Mediji posle digitalne oluje

2. априла 2013. • Ekonomija medija • by

Nastavak erozije resursa za prikupljanje i obradu vesti, praćen rastućim mogućnostima političara i kompanija da svoje poruke direktno dostavljaju javnosti, bio je glavni medijski trend i u 2012, konstatuje izveštaj renomiranog Pju istraživačkog centra (Pew Research Center), urađen u okviru njegovog Projekta za novinarsku izvrsnost.

Pju center, nazvan po svojim osnivačima, porodici američkog naftaša i filantropa Džozefa Pjua, neprofitni je institut sa misijom da bude ”nepristrasni informator javnosti o temama, stavovima i trendovima koji oblikuju Ameriku i svet”.

Izveštaj o stanju medija za 2012. deseti je po redu i uglavnom se bavi posledicama koje je u ovom sektoru ostavila ”digitalna oluja”: već duža od decenije, zaslugama interneta i pratećih tehnologija, promena načina na koji se ljudi informišu.

Posledice desetogodišnjeg smanjivanja redakcija su realne i javnost to zapaža, jedan je od glavnih nalaza u ovom dokumentu. Medijska industrija je na vrhuncu bila 2000. i od tada, suočene sa padom tiraža i smanjivanjem oglasnih prihoda, redakcije su prinuđene da smanjuju svoje troškove. Broj stalno zaposlenih novinara po prvi put od 1978. manji je od 40.000, a posledica toga je da je gotovo trećina odraslih Amerikanaca, njih 31 odsto, prestala da medijske organizacije (novine i televiziju) koristi za svoje informisanje, jer od njih ne dobija više onaj kvalitet sadržaja koji očekuje.

Druga tektonska promena koju su doneli novi komunikacioni kanali je zaobilaženje medija kao prenosioca informacija. ”Njusmejkeri” – svi oni koji imaju neku informaciju i interes da je saopšte – pri tom su ne samo sve vičniji u upotrebi novih digitalnih kanala i društvenih mreža (”Fejsbuk”, ”Tviter”) da to učine sami, bez nekad uobičajenih medijskih posrednika, nego i sve uspešniji u pakovanju svojih poruka u tradicionalne medijske forme, čime se briše granica između novinarstva i poslovnih odnosa sa javnošću, Pi-Ar-a.

Analiza sadržaja najpopularnijeg elektronskog medija, televizije, pokazala je da na lokalnim stanicama izveštaji o sportu, vremenu i saobraćaju, već dostižu 40 odsto ukupnog sadržaja, dok se vreme koje je namenjeno novinarskim reportažama skraćuje. Čak i kad je reč o velikih kablovskim mrežama čiji su brendovi formirani da takozvanom ”dubinskom” izveštavanju. Karakterističan primer u tom pogledu je Si-En-En, gde je dužina pojedinačnih izveštaja između 2007. i 2012. prepolovljena.

Isto važi i direktna uključivanja sa mesta događaja, što zahteva prisustvo novinara, kamermana i reportažnih kola: takvo izveštavanje na tri najveće kablovske mreže u pomenutom periodu smanjeno je za trećinu, što je nadoknađeno povećanjem broja intervjua (koji traže manje resursa i mogu da se planiraju unapred).

Što se tiče štampe – novina i magazina – njihovi problemi su druge vrste, ali podjednako teški. Jedini nedeljni magazin koji je preživeo internet udar je ”Tajm”, koji je početkom ove godine objavio da će broj novinara smanjiti za pet odsto. Njegovi glavni konkurent, ”Njusvik”, posle 80 godina izlaženja, 31. decembra prošle godine objavio je svoje poslednje štampano izdanje i postao veb sajt sa istim imenom.

Jedan od zanimljivih nalaza iz ”Pju” studije je i novi trend koji se odnosi na političko izveštavanje, uočen tokom glavnog događaja u Americi prošle godine: predsedničkih izbora. Taj trend je u nalazu da su medijski izveštači iz kampanje i štabova dva kandidata, Baraka Obame i Mita Romnija, bili uglavnom u ulozi megafona, direktni prenosioci izjava iz rivalskih tabora, umesto da budu istraživači, oni koji analiziraju, tumače i objašnjavaju izbornu propagandu.

Jedan od nalaza je i da je samo oko četvrtina svih analiza ličnosti predsedničkih kandidata i njihovog političkog učinka bila rezultat novinarskih istraživanja, dok je sve ostalo bilo u formi izjava onih koji su radili za jednog ili drugog kandidata. To je krupna promena u odnosu na izbore od pre 12 godina, kada je polovina toga bila rezultat novinarskog rada, a samo trećina je dolazila od aktera iz kandidatskih okruženja.

”Pju” je evidentirao i rastući uticaj Pi-Ar industrije, navodeći poslednje brojke kojima raspolaže, one iz 2008, koje pokazuju da na svakog novinara danas dolazi 3,6 ”publicista”, što je ovde reč za profesionalace za odnose sa javnošću, kojima su inače mediji sve manje potrebni. A i kad jesu, redakcije, konstatuje studija, imaju sve manje kapaciteta da ono što im se nudi proveravaju i propuštaju kroz svoje filtere.

Što se poslovnih modela medijskih kuća tiče, glavna nevolja je gubitak oglasnih prihoda, koji se sele u digitalne sfere i na račune samo šest velikih digitalnih kompanija, ”Gugla” i ”Fejsbuka” pre svih, koji su u stanju da oglašivačima ponude mnogo svrsishodnije, takozvano ”ciljano” reklamiranje: garanciju da će poruke o njihovim proizvodima videti veoma precizno definisani profili potencijalnih kupaca.

Istraživanje ”Pju centra” donelo je i nekoliko ohrabrujućih vesti. Jedna od najzapaženijih je porast broja pretplatnika na digitalna izdanja pojedinih novina, posle decenije teoretskih rasprava da li je to uopšte moguće. Prošla godina je u tom pogledu bila prekretnica: 450 od ukupno 1.380 američkih dnevnih listova je ili uvelo ”naplatne rampe” na svojim sajtovima (koje se spuštaju posle određenog broja besplatnih čitanja), ili najavilo da će to uskoro učiniti (poslednji koji je prelomio je ”Vašington post”).

Najviše uspeha u ovome imao je ”Njujork tajms”, koji, zahvaljujući svom već dvogodišnjem sistemu pretplate na digitalno izdanje, od ovako kombinovanog tiraža po prvi put ima veće prihode nego od oglasa. To je velika promena u odnosu na stari, pre-digitalni model poslovanja, kada je 80 odsto prihoda dolazilo od oglasa, a samo 20 od prodaje novina.

Primer ”Njujork tajmsa” smatra se poučnim iz još jednog razloga: njegova redakcija pravila je najmanje kompromisa kad je reč o kvalitetu svojih tekstova, što ga je izdvojilo od drugih i zbog čega su čitaoci zaključili da im se isplati da plaćaju i da bi ga čitali na svojim, danas već mnogobrojnim (kompjugter, tablet, mobilni telefon) ekranima.

Pomenimo na kraju jednu od originalnih reakcija na nalaze istraživanja ”Pju centra”, poteklu od političkog blogera i saradnika nekoliko ovdašnjih magazina (”Atlantik”, ”Tink progres”) Metjua Iglesijasa, koji je postavo pitanje: da li su nevolje medijske industrije automatski nešto loše i za čitaoce?

Nisu, njegov je odgovor. Čitaocima je danas na raspolaganju nikad veće i nikad dostupnije obilje činjenica i analiza o svim mogućim temama, aktuelnim i istorijskim. On za to nudi i jednostavan dokaz: neka se svako upita da li mu je više dobrog materijala za čitanje dostupno danas ili pre 13 godina (kada je krenuo drugi talas internet revolucije)?

Nedvosmisleni odgovor, po njemu je – više. Internet je, piše Iglesijas, pravi raj za ljubopitljive čitaoce: dovoljno je da otvorite svoj pretraživač. Digitalna tehnologija je, sem toga, dramatično olakšala proizvodnju vesti, a internet prostor uz to nema ograničenja kao novinski…

Ali druga strana toga: da je sve teže živeti od novinarstva, i da se interesi čitalaca i novinske industrije više ne susreću – to je za ovog autora sasvim druga priča.

Autor teksta je stalni dopisnik dnevnog lista Politika iz SAD, a tekst je prvobitno objavljen u Kulturnom dodatku Politike 30. marta 2013. godine.

Foto: chiorimedia.com

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , ,

Send this to a friend