U štampanim medijima u Srbiji postoje ozbiljne zloupotrebe i greške kada je tretman dece u pitanju. Piše se na senzacionalistički način, deca se nikad ili retko kad pitaju za mišljenje, a preovlađuje slika pasivnog deteta – žrtve kome je potrebna zaštita i staranje „velikodušnih“ odraslih. Sudeći po slici koju štampa o deci plasira, živimo u veoma sumorno vreme.

Istraživanje „Tretman dece u štampanim medijima u Srbiji“ rađeno je na uzorku najčitanijih dnevnih listova u zemlji – Blica, Kurira, Večernjih novosti i Politike u toku 2011. godine. Analiza je trebalo da pokaže kako mediji pišu o deci, kao i šta pišu.

O deci se generalno piše, ali se njihovim pravima ne poklanja mnogo pažnje. Ona se koriste kao jeftin način podizanja tiraža i skretanja pažnje publike. O događajima u koji su upletena deca se izveštava, ali sve te teme imaju rok trajanja i mediji ih odbacuju posle jednokratne upotrebe. Tema u razvoju nema, ili su veoma retke. Preko 70 odsto tekstova u analizi činile su kratke, faktografske forme – vesti i izveštaji dok je procenat pravih, istraživačkih priča bio zanemarljivo mali (oko 5 odsto). Tekstovi su uglavnom nepotpisani ili potisani samo inicijalima.

Deca žive na veoma ograničenom broju strana u štampi – najveći procenat tekstova izlazi u rubrikama posvećenim kriminalu i nasilju, a slede ih beogradske strane i dnevnopolitičke rubrike. Ako je verovati onome što o deci piše u štampi Srbije, živimo u veoma sumorno vreme – nasilja je na sve strane, bilo ono fizičko, seksualno ili vršnjačko, u školi ili porodici. Deca su uvek žrtve kojima treba pomoć ili zaštita odraslih, ali ona su hrabra i sve to stoički podnose. Deca retko bivaju pitana za mišljenje – valjda zato što su unesrećena i bespomoćna ona i nemaju šta da kažu na neku temu. Ako se ponekad i nađe neko dete koje novinari pitaju nešto, u pitanju je „svetli primer“, izuzetak i „genijalac“ koji samo potvrđuje pravilo o ostalima koji nisu tako „specijalni“. U ime dece ipak, najčešće govore odrasli, bilo roditelji, bilo predstavnici institucija.

Privatnost i zaštita dostojanstva

Analiza je pokazala da je tretman dece u štampi u Srbiji problematičan već na osnovnom nivou zaštite privatnosti i dostojanstva dece. Reč je naime, o potrebi da se uvek piše iz ugla deteta i da je njegov „najbolji interes“ uvek na prvom mestu. Deca su identifikovana u čak 33 odsto slučajeva, a kada se tom procentu dodaju i tekstovi gde je identifikacija delimična (u 5 odsto preko roditelja i u 8 odsto preko mesta stanovanja, škole …) dobija se zaista alarmantan podatak. Novinari uglavnom potpuno zanemaruju pravo deteta da mu identitet bude zaštićen, ili ovo pravo poštuju samo teorijski – sakriju ime i prezime deteta, ali objave sliku mesta gde živi ili sve podatke o njegovima roditeljima, gde ide u školu… U manjim mestima, ovo je isto kao i napisati o kom se detetu tačno radi.

Slična je situacija i sa zaštitom dostojanstva dece. Glavna tema u kojoj je u analizi primećeno zanemarivanje ovog prava je siromaštvo. Akteri ovakvih tekstova obično žive u veoma teškim uslovima, bolesni su i zaboravljeni od društva. Nemaju nikakvog izgleda da uspeju u životu, a priče se naročito zadržavaju na deci koja žive u ovakvim uslovima, obično ne idu u školu ili se bave prosjačenjem.  Ovakva vrsta tekstova uglavnom se ne doživljava u svetlu povrede dostojanstva dece, već pre kao osuda institucija i vapaj za pomoć. Ipak, reč je o stigmatizaciji dece siromaštvom naročito ako njihova zaštita nije sprovedena ni vizuelno (a ovo je najčešći slučaj). Postoje i druge kategorije u koje štampa „kalupi“ decu, a koje kada je dostojanstvo u pitanju, najčešće idu zajedno sa siromaštvom – „deca romskog porekla“, „deca izbeglice“, „gladna deca“ …

Žrtve broj 1 i drugi stereotipi o deci

Deca koja kao akteri vesti stignu na stranice dnevne štampe u Srbiji u njoj predominantno zauzimaju počasno mesto žrtve. Reč je o slaboj, nezaštićenoj i nesrećnoj deci kojoj treba pomoć, nega i pre svega, zaštita odraslih. Zbog ovoga se deca uglavnom pojavljuju u temama sa negativnom konotacijom, kao pasivni posmatrači, a njihova uloga je uglavnom da dirnu odrasle ili šokiraju javnost.

U vezi sa ovim su i najčešći stereotipi u kojima se deca u novinama pojavljuju. Preko 35 odsto tekstova odnosilo se na prikaz deteta kao žrtve. Drugu veliku grupu (preko 26 odsto tekstova) činili su tekstovi u kojima su deca prikazana kao „mali anđeli“ koji se hrabro nose sa svim nedaćama koje im se dešavaju ili koji su samo „sladak dodatak“ odraslima. U tim tekstovima zapravo se i ne govori o deci već ona samo ilustruju ono što čine ili ne čine odrasli.

Skoro 22 odsto tekstova svrstano je u kategoriju „Ova današnja deca …“ Reč je o tekstovima koji se bave savremenim načinom života dece i uticaju tehnologije na njih – koliko vremena provode pred kompjuterom, da li imaju Fejsbuk, zbog čega devojčice sve češće boluju od anoreksije… sve od blage osude i nostalgičnog prisećanja „kako je to u naše vreme bilo“, do šokiranja javnosti, poziva na uzbunu i opšteg zgražavanja. U 10 odsto tekstova govori se o „deci genijalcima“ – osvajačima nagrada i izuzetnoj deci. Ipak, i ovi tekstovi služe da se potcrta bespomoćnost i pasivnost dece – reč je o „svetlim primerima“ i izuzecima koji „nisu kao svi drugi“ već su „posebni“.

Ovakvo prikazivanje dovodi do značajne polarizacije slike deteta u Srbiji – ako su sa jedne strane deca-žrtve ili prestupnici, a sa druge izuzetna deca i slatki anđelčići, ovo zapravo isključuje ogromnu većinu dece koja se nalaze negde između i koju nije mogući staviti u neki od ovih kalupa. A to znači da slika koju štampa o deci plasira nije prava ili dovoljno reprezentativna.

Šta o deci piše u štampi Srbije?

Izveštavati o deci znači dobro poznavati zakonska i profesionalna ograničenja i imati svest o posledicama koje određeno pisanje može da izazove. Ovo je donekle tako kada je u pitanju izveštavanje o bilo kojoj oblasti ali je, kada su u pitanju deca, potrebno po nekoliko puta povećati oprez. Čini se da o ovome u štampanim medijima u Srbiji ima još mnogo toga da se uči i radi. Od (zlo)upotrebe nisu imuni ni tabloidni i referentni listovi. U ovim prvim, grešaka je samo više.

Nedoumica i otvorenih pitanja je mnogo, pa šta se sme, šta ne i šta će na kraju biti objavljeno, najčešće zavisi od uređivačke politike samog medija. A mnogi od njih podlegnu želji za publicitetom i senzacijom – jedini cilj postaje povećanje tiraža, a jedini način za postizanje toga privlačenje publike što pikantnijim i šokantnijim temama.

U ovoj prilično „žutoj“ računici deca često postaju kolateralna šteta.

Autorka istraživanjea je Aleksandra Bogdanović, studentkinja master studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Istraživanje je deo njene master teze. Kontakt autorke: [email protected]