Bolonjski proces trajno je promenio nastavu na univerzitetima u Nemačkoj, tako da studijski programi sada veći značaj pridaju povezivanju teorije i prakse i inovativnim didaktičkim konceptima.

Zbirka „Didaktika novinarstva. Koncepti, metode i primeri iz novinarskog obrazovanja“, koju su izdali Beatris Dernbah (Beatrice Dernbach) i Vibke Lozen (Wiebke Loosen), pokazuje, kako je moguće uspešno obrazovati i usavršavati buduće novinare kako naučno i empirijski utemeljeno, tako i s orijentacijom na praksu.

U trideset i pet priloga naučnici koji se bave novinarstvom i praktičari prenose svoja iskustva fokusirajući se na pitanje kako integrisati teoriju i praksu u nastavi i kako pokrenuti studente na saradnju.

Tako Folker Volf (Volker Wolff) u poglavlju posvećenom klasičnom novinarskom zanatu i medijskoj obuci objašnjava kako  studentima novinarstva na Univerzitetu Johana Gutenberga u Majncu pokazuje kako pisanje vesti nije nikakva umetnost već zanatska veštrina koji se može naučiti.

Pri tome Volf pravi razliku između agencijskih i novinskih izveštaja (1. semestar) i izveštaja magazina (2. semester), pošto su, kako tvrdi ovaj novinar i naučnik, struktura i jezik u istoj funkciji potpuno različiti. Na seminarima novinarstva smenjuju se predavanja i nastava u novinarskim redakcijama. Budući da imaju pristup uslugama DPA (Deutsche Presse Agentur), Volf i njegovi studenti mogu da koriste materijal ove novinske agencije i prate tokom dana razvoj vesti i izveštaja o datoj temi u DPA.  U okviru nastave u novinskim redakcijama prisustvuje se konferencijama za štampu, a nakon toga se sačinjavaju u prvom semestru aktuelne novinske stranice, a u drugom semestru njuzmagazin obima 24 stranice.

Robert Donauer, urednik za nauku i ekonomiju na Deutsche Welle TV, u istom poglavlju prenosi svoja iskustva sa televizijskog  kompaktnog kursa. „Mogu li studenti bez televizijskog iskustva nakon petodnevnog kompaktnog kursa da realizuju jedan zahtevan magazinski film?“ pita se on na početku svog priloga dajući odmah i odgovor: „Ranije bih kao dugogodišnji televizijski urednik odgovorio jasno – Ne mogu . Ali iskustva sa nekim generacijama master studija iz naučne komunikacije na Univerzitetu u Bremenu su me razuverila“.  Mogu, tvrdi Donauer, ako se sa malom veoma motivisanom grupom koncentriše na novinarske principe televizijskog rada, ukoliko sa grupom više puta uvežbava pojedinačne korake i neprestano izoštrava njihovu percepciju usresređujući se na sledeću poruku: televizija kazuje priču slikom. Na seminaru studenti prvo neku filmsku temu prenose kao priču u slikama i analiziraju film u pogledu teme, strukture i dramaturgije, slika i montaže,  narativnog teksta, i integrisanja slike i teksta kao i originalnog tona, šumova i muzike, pre nego što bazirajući se na ekspozeu i planu snimanja ne naprave sopstveni film.

Koliko je danas značajno prenošenje onlajn i krosmedijskih kompetencija pokazuju prilozi Valtera Hemberga (Walter Hömberg) i Kristijana Klenka (Christian Klenk), kao i Klausa Majera (Klaus Meier), Vanese Gize (Vanessa Giese) i Tobijasa Švajgmana (Tobias Schweigmann). Hemberg i Klenk opisuju razvojvstudentskog magazina Ajnštajni  na Katedri za novinarstvo na Katoličkom univerzitetu Ajhštet, koji se u proteklih dvadeset godina od časopisa transformisao u krosmedijlnu publikaciju. Već nekoliko godina TV-redakciju i redakciju magazina Ajnštajni čini isto osoblje koje donosi priloge za oba medija. Integracija na sajtu, kako kažu autori, do sada je predstavljala problem, ali su na dobrom putu ka potpunoj integraciji redakcije. Model kojim je predviđena krosmedijalnost štampe, TV i onlajn treba da se realizuje 2012. godine. Kada tim reportera istražuje, primera radi, vozila na električni pogon, odatle bi za časopis mogao da nastane izveštaj o testiranju probne vožnje,  prilog o pilot projektu o električnim vozilima za televizijski magazin, kao i prilog u vidu objašnjenja načina funkcionisanja i izradi vozila na električni pogon za Internet. Bazirajući se na rezultatima novijih redakcijskih istraživanja ovaj model kombinuje predmetno i funkcionlno orijentisane grupe. Pored reporterskih timova treba da postoje i proizvodne grupe za časopis, televiziju i onlajn.

Sličan koncept već postoji na Institutu za novinarstvo na Tehničkom univerzitetu u Dortmundu, koji Majer, Gize i Švajgman predstavljaju u Zborniku: newsdesk model u nastavi u redakcijama povezuje u periodičnim publikacijama sve platforme onlajn, štampe, radija i televizije. Jedno drugo poglavlje Zbornika posvećeno je komparativnim međunarodnim iskustvima u pogledu nastave i nastavnih sadržaja.

Štefan Burkhart (Steffen Burkhardt), direktor International Media Center Hamburg (IMCH) na Univerzitetu Hamburg, opisuje program novinarske saradnje  „Medijski ambasadori Kina-Nemačka“ koji je koncipiran na Hamburškoj Media School; Barbara Tomas (Barbara Thomas)  sa Univerziteta Rur u Bohumu daje uvid u svoja iskustva koja je stekla kao rukovodilac seminara za usavršavanje novinara iz tranzicionih zemalja. Hans Ibold i Mark Dojce (Mark Deuze) sa Fakulteta za novinarstvo na Univerzitetu Indijana upoznavaju čitaoca sa nastavnim iskustvima u Holandiji i SAD i ističu da će oni koji se bave medijskom obukom ubuduće morati više da se pozabave trendovima u međunarodnom novinarskom obrazovanju.

Pošto profesija univerzitetskog nastavnika ne zahteva formalne didaktičke kvalifikacije, izdavači Dernbah i Lozen kažu u predgovoru kako je većina mlađih načnika upućena na to da se autodidaktički priprema na svoju nastavnu delatnost. Ovaj Zbornik nudi vredne savete ne samo mlađim naučnicima, već i podstiče i iskusne nastavnike novinarstva da promisle svoje nastavne koncepte.