Mediji tehnološki (ne)spremni

1. jul 2012. • Ekonomija medija, Novi mediji i Web 2.0, Novinarstvo • by

Zašto su mladi, multimedijalno obučeni novinari, gotovo po pravilu u honorarnom odnosu, zašto se neki mediji plaše građanskog novinarstva i zašto elektronski mediji rade na digitalnoj opremi, ali nemaju linkove i  predajnike da takav program i emituju? Drugi deo istraživanja o novinarstvu na pragu informacionog društva u fokus je stavilo tehnološke promene prisutne u profesiji i način na koji se mediji suočavaju sa tim izazovima.

Istraživanje „Profesija na raskršću – novinarstvo na pragu informacionog društva“ sproveo je istraživački tim Centra za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, u okviru Regionalnog programa podrške istraživanjima na Zapadnom Balkanu (RRPP) koji vodi Univerzitet u Friburgu,  uz podršku Švajcarske agencija za razvoj i saradnju. Istraživanje je realizovano u dve faze: prva u periodu od jula 2010. do juna 2011. godine, a druga u periodu od jula 2011. do juna 2012. godine.

Prvi deo istraživanja već je objavljen na ovom sajtu i preveden je na druge jezike zemalja članica EJO. Istraživački tim čine profesori i  asistenti Fakulteta političkih nauka: prof.dr Snježana Milivojević, prof.dr Miroljub Radojković, mr Ana Milojević, mr Aleksandra Krstić, mr Aleksandra Ugrinić i mr Marijana Matović. Ako je prva faza imala za cilj da istraži društvene, ekonomske i tehnološke odlike novinarske zajednice u Srbiji, kao i njene kapacitete da odgovori na izazove sa kojima se profesija suočava u uslovima globalnih medijskih promena i domaćih tranzicionih procesa, cilj druge faze je da istraži organizacioni aspekt  novinarskog profesionalizma, s obzirom na to da medijske organizacije predstavljaju okvir u kome novinari obavljaju svoj posao i upravo ih one povezuju sa medijskom kulturom i omogućavaju razvoj novinarstva u jednom društvu (kompletne rezutate pogledati na http://centarzamedije.fpn.bg.ac.rs).

Istraživanje je u fokus stavilo tehnološke promene prisutne u profesiji i način na koji se mediji suočavaju sa tim izazovima. Istraživački tim je metodom dubinskog intervjua dolazio do podataka u razgovoru sa vlasnicima ili direktorima trideset medijskih organizacija u Srbiji, određenih na osnovu nekoliko kriterijuma:

1) vrsta vlasništva (javni, komercijalni, mešoviti, ne-privatizovani)

2) vrsta medija (štampani, elektonski, agencije i web mediji)

3) teritorijalni domet (nacionalni, pokrajinski, regionalni i lokalni).

Odabrani indikatori su: (1) tehnološka opremljenost (napredni, srednje i bazično opremljeni mediji); (2) profesionalni resursi (mediji koji nemaju dovoljno osoblja, oni koji imaju neodgovarajuću profesionalnu strukturu zaposlenih i oni sa dovoljno i odgovarajućim osobljem; (3) ekonomski položaj (mediji koji  posluju sa gubitkom, oni koji preživljavaju ili ne iskazuju gubitak ali ne ostvaruju dobit i oni koji posluju uspešno i ostvaruju zaradu); (4) umreženo novinarstvo (mediji otvoreni za umrežavanje, delimično otvoreni i oni koji veoma kontrolisano otvaraju prostor za publiku i razne vidove neprofesionalnog  novinarstva) i (5) odnos prema državi (mediji koji smatraju da država treba da bude regulator, zaštitnik ili finansijer).

Mediji su podeljeni na one u javnoj i privatnoj svojini, a među medijima u javnoj svojini izdvajaju se dve grupe medija: elektronski i štampani. Istraživanje je pokazalo da su elektronski mediji u uzorku tehnološki osrednje opremljeni. Svi interno od kamera do režije rade na digitalnoj opremi, ali nemaju linkove i predajnike da takav program i emituju. U konvergenciji sa novim tehnologijama otvorili su sopstvene web sajtove a po neki i IP radio ili TV program.

Medijima nedostaju i kadrovi, odnosno nedostaju im menadžeri novih medijskih platformi, kao i multitask novinari koji bi bili u stanju da istovremno pripremaju sadržaj  za više platformi. Elektronski mediji u javnoj svojini ocenjuju svoj ekonomski položaj ili kao gubitak ili kao puko prereživljavanje.

Po pravilu, što je emiter veći, poslovni rezultat je negativan. Prijem novih, mladih i bolje obučenih novinara je neophodan, ali se oni tipično uzimaju u honorarni radni odnos. Elektronski mediji u uzorku su delimično otvoreni za umreženo novinarstvo. U javnim servisima ovo važi samo za web stranicu nacionalnog javnog servisa. Na njoj se mogu ostavljati komentari, koje bi direktor ukinuo. Pokrajinski javni servis nema interaktivne platforme, a direktor smatra da se neće desiti ništa značajno zbog pojave građanskog novinarstva. U gradskoj televiziji direktor smatra da se neće desiti ništa značajno sve dok građani ne postanu toliko osposobljeni da se takmiče sa profesionalnim novinarima.

Prema indikatoru o odnosu prema državi, takođe se zapaža podela na većinu koja smatra da država treba da bude i finansijer, i manjinu koja je vidi kao državu zaštitnika. U nacionalnom javnom servisu se smatra da država indirektno treba da ostavlja novac javnom servisu. U pokrajinskom javnom servisu  smatraju da država pre svega mora da obezbedi da se propisana pretplata naplati u celini. U gradskoj radio-televiziji državu više vide kao zaštitnika fer konkurencije. Protiv su prakse da država daje donacije i subvencije, pa makar i na konkursima. Kada je reč o štampanim medijima, javna glasila posluju uglavnom sa gubitkom, ili na granici preživljavanja. Na ovako loš ekonomski položaj štampanih javnih glasila utiče, između ostalog, nedostatak domaćih sirovina za pravljenje štampanih izdanja, čime uvoz povećava rashode medijskih kuća, zatim smanjen broj čitalačke publike, uprkos nerevidiranoj prodajnoj ceni novine, kao i smanjenje prihoda od marketinga i oglašavanja prouzrokovan svetskom ekonomskom krizom. Redakcije štampanih javnih glasila još uvek su samo bazično ili srednje tehnološki opremljene.

Medijske kuće koje imaju pozitivan stav prema umreženom novinarstvu, prilagođavanju se zahtevima publike i imaju pozitivan stav prema interaktivnom odnosu sa čitaocima, a samim tim ih i prihvataju kao nove kreatore sadržaja. Ovoj grupi pripaduju ona štampana izdanja čije je vlasništvo dualno. Sa druge strane, mediji koji su u potpunosti finansirani od strane države strepe za opstanak profesije, posmatrajući građansko novinarstvo kao konkurentsko ili nedovoljno kvalitetno, pa se aktivno učešće publike u kreiranju sadržaja smatra manje profesionalnim.

Štampani mediji u dualnom vlasništvu su tržišno  orjentisani i streme što bržem povlačenju države iz vlasničke strukture. Na drugoj strani, mediji koji su u državnom vlasništvu očekivano su naklonjeni državi kao zaštitniku. Kod medija čija su osnivačka prava preneta u ruke Nacionalnog saveta, kao organa državne vlasti takođe je izražena naklonost ka državi kao finansijeru, jer manjinski mediji umnogome zavise od donacije iz državne kase.

Kada je reč o medijima u privatnoj svojini, istraživanje pokazuje da se među komercijalnim, i elektronskim i štampanim, medijima u Srbiji izdvajaju četiri grupe medija: mediji sa adekvatnom tehnologijom i osobljem, mediji sa nedovoljnim tehnološkim i kadrovskim uslovima, mediji sa bazičnom tehnoogijom i odgovarajućim kadrovima i mediji sa neizvesnom budućnošću.

Kada je reč o prvoj grupi, postoji sedam nacionalnih komercijalnih medija koji imaju adekvatnu tehnologiju i osoblje, pa se samim tim pozicioniraju kao tehnološki lideri. Karakteristike koje ih stavljaju u lidersku poziciju podrazumevaju odgovarajuće raspolaganje unutrašnjim resursima preduzeća. U okviru ove grupe posebno se izdvajaju dve podgrupe: jednoj pripadaju tri nacionalna štampana medija koji su ekonomski stabilni, a drugoj jedna radio stanica, jedna RTV stanica i dve novinske agencije koji ekonomski preživljavaju.

Kompanije iz prve podgrupe su ekonomski stabilna i održiva preduzeća koja ostvaruju zaradu. Finansiraju se isključivo od prodaje tiraža i oglasa, dakle posluju na čisto tržišnim principima i stoga imaju jasnu poslovnu politiku i tržišnu orijentaciju. Kompanije iz druge podgrupe su od početka prepoznale važnost tehnoloških promena i shodno tome razvijale web portale i zapošljavale kadrove koji imaju neophodna znanja za korišćenje multimedijalnih servisa. One su otvorene prema publici, neguju građansko novinarstvo i razvijaju interaktivan odnos sa publikom, ali se istovremeno suočavaju sa ekonomskim preživljavanjem ili finansijskim gubicima. Svi se suočavaju sa posledicama ekonomske krize, nelojalnom konkurencijom i teškim opstankom na tržištu. Ova četiri medija dele slično mišljenje: država treba da se povuče iz medija i treba da bude prisutna samo kroz zakonodavnu funkciju donošenja neophodnih zakona i strategija razvoja medija (država regulator).

Kada je reč o drugoj grupi, odnosno medijima san nedovoljnim tehnološkim i kadrovskim resursima, ona obuhvata četiri lokalna komercijalna medija sa nedovoljnim tehnološkim i kadrovskim resursima. Ove medije povezuju teški ekonomski uslovi u kojima rade i finansijsko preživljavanje, bazična ili srednja tehnološka opremljenost redakcija, mali broj zaposlenih, odnosno nedovoljan broj onih koji su osposobljeni da rade na novim tehnologijama. Svi vlasnici medija u ovoj grupi imaju pozitivan stav prema novim trendovima koje donosi brz tehnološki ravoj, razvijaju aktivan odnos prema publici u skladu sa mogućnostima medija i smatraju da građansko novinarstvo ne može da ugrozi profesionalno već samo da ga upotpuni.

Projektno finansiranje od strane inostranih i domaćih donatora (pre svega Ministarstva kulture) je dominantan vid opstanka lokalnih radio stanica, čiji vlasnici kao najveće probleme za opstanak medija vide i  uskraćivanje finansija iz budžeta opština, nedefinisane kriterijume za pomoć medijima, uskraćivanje i povlačenje oglasa, namete SOKOJ-a i OFPS-a i tužbe protiv novinara. Tehnološka opremljenost ovih medija je na bazičnom ili srednjem nivou. Svi mediji imaju svoje internet stranice ili portal, i imaju pozitivna očekivanja od novih tehnologija, kako po pitanju ekonomskog jačanja medija tako i po pitanju novinarske slobode i smanjenja pritiska na medije.

Svi vlasnici ovih lokalnih medija su izjavili da imaju nedovoljan broj ljudi koji bi radili na novim tehnologijama. Tri od četiri vlasnika iz ove grupe medija izlaz iz ekonomske nestabilnosti vide u udruživanju medija i ulazak novinara u vlasništvo kao malih akcionara u vlasničku strukturu, što smatraju da bi bitno promenilo i način poslovanja tog medija. Stav svih vlasnika lokalnih medija je da država treba da se povuče iz medijskog vlasništva, da treba da obezbedi uslove za ravnopravnu utakmicu svih privatnih medija na tržištu, ali oni takođe vide državu i kao zaštitnicu koja treba da promeni način finansiranja javnog interesa, a očekuju od države da utvrdi način finansiranja lokalnih medija iz državnog i budžeta lokalnih samouprava.

Treća grupa obuhvata četiri lokalna medija sa bazičnom tehnologijom i odgovarajućim kadrovima. Ovi mediji se suočavaju sa nedostatkom neophodne kompjuterske opreme ili nedovoljnim sredstvima koja bi mogli da ulažu u razvoj novih tehnologija, ili imaju web sajtove ali ne mogu da ih adekvatno razvijaju. Svi se nalaze u poziciji gubitka ili preživljavanja i uglavnom imaju tradicionalan odnos prema publici i građanskom novinarstvu.

Četvrta grupa obuhvata medije sa neizvesnom budućnošću. U ovoj grupi našle su se dve podgupe privatnih medija koje posluju sa gubitkom. Za jednu (dnevne novine, televizija i radio stanica) je karakteristično da su tehnološki opremljeni na bazičnom nivou i da imaju neadekvatan kadar za rad u novom medijskom okruženju. U drugoj podgrupi su mediji (web portal, nedeljnik i lokalna radio stanica) koji imaju naprednu tehnologiju za rad na novim platformama, razvijaju digitalne platforme, ali ne uspevaju da obezbede samoodrživ model poslovanja na medijskom tržištu.

Prvu podgrupu karakteriše nedostatak tehnoloških i kadrovskih resursa. Njihova tehnološka opremljenost je na bazičnom nivou. Imaju sajt medija, ali nisu oformili web redakciju. Oba nacionalna medija iz ove podgrupe u proseku imaju manji broj zaposlenih nego ostale medijske kuće sa nacionalnom pokrivenošću. Ni jedan od ovih medija ne gradi aktivan odnos sa publikom. Vlasnici ovih medija smatraju da nove tehnologije i građansko novinarstvo ne mogu da ugroze novinarsku profesiju. Oni vide državu u ulozi regulatora medijskog prostora u Srbiji.

Mediji u drugoj podgrupi se finansiraju uglavnom od oglašivača i projekata, ali nemaju zaradu. Iako je tehnološka opremljenost ovih medija na visokom nivou, oni moraju da plaćaju velike troškove od prostora, tehničkog održavanja do kredita. Budući da posluju sa gubitkom, može se zaključiti da su te redakcije unapređene pre svega zahvaljujući donacijama a ne uspostavljanjem biznis modela koji obezbeđuje zaradu. Vlasnici ovih medija imaju strategiju prebacivanja na web i u razvijanju digitalnih platformi vide izlaz iz gubitka. Ovi mediji imaju mali broj zaposlenih i svi su osposobljeni za samostalan rad na multimedijalnim platformama. Ovi mediji neguju građansko novinarstvo.

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , , , , , , , , , ,

Send this to friend