Iako Srbija ima oko sedam miliona stanovnika, u njoj postoji čak 610 štampanih i 456 elektronskih medija. Netransparentno vlasništvo, ugrožena sloboda i nedovoljno povlačenje države iz medija samo su neki od mnogih problema na koje ukazuju medijski profesionalci. U najtežem položaju je štampa, a primena novih tehnologija se sve češće navodi kao nova mogućnost.

TRŽIŠTE

Štampa: Jedan od najvećih problema domaće štampe je ogromna konkurencija, jer prema podacima Agencije za privredne registre na tržištu trenutno postoji čak 610 štampanih medija, od toga 20 dnevnih i 83 nedeljnih izdanja, a većina listova je dostupna na čitavoj teritoriji Srbije. Situacija je još dramatičnija ako se zna da su prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije tokom 2009. godine oglašivači u štampane medije uložili 36 miliona evra, što prosečno iznosi 72 hiljade u svako registrovano štampano glasilo, odnosno svaki list je morao da preživi sa manje od šest hiljada evra mesečno (NUNS: Dosije o medijima broj 32, 2010).  Iako čine više od polovinu svih medija u zemlji, na štampu je potrošeno svega 22 odsto novca od ukupnog medijskog oglašavanja, jer se nastavlja trend sve većeg ulaganja oglašivača u televiziju. O razlozima za ovakav trend najbolje svedoči podatak Međunarodne ekspertske grupe za televiziju (International Television Expert Group), koji pokazuje da je Srbija, još pre tri godine, oborila svetski rekord u dužini gledanja televizije pošto prosečan Srbin isped malog ekrana provodi 302 minuta dnevno, odnosno više od pet sati (poređenja radi – u Sjedinjenim Američkim Državama je to 298 minuta). Ako se tome doda i podatak da svega sedam odsto korisnika interneta čita onlajn izdanja štampanih medija, jasno je da na tržištu štampe vlada borba za opstanak.

Elektronski mediji: Kada je reč o elektronskim medijima, u Srbiji je prema podacima Republičke radiodifuzne agencije registrovano 134 televizijske stanice (šest sa nacionalnom, 30 sa regionalnom i 98 sa lokalnom pokrivenošću), kao i 322 radijske stanice (pet sa nacionalnom, jedna sa pokrajinskom, 48 sa regionalnom i 268 sa lokalnom pokrivenošću). U zemlji postoje i dva javna servisa: Medijski javni servis Srbije (Radio-televizija Srbije (RTS): dva televizijska i tri radijska kanala) i Pokrajinski javni servis (Radio–televizija Vojvodine (RTV): dva televizijska i tri radijska kanala). Trenutno je jedan od najvećih izazova digitalizacija televizijskog programa, a prelazak sa analognog na digitalno emitovanje, prvobitno najavljeno za 4. april 2012, počeće delimično da se realizuje tek krajem 2012. godine, dok će ceo proces biti završen najkasnije do 17. juna 2015. godine.

Internet: Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 41,2 odsto domaćinstava u Srbiji poseduje internet priključak, 42,2 odsto građana je koristilo internet u poslednja tri meseca, više od 1.900.000 internet koristi svakog ili skoro svakog dana, dok 53 odsto nikada nije koristilo internet. Društvene mreže koristi 91,8 odsto populacije starosti od 16 do 24 godine, po čemu se Srbija nalazi u svetskom vrhu. Samo na najpopularnijoj društvenoj mreži na svetu (Fejsbuku) registrovano je oko 3.120.000 profila iz Srbije (izvor: Socialbakers).

Tiraž i rejting: Najtiražniji dnevni list u zemlji u prošloj godini bio je Blic sa prosečnim tiražom od 150.000 primeraka (koliko imaju i besplatne dnevne novine 24 sata), Večernje novosti i Alo su imale oko 125.000, Kurir 105.000, Press 90.000, Politika 65.000, dok su ostali imali neuporedivo manji tiraž (izvor: Ninamedia). Tiraži nedeljnika ne premašuju cifru od 20.000, a istraživanja pokazuju da je najgledanija televizija u tekućoj godini prvi kanal RTS-a. Kada je reč o onlajn izdanjima, Blic onlajn je zabeležio najbolje rezultate i u novembru ove godine je imao više do 25 miliona posetilaca (poređenja radi, istog meseca prošle godine je imao 13 miliona).

Novinarska udruženja: U Srbiji postoje dva novinarska udruženja: Udruženje novinara Srbije (UNS), koje je osnovano 1981. godine i broji više od 6000 članova i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), koje su 1994. osnovali novinari koji su bili nezadovoljni radom UNS-a i koje trenutno ima više od 3300 članova. Sukob između ovih udruženja postoji još od podele, što otežava jačanje novinarske solidarnosti i ostvarivanje interesa medijskih profesionalaca. Inače, u srpskim medijima prema poslednjim podacima radi oko 10.000 novinara. Treba istaći i da je Savet za štampu počeo sa radom tek u septembru ove godine tako da tek odnedavno građani Srbije imaju mogućnost da ovom samoregulatornom telu upute žalbe na sadržaj novina i časopisa i njihovih onlajn izdanja.

REGULATIVA

Složena medijska scena u Srbiji obeležena je spornim zakonima, protivrečnim odlukama i neretko težnjom da se novinarstvo stavi u „dozvoljen“ okvir. Prema podacima Udruženja novinara Srbije zakonska regulativa bazira se na nekoliko medijskih zakona: Zakon o elektronskim komunikacijama, Zakon o javnom informisanju, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, Zakon o radiodifuziji i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o oglašavanju. Uprkos formalnom postojanju zakonskog okvira, mnogi od ovih propisa uopšte se ne poštuju, a sankcije ne primenjuju. Među spornim zakonima treba izdvojiti Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji je uprkos oštom negodovanju stučne javnosti, usvojen po hitnom postupku, a kojim je znatno pooštrena kaznena politika i uvedeno nekoliko privrednih prestupa koji mogu dovesti do zabrane i gašenja medija. Taj zakon je, u međuvremenu, proglašen neustavnim pred Ustavnim sudom u Beogradu. Zakon o oglašavanju, iako restriktivan, nije poštovan. Republička radiodifuzna agencija podnela je prošle godine prijavu protiv svih nacionalnih televizija zbog kršenja tog zakona, dok se u ovogodišnjem Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji Saveta za borbu protiv korupcije navodi da državne institucije troše milionske sume za oglašavanje u medijima čime posredno i neposredno krše spomenuti zakon i utiču na uređivačku politiku medija.

Istovremeno, ekspertske grupe i Vlada Srbije radile su na izradi Predloga medijske strategije, koju je Vlada Srbije usvojila na telefonskoj sednici 28. septembra 2011. godine. Strategiju je formulisao Sektor za medije Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva u saradnji sa vladinom komisijom u čijem je sastavu bio i nezavisan ekspert Evropske komisije. Najvažnija tačka strategije jeste povlačenje države iz medija, osim u posebnim slučajevima kada je državno vlasništvo propisano zakonom. Bitan element je i formiranje šest regionalnih javnih TV servisa i činjenica da su nacionalni saveti zadržali pravo da osnivaju medije na jezicima nacionalnih manjina. Novinarske organizacije NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije), UNS (Udruženje novinara Srbije) i NDNV (Nezavisno društvo novinara Vojvodine) i medijska udruženja ANEM, Lokal pres i Asocijacija medija zadovoljni su nekim od rešenja, na neka, kako kažu, gledaju sa oprezom ili rezervom, dok deo Predloga o regionalnim javnim servisima smatraju potpuno neprihvatljivim i praktično neodrživim.

VLASNIŠTVO

Vlasničku strukturu medija u Srbiji karakteriše izazita netransparentnost, kao i državno vlasništvo u medijima. Država je vlasnik agencije Tanjug, a udela ima i u vlasništvu Večernjih novosti, najstarijeg lista na Balkanu Politike, kao i novosadskom Dnevniku. Agencije Beta, FoNet i Infobiro su u privatnom vlasništvu. Trenutno postoji pet stanica sa nacionalnom frekvencijom – Avala, B92, Prva, Pink i Hepi, kao i dva kanala javnog servisa (RTS1 i RTS2).  Televizije Pink i Hepi jedini su emiteri sa nacionalnim frekvencijama koji su 100 odsto u vlasništvu pravnih i fizičkih lica iz Srbije. Međutim, u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije (za period od 2008. do 2010. godine) ukazuje se na činjenicu da je od 30 najznačajnijih medija,  među kojima 12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV i pet radio stanica, bilo čak 18 medija čiji stvarni vlasnici nisu poznati. Učestalo prisustvo ofšor (offshore) kompanija u vlasničkim strukturama prevashodno ima za cilj prikrivanje stvarnih vlasnika. Tako TV Prva, RTV B92, Radio Index, kao i štampani mediji poput Večernjih novosti i Presa za vlasnike imaju preduzeća registrovana na Kipru, dok TV Avala i Standard imaju nepoznate vlasnike u Austriji (izvor: Savet za borbu protiv korupcije). Vlasništvo je, tako, nemoguće utvrditi, pa se u javnosti određeni mediji najčešće povezuju sa domaćim biznismenima koji stoje iza ofšor kompanija (Večernje novosti – 3 ofšor kompanije u vlasništvu Milana Beka), ali je i vrlo moguće da iza određenih televizijskih stanica stoji isti vlasnik iz inostranstva, što je u suprotnosti sa Zakonom o radiodifuziji jer je medijska koncentracija prekoračena. Najtiražniji list u zemlji Blic i najstariji nedeljnik NIN (Nedeljne informativne novine) u vlasništvu su izdavačkog društva „Ringier Axel Springer”. Pored ova dva lista, Ringier izdaje još dva dnevnika, jedan nedeljnik i veliki broj specijalizovanih izdanja.

OBRAZOVANJE

Budući medijski radnici obrazuju se na nekoliko državnih i nešto više privatnih fakulteta u Srbiji. Najstariji fakultet koji obrazuje novinare je Fakultet političkih nauka u Beogradu, koji je osnovan 1968. godine. Novinastvo se izučava i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filozofskom fakultetu u Nišu. Oblašću medija bave se i Fakultet za medije i komunikacije (Univerzitet Singidunum), Fakultet za kulturu i medije (Univerzitet Megatrend), Fakultet humanističkih nauka u Novom Pazaru, kao i Akademija lepih umetnosti u Beogradu. Sportsko novinarstvo izučava se i u okviru kursa na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu. Postoji i veliki broj novinarskih škola i kurseva koje drže različiti medijski poslenici.

Prema poslednjima istraživanjima (realizovao Centar za medije i medijska istraživanja FPN u Beogradu u periodu od jula 2010. do juna 2011. godine; rukovodioci projekta: prof. dr Miroljub Radojković i prof. dr Snježana Milivojević), novinari su većinom univerzitetski obrazovani. Podaci ukazuju na to da 73 odsto novinara ima fakultetsku diplomu, dok ostatak ima diplomu srednje škole. Prethodno istraživanje rađeno je 2002. godine kada je 56 odsto novinara i publicista imalo univerzitetsku diplomu.

REZIME

I dok se u svetu vodi debata o budućnosti profesije i njenoj transformaciji pod uticajem novih tehnologija, novinari u Srbiji sve su više zabrinuti lošim materijalnim stanjem i nemogućnošću da se njihov rad vrednuje. Problemi sa kojima se suočavaju domaći mediji su mnogobrojni – od netransparentnog ili državnog vlasništva u medijima preko izraženog uticaja države na medije do sve lošijeg ekonomskog statusa novinara. Na nerazvijenom srpskom tržištu senzacionalizam već duže vreme daje najbolje rezultate, pa je pod pritiskom sve veće konkurencije, većina medija gotovo u potpunosti odbacila dubinsko istraživanje. Stoga ne čudi veoma nizak kvalitet novinarstva i dominacija tabloidnog sadržaja. U posebno teškom položaju su lokalni mediji koji trpe snažan pritisak lokalnih moćnika, a neretko upravo od njih zavisi i njihov opstanak.  U takvoj situaciji, čitaocima je otežano ili onemogućeno da vrednuju informaciju, a novinarima da je neometano saopšte. Povrh svega, sve je veći broj novinarskih škola koje nude površno i brzo obrazovanje i produkuju svršene studente novinarstva bez usvojenih etičkih i profesionalnih standarda, čime dodatno otežavaju svaki pokušaj da se profesija uzdigne na viši nivo. Posebno zabrinjava nedavno objavljen izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije u kojem se navodi „da se nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak, zbog čega je nad njima uspostavljena potpuna kontrola“, kao i da „više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije, jer pod snažnim pritiskom koji stiže iz političkih krugova, mediji prećutkuju događaje ili o njima izveštavaju selektivno i nepotpuno“. Zbog toga je jasno će „borba za opstanak“ biti samo jedan od velikih izazova sa kojim će morati da se suoče domaći mediji i u narednim godinama.

Autori: Milica Jevtić i Marko Nedeljković