Iako su u protekloj godini štampani i elektronski mediji u Srbiji objavili čak 2841 prilog o nasilju nad ženama i rodnoj ravnopravnosti, kvalitet medijskog izveštavanja o ovoj temi daleko je od idealnog. Dominira senzacionalizam, često se krši Kodeks novinara Srbije, a potpuna interpretacija problema o kojem društvo i dalje ćuti gotovo i da ne postoji.

Istraživanje pod nazivom „Medijska eksponiranost nasilja nad ženama i rodna ravnopravnost u 2011.“, koje je sprovela agencija Ninamedia, pokazuje da su domaći štampani mediji u protekloj godini objavili čak 2411 tekstova, a elektronski mediji emitovali 430 priloga o nasilju nad ženama i rodnoj ravnopravnosti. Iako ti podataci ukazuju na veliko interesovanje medija za ovaj problem, sadržaj objavljenih tekstova, odnosno priloga, otkriva da je nasilje najčešće stavljeno u funkciju senzacionalizma.

Još jedan problem u izveštavanju o ovoj temi predstavlja sve češće kršenje odredbi Kodeksa novinara Srbije koje se odnose na zaštitu identiteta, jer je u 45,7 odsto slučajeva direktno ili indirektno otkriven identitet nasilnika, a u 38,6 odsto i identitet žrtve. Istovremeno se na kaznu propisanu za počinioca nasilja ukazuje u svega 11,2 odsto slučajeva, a najveći udeo medijskih sadržaja koje se odnose na ovu temu su objavljeni u rubrici „Hronika“, što ukazuje na intenzitet senzacionalnističkog izveštavanja.

Koordinatorka projekta „Borba protiv seksualnog i rodno zasnovanog nasilja“, Tamara Petrović Ranitović, kaže da bi mediji trebalo da budi znatno kritičniji prilikom izveštavanja o ovoj temi, jer je njihova dužnost da kritikuju one koji čine propuste i da izveštavaju javnost o sistemnskim nedostacima.

“Osnovni nedostatak medijskog izveštavanja o nasilju u porodici i nasilju nad ženama je sam način na koji se piše o ovoj temi, jer je povod gotovo uvek nasilan čin koji se završi ubistvom žene, a izveštavanje se uglavnom završi bez osude samog nasilja. Neretko se koriste senzacionalistički naslovi praćeni tekstom koji pokušava da rasvetli sam zločin tražeći uzroke porodične tragedije u karakteru i ponašanju žrtve (žene), vrlo retko se navode stručna tumačenja, ali se zato ogroman trud ulaže na dobijanju izjava od rođaka i komšija. To ukazuje na ravnodušnost uredništva prema ovoj temi i generalno na visok stepen tolerancije prema nasilju u čitavom društvu”, kaže Petrovićeva.

Da bi se poboljšao kvalitet medijskog izveštavanja o ovom problemu, Uprava za rodnu ravnopravnost izdala je priručnik za medijsko izveštavanje o nasilju u porodici i nasilju nad ženama u kojem se navode preporuke namenjene svim novinarima koji izveštavaju o nasilju. Izbegavanje senzacionalizma, zaštita identiteta žrtve, navođenje propisanih sankcija i izbegavanje diskriminacije i stereotipa samo su neka od pravila kojih bi trebalo da se pridržavaju svi medijski profesionalci.

U praksi, međutim, trka za profitom neretko dovodi do medijskih zloupotreba koje za žrtve mogu biti štetne kao i samo nasilje. Ako u takvim situacijama mediji zaboravljaju svoju društvenu odgovornost, regulatorna tela ne bi smela da zaborave bazične standarde novinarske profesije jer u najvećem broju slučajeva neprimerenog izveštavanja o nasilju dolazi i do kršenja etičkog Kodeksa novinara Srbije, te medijska percepcija nasilja nije problem samo onih koji nasilje trpe, već i cele novinarske profesije. Za početak bi bilo dovoljno da se novinari pridržavaju samo onih principa koje su sami prihvatili, i na čije poštovanje ih, u krajnjoj liniji, i sam profesionalni poziv obavezuje.