. Naravno da jeste – danas sa 50 evra možete kupiti tekst, možete kupiti novinara. Drugi veliki problem je to što su svi mediji stavljeni u funkciju vlasti i tajkuna. Ne verujem da u Vladi ili Predsedništvu postoji neka služba koja poziva urednike i naređuje šta i kako bi trebalo pisati. Mislim da je to davno prošlo vreme, ali urednici vodećih medija imaju neku vrstu autocenzure, jer uvek razmišljaju o tome kako će vlast reagovari na to što oni objave ili ne objave. Država se oglašava ili kroz razne projekte finansira gotovo sve medije i uvek postoji strah da bi negativnim izveštavanjem mediji mogli da ostanu bez tih sredstava. Apsolutno ista situacija je i sa najvećim kompanijama. Tako je u trci za profitom, ili bolje rečeno u borbi za preživljavanjem, urednicima sve bitnije da imaju što više reklama, pa se vrlo često zapostavlja posao u redakciji i kvalitet sadržaja. Sa novinarima zapravo više niko ne radi, pa u takvim uslovima oni postaju puki nosači diktafona. Zbog svega toga, ne čudi što nam je kvalitet takav kakav jeste i što je dokumentarni serijal o medijima u Srbiji nazvan upravo „Hronika propadanja“.