Kako novinar da postupi ako sud naredi da se otkrije poverljiv izvor?

Da li da ga otkrije i izazove prezir i osudu od strane kolega iz medija, ili da prkosi sudskoj naredbi i po svaku cenu zaštiti izvor, držeći se svetih vrednosti novinarske etike?

Sa ovakvom dilemom je trenutno suočena poznata litvanska novinarka Laima Lavaste. Dok joj mač pravde visi nad glavom, ova nepokorna novinarka, koja piše za dnevni list Litvansko jutro (Lietuvos Rytas), prolazi kroz period neizvesnosti izazvan njenim odbijanjem da se pokori zahtevima pravosuđa.

Lavaste, koja je dobitnica brojnih nagrada, razbesnela je sudije prošle godine serijom članaka za Lietuvos Rytas sa intrigantnim naslovom “Grehovi sudija su i javni i prećutni”. Citirajući istaknutog sudiju koji je dao izjavu pod uslovom da ostane anoniman, Lavaste je otkrila široko rasprostranjenu korupciju među sudijama, slučajeve tajnih dogovora sa tužiocima i vlastima, nepridržavanje kodeksa sudijske etike, i druge profesionalne prestupe. Njeni članci zapravo su potvrdili ono što mnogi Litvanci već odavno sumnjaju: mnogim sudijama bi trebalo suditi.

Umesto toga, ova novinarka je optužena za klevetu od strane prvostepenog okružnog suda u Vilniusu. Sud je od Lavaste tražio da otkrije ime sudije koji joj je dao informacije za članke. U njenu odbranu, Litvanski novinarski sindikat (LNS) izjavio je da osuđuje sudsko rešenje.

“Prema aktuelnom Zakonu o javnom informisanju, litvanski novinari moraju se pridržavati novinarske etike. Pored toga, LNS ostaje pri preporuci Komiteta ministara Saveta Evrope za zemlje članice EU, kojim je definisana zaštita izvora informacija kao ključni uslov medijske slobode za sve novinare”, kaže se u izjavi LNS.

“Otkrivanje informacija kojima se identifikuje izvor bi stoga trebalo biti ograničeno na izuzetne okolnosti u kojima su ugroženi suštinski javni ili individualni interesi koji se mogu ubedljivo dokazati”, kaže Dainius Radzevicius, predsednik LNS.

Šta može da učini EU da bi bolje zaštitila tajnost novinarskih  izvora?

LNS je takođe istakao da su institucije EU oduvek branile zaštitu novinarskih izvora kao osnovni uslov za potpuno obavljanje novinarskog posla,  kao i za pravo javnosti da bude informisana o pitanjima od javnog značaja.

Tokom preliminarnog zasedanja Saveta Evrope 2010. godine, govoreći  o zaštiti novinarskih izvora,  Morgan Džonson (Morgan Johansson), istaknuti član švedskog parlamenta, istakao je da su u velikom broju slučajeva javne vlasti primorale ili pokušale da primoraju  novinare da imenuju izvore, uprkos jasnim standardima koje nalažu Evropski sud za ljudska prava i Komitet ministara Saveta Evrope. Džonson je izjavio da zemlje članice EU i Savet Evrope moraju da učine više da bi obezbedili puno poštovanje standarda postavljenih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

“Samo nekolicina evropskih zemalja je zvanično prepoznala potrebu da se zaštite pojedinci koji profesionalno sarađuju sa novinarima. Jasni zakonski propisi olakšali bi rad organa za  sprovođenje zakona i bolje zaštitili tajnost izvora”, istakao je Džonson. Takvi zakonski propisi koji bi bili obavezni za sve zemlje članice  još uvek ne postoje u Evropskoj uniji.

Da li će zdrav razum pobediti?

Govoreći o slučaju Lavaste, predsednik LNS Dainius Radzevicius postavlja  retoričko pitanje o tome “kako bi Litvanija izgledala” kad bi Laima Lavaste prijavila  svog informatora u korist pravosudnog sistema…

“Kada bi novinari otkrivali izvore, ljudi bi se osećali mnogo manje sigurnim, jer su za mnoge od njih novinari poslednja nada da se dođe do pravde i istine. Da je Lavaste prekršila principe novinarske etike, bila bi smatrana za izdajnika i više joj ni jedna medijska organizacija ne bi ukazala poverenje”, kaže Radzevicius.

On dodaje da bi otkrivanje identiteta informatora bilo težak udarac za celokupnu novinarsku profesiju u Litvaniji.

“Litvanski sudovi očigledno nisu svesni da zakoni EU štite novinare. Oni su sigurno očekivali da će novinarka popustiti pod pritiskom i otkriti ime svog informatora. Nije popustila. Na ovom suđenju ona predstavlja ne samo sebe, već i sve novinare u
Litvaniji”, kaže Radzevicius.

On podvlači da je informisanje javnosti o mogućim prekršajima u pravnom sistemu bitan aspekt odbrane društvenih interesa.

“Noviji slučajevi sumnjivih sudija koje su primorane da napuste sistem delimično su rezultat onoga što je otkrila Lavaste. Oni potvrđuju legitimnost zabrinutosti javnosti o pravosudnom sistemu i ponašanju nekih njegovih službenika”, kaže Radzevicius.

Ipak, Radzevicius ističe da je slučaj Lavaste pre “izuzetan slučaj” nego svakodnevna pojava za novinare u Litvaniji. Jedini sličan slučaj desio se 2003. godine, kada je litvanski novinar Remigijus Bielinskas dao da se objavi dokument iz Odeljenja državne sigurnosti Litvanije koji je smatran poverljivim. Sud mu je naredio da otkrije izvor, ali je on odbio da to uradi. „Nisam kažnjen zbog toga. Ali sam dugo morao da idem od jedne do druge pravosudne institucije dok me najzad nisu pustili na miru”, priseća se Bielinskas.

Lavaste se nada da će zdrav razum prevagnuti i da će pravosudni organi ipak odustati of tužbi protiv nje. Ona tvrdi da su neki tužioci nagovestili da će slučaj možda biti preispitan.

*Pisac izvornog članka Lineas Jegelevicius; članak objavljen od strane Evropskog centra za novinarstvo, 12.3.2012.