Da li je kancelarka Angela Merkel odgovorna za preokret u energetskoj politici Nemačke ili su tu promenu izazvali novinari?

Ovo pitanje će mučiti buduće istoričare, koji možda nikada neće doći do jasnog odgovora. Medijski analitičari Hans Matias Keplinger i Rihard Lemke (Univerzitet u Majncu) dali su prve nagoveštaje toga pošto su bliže sagledali kako je o nuklearnoj katastrofi u Fukušimi izveštavano u Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji, gde katastrofa u Japanu nije dovela do promene energetske politike.

Oni su analizirali po dva vodeća dnevna lista i najvažnije televizijske informativne emisije u tim zemljama i otkrili da se količina izveštavanja neverovatno razlikuje od zemlje do zemlje. U prve četiri nedelje od katastrofe, novine i televizijske vesti u Nemačkoj prikazale su 577 priloga u vezi sa Fukušimom, u Švajcarskoj ih je bilo 521, u Francuskoj 319, a u Velikoj Britaniji samo 271. Dakle, britanski novinari nisu posvetili ni upola onoliko pažnje toj temi kao njihove kolege u Nemačkoj.

Razlike u proceni i karakterizaciji događaja su jednako dramatične. Britanski i francuski mediji bavili su se posledicama nesreće za Japan, dok su se nemački i švajcarski mediji mnogo više usredsredili na značaj nesreće za njih same. U devedeset odsto analiziranih priloga diskutovalo se o mogućoj obustavi proizvodnje nuklearne energije i moratorijumu. “Fukušima je postala znak upozorenja koji za posledicu traži političku akciju”, kaže Keplinger. Prema autorima istraživanja, novinari su od stručnjaka uglavnom tražili izjave koje bi potvrdile njihova mišljenja.

“Nacije obuhvaćene analizom su podjednako udaljene od Japana i nisu izložene sličnim prirodnim katastrofama poput cunamija, a nuklearne elektrane u ovim evropskim zemljama imaju slične bezbednosne standarde. Stoga, preterano negativno izveštavanje u Nemačkoj i Švajcarskoj ne može se objasniti ‘prirodom događaja’”, kaže Keplinger. Razlike u tome šta se ističe i u tonu kojim se izveštava verovatno bi se mogle objasniti “dugoročnim shvatanjima i mišljenjima koja preovladavaju među novinarima” u ove četiri zemlje.

Sledeće brojke koje Keplinger navodi podstiču na preispitivanje medijskog izveštavanje vezanog za Fukušimu: podvodni zemljotres u Japanu marta 2011. izazvao je dve katastrofe – “jedan ekstreman cunami koji je odneo oko 30.000 ljudskih života, i nesreću u Fukušimi koja je do sada izazvala tri smrti i može da dovede do još 100 do 1000 smrti od raka.”

Birgit Štark, Melani Magin i Štefan Gajs (koji takođe rade na Univerzitetu u Majncu) zapazili su potpuno drugačiju vrstu medijskog izveštavanja. Oni su analizirali način na koji su nemački informativni magazini Fokus, Špigel i Štern u svojim štampanim i onlajn izdanjima izveštavali o društvenim mrežama. Primetili su da novinari za koje se zna da često koriste Tviter vrlo intenzivno izveštavaju o njemu. Po učestalosti izveštavanja Tviter ne zaostaje mnogo za Fejsbukom, ali samo tri posto internet korisnika u Nemačkoj koristi Tviter, dok Fejsbuk privlači bar 42 posto korisnika. Ostale mreže, kao što su Stayfriends, Wer-kennt-wen i Xing, koje privlače do 18 posto nemačkih korisnika, retko se pominju u mejnstrim medijskim kućama obuhvaćenim analizom.

Dakle, u starim medijima postoji dosta izveštaja vezanog za nove medije. Izveštavanje o društvenim mrežama je očigledno pristrasno kada se uporedi sadržaj u mejnstrim medijima sa “stvarnim” korisničkim statistikama. Međutim, prema Štarkovoj, izveštavanje u mejnstrim medijima “usmerava medijske korisnike takvim temama”. Ako se pravi takva vrsta izveštaja  ili novinari određene promene u društvu prikazuju kao već ispunjena proročanstva, to može imati stvaran uticaj na društvo.

Ovaj prilog rezultat je seminara pod nazivom “Medijsko izveštavanje o novinarstvu i istraživanju medija” na Univerzitetu u Majncu.