Poređenje medijske skandalizacije Hildebranda i Vulfa

Hajde da počnemo pogrešnom prognozom: neposredno pre nego što je predsednik Nacionalne banke Švajcarske Filip Hildebrand javno podneo ostavku, pred malom grupom studenata predvideo sam da će – iz perspektive analitičara – nemački predsednik Kristijan Vulf (Christian Wulff) prvi podneti ostavku zbog nedavnih skandala. Na ovu pogrešnu procenu navela me je nedavno objavljena studija u kojoj Hans Matijas Keplinger (Hans Mathias Kepplinger), istraživač sa Univerziteta u Majncu, objašnjava razliku između skandala i medijskog sukoba. Prema Keplingeru, skandali i medijski konflikti su slični jer mediji imaju tendenciju da osuđuju “stvarne i prividne nepravde”.  Kada je reč o skandalima, posle kratkog vremena “počinje da se formira opšti  konsenzus u vezi sa uzrocima nepravdi i odgovornošću njihovih počinilaca”. Kada je reč o medijskom konfliktu, u javnosti postoji spor oko toga “kako mediji treba da se odnose prema uzrocima nepravdi i odgovornostima onih koji se optužuju”.

Poredeći Hildebrandov slučaj u Švajcarskoj i Vulfov slučaj u Nemačkoj, može se ocenici da su prvobitni neuspesi oba predsednika manje-više jednaki. Finansijska prednost koju je Hildebrand dobio kroz sumnjive transakcije svoje žene je malo viša, a insajderska transakcija je takođe bliža osnovnoj delatnosti predsednika Centralne banke nego što je to slučaj sa Vulfovim pozajmljivanjem jeftinog novca od “prijatelja i rodbine”.

Međutim, načini na koji su mediji ispratili ova dva skandala su vrlo različiti: u Švajcarskoj, medijski konflikt je lokalizovan između populističkog i desničarskog Veltvohea i ostatka štampe, uz nekoliko publikacija koje su pružale različite stavove između te dve strane (npr. Noje Cirer Cajtung). Karl Liond (Karl Lüönd), jedan od najpoznatijih medijskih kritičara u Švajcarskoj, napisao je u švajcarskom elektronskom časopisu Medienvohe da prvobitna reakcija medija na skandal nije bila stimulisana “normalnim novinarskim refleksima”, već “zajedničkom agendom” protiv populističkog desničara Kristofa Blohera (Christoph Blocher), čiji politički prijatelji kao da poseduju i instrumentalizuju Veltvohe. I zaista, kad je reč o Hildebrandu, švajcarski mediji su neobično oklevali da ujedu. Takva inhibicija bila bi nepojmljiva u SAD ili Velikoj Britaniji, kao i, uostalom, u bilo kojoj zemlji u kojoj vlada anglo-saksonski novinarski mentalitet.

Suprotno tome, mediji u Nemačkoj su došli do konsenzusa. Širok spektar novinara – od levičarsko-alternativnog taza, konzervativnog FAZ-a, Bilda, Frankfurter Rundšaua i javnih medijskih servisa – zahtevao je Vulfovu ostavku. Međutim, ta sloga je možda donekle i posledica ranijih grešaka koje je počinio Vulf, koji je osrednje obavljao svoj posao pokušavajući da zataška detalj za detaljem.

Keplinger, koji je decenijama istraživao proces skandala u medijima, zaključuje da medijski konflikt pre svega treba pojasniti na osnovu toga “kako presuda treba da izgleda”. Sa druge strane, pak, u skandalu se “brzo dolazi do slaganja o presudi. Jedino što  ostaje je pitanje kada i kako će ona biti izvršena”. Stoga sam bio iznenađen ostavkom Hildebranda, koji nije sačekao krajnju presudu švajcarskih medija. U međuvremenu, skandal u Nemačkoj je dospeo na nov nivo. Mediji vode “rat” koji  je Vulf objavio (potpuno pogrešno procenivši sopstvenu moć) protiv izdavačke kuće Springer i glavnog urednika Bild-Cajtunga. Mediji nastavljaju da potpiruju vatru novim i sve apsurdnijim detaljima koje svakodnevno objavljuju. Kampanja se pretvorila u neprijatnu borbu za vlast koja bi bila nepojmljiva u Švajcarskoj.

Međutim, postoje dodirne tačke između načina na koji su švajcarski i nemački mediji postupili u vezi sa skandalom; kako je primetio Nik Liti u Medienvoheu: “Mediji još uvek nisu razmotrili ponašanje samih medija”. Ovo se, uz mali broj izuzetaka, može reći o mejnstrim medijima. Međutim, mediji već gube kontrolu nad novinarstvom koje deli diskurs, i u toku je živa debata u medijima sa nemačkog govornog prostora u kojoj se diskutuje o takvim mrtvim uglovima (koji takođe svedoče o nedostatku novinarskog profesionalizma).

Uprkos tome što bi analitičari trebalo da budu pažljivi u prognoziranju, postoji bar jedno predviđanje koje se može izreći sa priličnom verovatnoćom: bez obzira na to da li će Vulf ostati na funkciji ili dati ostavku, gubitnika će biti na obe strane, jer će obe strane izgubiti kredibilitet zbog moralisanja medija, koje se obično pojavi tek pošto su ulovili svoj plen, i neracionalnosti političke klase u Nemačkoj, koja je daleko veća nego u Švajcarskoj.

Post scriptum:Keplinger daje uverljivo objašnjenje zašto je Vulf ostao na funkciji: on ne može biti “odbačen ili okrivljen i zato treba da ne da ostavku” dok god “može da izdrži moralni pritisak”. Vulfova račinica se razlikuje od uobičajenog rezona “Kada da ostavku, izgubiće sve (uključujući i svoj politički aparat)”. Ako se bude borio da ostane na vlasti, imaće “naporan zadatak, ali će takođe moći da obezbedi dovoljno vremena da na prihvatljiv način ode sa vlasti”.

Objavljeno u Werbewoche, Nr. 1/2012.