Spinovanje i odnosi s javnošću – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Onlajn mediji sve relevantniji za PR, štampa slabi

Marko Nedeljkovic — Thu, 31 Jul 2014 21:19:38 +0000

Onlajn mediji postaju sve popularniji i relevantniji za profesionalce koji se bave odnosima s javnošću, pa već danas većina PR profesionalaca više voli da svoju poruku prenese koristeći onlajn kanale komunikacije i u direktnom kontaktu sa svojom ciljnom grupom nego posredstvom tradicionalne štampe, pokazuje Evropski monitor komunikacija za 2014. godinu (European Communication Monitor 2014).

Polovina ispitanika izjavila je da njihove organizacije trenutno razvijaju kanale mobilne komunikacije, a 91% predviđa da će kanali mobilne komunikacije biti prioritetna razvojna oblast u naredne tri godine. Smatra se da su glavne prednosti koje pružaju mobilni kanali komunikacija sa stejkholderima u bilo koje vreme (60%), prezentacija sadržaja prilagođenih korisnicima (54%) i dopiranje do mlađe publike (40%).

Većina profesionalaca koji se bave odnosima s javnošću (58%) predviđa da će tradicionalni mediji u budućnosti biti sve manje relevantni. Tri četvrtine ističe da je njihov odnos sa štampanim medijima još uvek bitan, ali istovremeno manje od polovine (42%) smatra da će štampa ostati relevantna za njih do 2017. godine. Zanimljivo je da je isto istraživanje iz 2008. godine pokazalo da su u tom trenutku štampani mediji bili najbitniji alat za PR profesionalce .

Glavni izazovi u budućnosti odnose se na integraciju mobilnih medija sa drugim kanalima i platformama (58%), pronalaženje ubedljivih koncepata koji stvaraju dodatnu vrednost (47%) i predstavljanje kompleksnih sadržaja na mobilnim ekranima (46%).

Međutim, uprkos tome što se kanali mobilne komunikacije ubrzano razvijaju i što profesionalci sve više prepoznaju njihov značaj, kompanije ih još uvek ne koriste u dovoljnoj meri, navodi se u najvećem međunarodnom istraživanju o komunikacijama u Evropi.

Jedan od fokusa istraživanja bilo je i liderstvo, a ispitanici iz 42 zemlje su ocenili da su pouzdanost (58,9%), inovativnost (51,5%) i kvalitet proizvoda ili usluga najvažniji za ocenu liderstva jedne organizacije. Slede kvalitet menadžmenta, imidž dobrog poslodavca, a tek na šestom mestu je finansijska snaga.

Treba istaći i da čak 88,3% ispitanika ocenjuje da je efikasna komunikacija faktor od velikog značaja za dobro vođenje organizacije, a među osobinama lidera Evropljani najviše cene sposobnost da se komunicira otvoreno i transparentno (94%), a visoko se kotiraju i vođstvo davanjem ličnog primera (90%) i saglasnost onoga što se govori i onoga što se radi (89%).

Treba istaći i da oko 68% ispitanika smatra da su im moderne digitalne tehnologije olakšale posao, ali istovremeno isti procenat ističe da upravo zbog njih osećaju obavezu da uvek budu onlajn i izvršavaju svoje obaveze, pa ne čudi što skoro tri četvrtine profesionalaca navodi da oseća konstantan porast pritiska koji im nameće posao.

Stoga se može zaključiti da će digitalno doba doneti jednu veliku prednost svima koji se bave odnosima s javnošću jer će u komunikaciji sa svojim ciljnim grupama sve više moći da zaobilaze tradicionalne medije, ali će istovremeno ta “olakšavajuća” okolnost nužno doneti i veće obaveze.

Odavno se najavljuje i da klasična saopštenja za javnost polako odlaze u istoriju i da ustupaju mesto direktnoj komunikaciji sa korisnicima, a to nužno znači da će umesto jednog saopštenja poslatog svim relevantnim medijima PR profesionalci morati da emituju na desetine pojedinačnih, često i potpuno personalizovanih poruka.

Kako uostalom drugačije tumačiti prognozu da će štampa za samo tri godine biti relevantna za manje od polovine profesionalaca za odnose s javnošću ili podatak da je samo u SAD prošle godine 1.300 novinara ostalo bez posla. Stoga ne čudi što se upravo novinari nalaze na četvrtom mestu na listi deset najugroženijih zanimanja koju je objavila poznata američka agencija za zapošljavanje Career Cast.

Za detaljnije rezultate pogledajte kompletan izveštaj European Communication Monitor 2014.

Evropski monitor komunikacija je najveće međunarodno istraživanje o komunikacijama u Evropi, koje sprovode Evropska asocijacija za obrazovanje i istraživanje u oblasti odnosa s javnošću (EUPRERA) i Evropska asocijacija direktora komunikacija (EACD) uz podršku međunarodne mreže PR agencija “Ketchum”. Istraživanje za 2014. godinu je zasnovano na odgovorima 2.777 stručnjaka za komunikacije iz 42 zemlje, među kojima je i Srbija.

The post Onlajn mediji sve relevantniji za PR, štampa slabi appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Spinovanje protiv novinarstva

Fonet — Sat, 01 Feb 2014 07:00:54 +0000

Istraživanja pokazuju da je između 60 i 75 odsto sadržaja medija u regionu čist i neprikriveni rezultat rada agencija za odnose sa javnošću (PR), rečeno je tokom javne diskusije „Spinovanje protiv odgovornog novinarstva“.

Profesor Fakulteta političkih nauka Veselin Kljajić kaže da je spinovanje PR delovanje prema medijima, čiji su ciljevi preusmeravanje pažnje sa važnih problema na nevažne, navikavanje na nepopularne mere, kao i buđenje emocija radi smanjenja racionalnog rasuđivanja.

Kao uzroke velikog PR prisustva u medijima, Kljajić je naveo „ekonomski cunami praćen digitalnom olujom, koji je novinare doveo u izuzetno težak pložaj“, pojačani pritisak izdavača, oglašivaća i političara, netransparentnost vlasništva medija.

Gotovo da nema medija koji nije podležan spinu. Istraživanja pokazuju da su novinari obrazovaniji od PR-ovaca, ali mediji ipak doživljavaju teror PR, kaže Kljajić. Uz konstataciju da su se mediji pretvorili u „poštanske sandučiće u koje svako ubacuje šta hoće“, Kljajić je ocenio i da su jedini odgovor edukacija, profesionalizacija, uspostavljanje jasnih pravila igre i etički kodeks.

Govoreći o „moći PR“, direktor agencije P.R.A. PredragVujović ističe da su dvojica najuticajnjih ljudi u Srbiji, premijer Ivica Dačić i potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, donedavno bili portparoli svojih partija. Oni svakog dana u radu koriste PR, kaže Vujović, uz tvrdnju da spin ne mora biti negativan, na primer u situacijama kada se ističe pozitivna strana neke teme. Mediji moraju biti profesionalni da bi zaustavili negativne strane spinovanja, navodi Vujović.

Izvršni direktor u nedeljniku NIN Nebojša Spaić smatra da je etika jedina odbrana novinarske profesije od negativnog uticaja PR. Govoreći o „raznim vrstama manipulacije“, Spaić je rekao da je u javnosti stvoren utisak da je rešeno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, mada optužnica još nije podignuta, niti je dokazana odgovornost osumjičenih. Napravljen je veliki korak, ali je slučaj daleko od rešenja, kaže Spaić.

Prema njegovim rečima, nije problem u spinovanju, već u medijima, koji najčešće ni ne pokušavaju da mu se odupru. Rešenje je u podsticanju novinarskog profesionalizma, a to je teško, dodaje Spaić.

Zamenik glavnog urednika Kurira Igor Čuzović je izjavio da se dešava da njegov list podržava spin, jer redakcija „ima isti interes kao onaj koji spinuje“. Odgovorni novinar prepoznaje spin i koristi ga za nešto valjano. Spin je ubitačno oruđe, koje se može koristiti za pravu stvar, ali i za izazivanje katastrofe, kaže Čuzović. On je izjavio da Kurir koristi „nadgradnju stvarnosti“ i krši novinarsku etiku, ako je to uslov da se spase nečiji život.

Ukoliko time spasavamo život, nećemo oklevati da izazovemo najstrašnije emocije kod čitalaca, kako bi sakupilo što više novca za lečenje nekog deteta, rekao je Čuzović.

Foto: NUNS

The post Spinovanje protiv novinarstva appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Zašto mediji nama manipulišu

Stanko Crnobrnja — Mon, 23 Dec 2013 15:36:46 +0000

Gramši je je otkrio dominaciju jedne klase nad drugom klasom, i to pomoću „kulturne hegemonije”. Po njemu, dominaciju u društvu ostvaruje jedna, elitna klasa, i to tako što organizuje i sprovodi moć, ostvarenu kroz tehnike potčinjavanja i voljno pristajanje potčinjenih. Elitna klasa ima svoje „agente”, a to su štampa, masovni mediji, organizovana religija, školski sistem i komercijalizovane popularne umetnosti.

Pred sam kraj godine, kada nas okružuje nepregledni kovitlac medijskih priča, skandala, otkrića i polemika, možda ćemo se zapitati: da li mediji svima nama manipulišu? Odgovor je „da”. Mediji manipulišu nama. I to odavno. To se odnosi na većinu medija a prvenstveno na naše „najtiražnije”, komercijalne, masovne medije.

Kako mediji vrše manipulaciju javnosti i čitalaca? Tu je od velike pomoći analiza metoda putem kojih mediji manipulišu javno mnjenje koju je izveo Noam Čomski, lingvista i dugogodišnji borac za razotkrivanje svega onoga što u savremenom društvu ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Dok čitate neke od njih, pokušajte da sagledate u kojoj meri oni (metodi manipulacije) nisu prisutni u našem medijskom okruženju. Ako ih ne primetite to je, svakako, razlog za zadovoljstvo. Onda imate i dobru osnovu za bezbrižnu, i radosnu, novu godinu.

Prema Čomskom metodi medijske manipulacije su:

Preusmeravanje pažnje. I to sa važnih problema na nevažne. Mediji javnost zatrpavaju ogromnom količinom nebitnih informacija. Cilj je da ljudi ne dođu u priliku da razmišljaju samostalno jer bi tako došli i do suštine onoga što se dešava. A to se ne želi.

Stvaranje problema. Cilj je da na medijski stvorene probleme deo javnosti i reaguje. Najčešći slučaj jeste izazivanje i neprestano prikazivanje nasilja kako bi javnost lakše prihvatila ograničavanje sloboda, beskrajnu ekonomsku krizu i ukidanje socijalnih dostignuća države.

Odlaganje. Nepopularne promene počnu da se najavljuju mnogo pre nego što će se desiti. One se odlažu jer, navodno, „još nije trenutak”. Ali sigurno je da će se desiti. Metod odlaganja osigurava da ljudi ne osete težinu promena, odjednom.

Prethodno navikavanje na samu pomisao o nepopularnim merama, i promenama, veoma je važan korak u sprovođenju tih mera.

Uz odlaganje ide i istovremeno razvijanje „nade u bolju budućnost” koja će, naravno, stići upravo sa merama koje su možda nepopularne ali, svakako, neophodne.

Buđenje emocija. Emocije onemogućavaju razumno prosuđivanje. Kritičku svest zamenjuju emotivni naboji kao što su strah, bes, mržnja, euforija, obožavanje.

Buđenje emocija otvara pristup ka nesvesnom. Mediji, onda, na tom, nesvesnom nivou, oblikuju i izazivaju ideje, brige, želje, nadanja, bojazni, pa i određene načine ponašanja.

Veličanje gluposti. Drugim rečima, u javnosti se veliča prosečnost. Ljudi, pogotovo mladi ljudi, ubeđuju se da je „moderno” i poželjno biti vulgaran, namerno neuk, nezainteresovan, „glup” za „smarajuće” teme kao što su politika, ekonomija, lepa umetnost, kultura uopšte. Posebno, i temeljno, izaziva se otpor prema nauci i kulturi.

Stvaranje osećaja krivice. Ubediti pojedinca da je samo on odgovoran za sopstveni neuspeh, nesreću, ograničenu sposobnost, nesnalaženje u vrtlogu stvarnosti. Iz toga se razvija osećaj da se pojedinac nedovoljno trudi „u životu”. Pa je, stoga, sam i kriv. Ovako stvoren osećaj nesigurnosti, i manje vrednosti, dovodi do toga da se odustaje od traženja pravih uzroka za stanje u kome se pojedinac našao. I eliminiše se poriv koji pokreće na pobunu protiv nepravedno ustanovljenog ekonomskog poretka.

Sve ovo, koliko god zvučalo zastrašujuće, navodi na pomisao da, ovako opisani, medijski manipulatori ne mogu biti sami u svom delovanju. Jer, Čomski opisuje mehanizam ozbiljnog i veoma grubog društvenog inženjeringa koji nikog, iole svesnog i bar malo zainteresovanog za bolji život ljudi, ne može da ostavi ravnodušnim. Pa šta, onda, pokreće medijsku manipulaciju u savremenom (kapitalističkom) društvu?

Odgovor je: težnja za hegemonijom. Taj pojam navodi nas da se prisetimo velikog italijanskog mislioca i aktiviste Antonija Gramšija koji je savremeni kapitalizam objašnjavao upravo kroz pojam hegemonije, to jest, dominacije određene države nad drugom državom, ili jedne društvene grupe nad drugom društvenom grupom. Asocijacije su: predvodništvo, supremacija, autoritet, kontrola, vladavina. Gramši je primenio koncept dominacije na istraživanje društvenih odnosa. Tako je otkrio dominaciju jedne klase nad drugom klasom, i to kroz oblik koji je nazvao kulturna hegemonija.

Po njemu, dominaciju u društvu ostvaruje jedna, elitna klasa, i to tako što organizuje i sprovodi moć (ostvarenu kroz tehnike potčinjavanja i voljno pristajanje potčinjenih), a ne tako što upotrebljava golu oružanu silu. U ovako stvorenoj kulturnoj hegemoniji, hegemon, odnosno elitna klasa, ima svoje „agente”, a to su štampa, sredstva masovnih komunikacija, organizovana religija, školski sistem i njegovi programi nastave, kao i komercijalizovane, popularne umetnosti (kinematografija, muzika itd.).

Ovi „agenti” snažno utiču na potčinjene klase da prihvate vrednosti (inače njima strane) hegemona i da, na taj način, ostvarestatus kvo u kome imperija može nesmetano da se razvija.

Recimo da smo dosta od ovog, gore rečenog, prepoznali i u našoj medijskoj stvarnosti. Koreni toga mogu da se nađu još u vremenu ratnih savezništava iz devedesetih godina. Ali, stvarno snažna artikulacija vladajuće klase kroz dejstvo naših mas-medija ozbiljno se odvija posle 2000. godine. Tu se stvorila javna slika o medijima kao pobornicima tržišnog fundamentalizma dok se, u realnom delovanju, mediji zalažu za društvene monopole i „tajne dilove” sa vladajućom klasom i najvažnijim državnim organima.

Tako se većina naših najtiražnijih i najgledanijih medija, slično megamedijskim imperijama Berluskonija i Merdoka, našla uz državnu i partijsku vlast, ako ne i u njoj samoj, sve vreme „kritikujući” te iste vlasti.

Dakle, „stvaranju realnosti”, ovakve kakvu danas živimo, u velikoj meri pomoglo je upravo delovanje naših najuticajnijih medija. U međuvremenu, zbog narušavanja statusa kvo, i Berluskoni i Merdok odgovaraju pred sudovima. Mi, još, pokušavamo da otkrijemo ko je, ovde, likvidirao novinare. Ima li u tome nekih nelogičnosti? Nema. Na delu je ono što je Čomski video a, još pre njega, Gramši nazvao – kulturna hegemonija. Pa eto. Malo levičarskog čitanja stvarnosti. Tek da se ne uđe u novu godinu a da se o tome uopšte i ne progovori.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

The post Zašto mediji nama manipulišu appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Misterija tabloidnih poternica

Aleksandar Apostolovski — Sat, 14 Sep 2013 20:59:23 +0000

Javna optužnica na naslovnicama žute štampe, pokazalo jeovdašnje medijsko iskustvo, često ne mora biti potkrepljeno snažnim činjenicama ili uverljivim dokazima.

Ima li državni vrh nekakve interese da pojedine informacije saopštava tabloidima, a da ih ne prenesi i javnosti? Kako se oseća čitalac u situaciji kada neki medij u dramatičnom tonu objavi vesti iz „državnog vrha”, pozivajući se pri tom na „anonimni izvor” iz najviših vrhova vlasti?

Upravo je „anonimni izvor”, taj omiljeni i misteriozni sagovornik bulevarske štampe, i to još iz „državnog vrha”, mada je ostalo nejasno o kom vrhu se radi – vladi ili predsedniku republike –navodno upozorio „Kurir” da se vlasniku tog lista Aleksandru Rodiću i uredniku časopisa „Akter” Tihomiru Trišiću sprema montirano hapšenje.

„Kurir” je do sada najavio mnoga hapšenja, a mnoga su se obistinila, te su ovaj i još neke tabloide u beogradskoj čaršiji prozvali „službenim glasnikom”. Ovo je ipak prvi put da najavljuju sopstveno hapšenje. Teško je ipak verovati da ih je „državni vrh” ovlastio da to objave, jer taj vrh svakako ima na raspolaganju mnoge zvanične kanale da obelodani svoja „saznanja” i teško da je spao na jedan tabloid.

Kao razlog za strepnju istakli su osvetu „kriminalizovanog vrha policije”, što bi značilo da se taj „državni vrh” i sam plaši „policijske mafije” i ne sme uznemirujuću vest da saopšti građanima.

Dramatično saopštenje objavljeno je pošto se danima na naslovnoj strani „Kurira” vrh srpske policije, oličen u njenom direktoru Miloradu Veljoviću, dovodi u vezu sa kriminalnim aferama i optužuje za veze sa tajkunima.

Javna optužnica na naslovnicama žute štampe, pokazalo je ovdašnje medijsko iskustvo, često ne mora biti potkrepljeno snažnim činjenicama ili uverljivim dokazima. Ovde je reč o nečem drugom. Tabloidima je poternica zapravo putokaz za ključno pitanje, o kojem sada sigurno razmišlja i Veljović. To pitanje glasi: Ko li mi ovo smešta?Jer, Veljović je do sada vešto plivao kroz mutne vode srpske političke i policijske kombinatorike. Na mesto direktora Policije postavljen je u vladi Vojislava Koštunice, potom je ostao u istoj fotelji i u vladi Mirka Cvetkovića. Nisu ga smenili ni posle formiranja Dačićeve vlade. Da li se tek posle nedavne maratonske rekonstrukcije razmišlja i o demontaži dosad nedodirljivog Veljovića?

I, zaista, ko sve koga može „namestiti” u javnom prostoru? U ovakvoj, poprilično zagađenoj medijskoj atmosferi, percepcija i strah da svako može osvanuti na trafici kao „crna ovca” ili samo „ovca”, svejedno je, stvara atmosferu straha, nesigurnosti i društvene paranoje. Naročito kada se upravo tabloidi predstavljaju kao „mač koji će saseći korupciju”, te se zabuna time dodatno pojačava. Policija koja istražuje sporne privatizacije je, prema takvom tabloidnom tumačenju, „mafijaška”, te su, po logici stvari, oni koji su uhapšeni, ili su pred hapšenjem, zapravo, žrtve „kriminalizovane policije”.

Ali, političke borbe preko tabloidnih anonimnih izvora događale su se i ranije. Kada su se posle 5. oktobra suprotstavljene frakcije u DOS-u obračunavale preko medija, posebno Đinđićev DS i Koštuničin DSS, upravo su se, kao sagovornici, koristili „anonimni izvori”. Korišćenje neimenovanih sagovornika je sasvim legitimno, ali novinarski kodeks iziskuje da se jasno kaže bar kojoj opciji je taj izvor blizak, odnosno kakvi su mu motivi.

Direktor kancelarije za saradnju sa medijima Vlade Srbije Milivoje Mihajlović kaže da sve informacije iz aktuelne vlade imaju ime i prezime i da su premijer i svi ministri dostupni medijima.

– Kada je vlada u pitanju, oni se nikada ne skrivaju iza formulacije „anonimni izvor iz vrha vlasti” – naglašava Mihajlović, ukazujući kako se svi spinovi u medijima vezuju upravo za famozne „anonimne izvore”. Mihajlović primećuje da bi bilo pametno kada bi se sačinila analiza o tome koliko se vesti iz anonimnih izvora pokazalo tačnim.

Savetnica za medije predsednika Srbije Stanislava Pak kaže da se u medijima, osim nekoliko časnih izuzetaka, oseća uticaj političkih opcija, krupnog kapitala, različitih uticaja pojedinaca ili grupa, što dovodi do potpune konfuzije građana Srbije.

– Više se ne može zaključiti šta je objektivna informacija i kakvi su to navodni izvori iz državnog vrha. Ja zaista sumnjam u kredibilitet takvih izvora. Sada je vlast u stalnoj komunikaciji sa građanima i predsednik Srbije i članovi vlade govore javno ono što misle i ne vidim potrebu da se pojavljuju informacije iz nekakvih tajnih izvora. Sve ono što predsednik Nikolić misli, on to i saopštava javnosti. Njegov manir nije da zove bilo koje novine kako bi u njima plasirao informaciju. Meni nije jasno kakvi su ciljevi pojedinih medija da se pozivaju na „državni vrh”. Predsednik Nikolić se ne ponaša tako da jedno misli, drugo radi, a treće govori – kaže Stanislava Pak.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: NUNS

The post Misterija tabloidnih poternica appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Ekonomija ugleda

Ana Aleksic — Mon, 17 Dec 2012 07:35:19 +0000

Kako je reputacija postala najvažnija vrednost kompanije?

Internet džin Gugl je tokom oktobra za samo osam minuta na berzi izgubio 24 milijarde dolara od svoje berzanske vrednosti – zbog jednog greškom prevremeno poslatog saopštenja. To nije usamljen slučaj korporativnog gafa koji je naneo veliku štetu. Bilo da se radi o finansijskim nepravilnostima, proizvodima s manom, glasinama ili poluistinama, okruženje u kom današnje kompanije posluju je po njihovu reputaciju veoma zapaljivo. Sa tim se prema istraživanju Veber Šendvika, vodeće PR firme sveta, slaže devet od deset globalnih poslovnih lidera. Jedan na svakih deset je u zabludi.

Ovo je rezultat promena u svetu komunikacija, koje su izmenile principe funkcionisanja medija, očekivanja javnosti, i posledično, ponašanja kompanija. Reputacija postaje sve važnija vrednost, jer je sve teže sačuvati je.

Čovečanstvo danas na svaka dva dana proizvodi više sadržaja nego u celokupnom vremenskom rasponu od svog nastanka pa do 2003. godine (oko pet egzabajta). Dobar deo ovog sadržaja proizvode komercijalniji mediji, koji su u tom poslu zbog prodavanja oglasnog prostora. Eksplozija u količini informacija koje se svakodnevno proizvode i emituju znači da se mnogo sadržaja nadmeće za pažnju relativno malog broja ljudi. Posledica toga je da “preobilje informacija stvara oskudicu pažnje” (“a wealth of information creates a poverty of attention”), kako je takvo stanje opisao poznati američki sociolog Herbert Simon.

Kratke informacije “u zalogajima”, za brzu potrošnju, glavna su forma na internetu, a tome se prilagođavaju i drugi mediji. U SAD na primer, prosečna dužina televizijskog priloga (takozvani soundbite) se sa 43 sekunde iz 1968, smanjila na današnji prosek od osam sekundi.

Čime se u novim okolnostima mediji bore za ovako deficiranu pažnju? Najkraće rečeno, pre svega površnim i emotivno nabijenim sadržajima. Kvalitet nije imperativ, već količina, kao i naslovi sa rečima koje “mame klikove”, odnosno povećavaju broj prikaza stranica i shodno tome prihode od reklama (reklame na veb sajtovima se obično naplaćuju po broju prikaza). Jedna analiza 2000 tekstova iz Njujork tajmsa sa liste od strane čitalaca najviše razmenjivanih tekstova (“Most e-mailed”) pokazuje da su najviralniji tekstovi oni koji izazivaju emocije visokog naboja. To su oduševljenje i euforija sa pozitivne, a mržnja i bes sa negativne strane emotivnog spektra (tuga i melanholija su, naspram toga, osećanja slabijeg naboja, u smislu da ne podstiču na akciju već na pasivnost).

U redakcijama sajtova kao što je Gawker novinari su dobro upoznati sa ovim principima, i plaćeni su po učinku, odnosno po broju prikazanih strana koje su njihovi tekstovi uspeli da proizvedu. Norme su visoke, a oni koji ih ne ispune mogu da se nadaju otkazu.

Ovo je i objašnjenje zašto su nišani moderne medijske mašinerije konstantno upereni u poslovanje kompanija. Najmanje nepravilnosti su povod za negativan publicitet, koji je podložan viralnom širenju, što za krajnji rezultat ima pad očekivanja akcionara, pad berzanske vrednosti firme izložene negativnom publicitetu i direktnu štetu njenom profitu. Posledica toga je korporativno poslovodstvo koje postaje sterilno u svojoj komunikaciji. Sve izjave su pažljivo pripremljene i čitaju se sa papira (kako se izjavi ne bi pripisao neki smisao koju joj autor nije namenio), na nepripremljene upite se odgovara sa “bez komentara”, sve kako bi se rizik sveo na minimum.

Javnost zbog toga postaje cinična. Sa jedne strane su visoka očekivanja da ugled bude besprekoran, da svi postupci kompanije budu društveno odgovorni i etički ispravni, dok se sa druge priželjkuju gafovi koji bi potvrdili uverenje o imanentnoj sebičnosti i pohlepi. Antagonizam prema preovlađujućoj korporativnoj kulturi Zapada koji je u porastu od 2008, uverljivo je pokazan popularnošću koju je širom sveta prošle godine dobio pokret Occupy Wall Street.

Prema pomenutom istraživanju Veber Šendvika među poslovnim liderima, tri najveća faktora rizika za gubitak reputacije su sledeći: fiansijske nepravilnosti, neetično postupanje i društveno nepoželjno ponašanje čelnih ljudi – dakle sve ono što ukazuje na nedostatak etičkih vrednosti.

Bez obzira na večitu glad za zapaljivim naslovima koji ovakav sistem prozvodi, bilo bi površno i pogrešno zaključiti da reputacija kompanija zavisi isključivo od medija koji o njima izveštavaju. Savremene kompanije više nego ikad imaju mogućnost da neposredno razgovaraju sa svojim potrošačima, koji i međusobno razmenjuju poruke i utiču jedni na druge pri formiranju suda o reputaciji. Komunikacije su pri tom samo jedan od faktora koji utiču na njihovo mišljenje, a koji su pod kontrolom kompanije. Važan je i sam proizvod, poslovanje, radno okruženje, odgovornost prema društvu. Kompanije moraju da budu oprezne, ali i svesne da je mnogo toga i dalje u njihovim rukama.

Promene u načinu funkcionisanja medija i u očekivanjima javnosti, promenile su i način na koji kompanije moraju da posluju. Reputacija, kojoj se u nekim slučajevima može pripisati i do dve trećine tržišne vrednosti, jeste resurs koji se danas može izgubiti brže nego ikad. Upravljanje reputacijom je zbog toga sve važnija tema u industriji komunikacija. O njoj se zbog toga sve više i govori: u prethodnih pet godina pominjanje termina “reputacija” u globalnim medijima povećano je za 108 odsto. Dobra vest je međutim da se reputacijom može strateški upravljati, kako bi se rizici umanjili.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Marketing mreža, 26. novembra 2012.

The post Ekonomija ugleda appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Ko su buduće zvezde online PR-a?

Irina Milosevic — Tue, 13 Nov 2012 19:08:38 +0000

Ogromna ekspanzija društvenih mreža poslednjih godina izazvala je velike promene u oblasni odnosa s javnošću, pa tako danas gotovo ne postoji ozbiljna kompanija koja svoj imidž ne gradi i na internetu. Iako su Facebook, Twitter i YouTube kao najpopularnije mreže već postale nezaobilazan alat u okviru komunikacionih strategija, postoji još mnogo društvenih mreža koje dobijaju sve veći značaj i čije vreme tek dolazi.

Flickr je društvena mreža, ali i sajt za deljenje sadržaja odnosno fototografija (photo sharing site). Na ovoj komunikacionoj platformi, koja je od 2005. godine u vlasništvu Yahoo-a, krajem 2011. godine bilo je 51 milion registrovanih korisnika. Trenutno na ovoj platformi ima preko 70 miliona registrovanih naloga, svakodnevno se postavi 4,5 miliona fotografija, a procenjuje se da je ukupno aplodovano preko šest milijardi slika. Dakle, kreiranjem profila na društvenoj mreži, veb surferi mogu da fotografije i video snimke okače i podele ih sa svojim prijateljima. Kao alat u odnosima sa javnošću Flickr je jako koristan. Fotografije novih proizvoda, novog poslovnog prostora, organizovanih događaja (event-a) i sličnih manifestacija treba postaviti i na profilu na ovoj društvenoj mreži. Kao i druge vrste ovih društvenih medija, i Flickr omogućava da se oslušne mišljenje ciljnih grupa kroz komentare na postavljene sadržaje.

LinkedIn je društvena mreža namenjena za poslovno povezivanje. Broj korisnika ove komunikacione platforme u novembru 2012. godine dostigao je cifru od 154 miliona profila u preko dve stotine zemalja sveta. Ova platforma predstavlja najbolji način za uspostavljanje i održavanje poslovnih kontakata, nalaženje potencijalnih klijenata, kao i kvalitetnog i stručnog kadra. Kada znamo da je ova društvena mreža najpopularnija među novinarima i da čak 92 odsto njih ima profil na LinkedIn-u, onda je ova platforma najbolji način i za održavanje kontakta sa medijima. Ovu komunikacionu platformu koristi oko 10 odsto internet populacije u Srbiji, a procene su da se prava ekspanzija tek očekuje na ovim prostorima.

Tumblr je mikroblog i društvena mreža koja sve više dobija na značaju. U novembru 2012. godine zabeleženo je 54 miliona korisnika ove platforme i preko 35 milijadi postova. U istom periodu prethodne godine, zabeleženo je 33,3 miliona korisnika i preko12 milijardi postova. Od juna 2010. do istog perioda sledeće godine, Tumblr beleži porast broja poseta od 218 odsto u SAD, a na globalnom nivou čak 900 odsto. Ova komunikaciona platforma je slična Tvitter-u, s tom razlikom što je na Tumblr-u, pored tekstualnih poruka, omogućeno lakše deljenje svih multimedijalnih sadržaja. Iako prvobitna namena Tumblr-a nije bila da postane PR alat, u poslednjih godinu i po dana sve više se koristi u te svrhe. Modne i izdavačke kuće prednjače u njenom korišćenju, a i sve više brendova se okreće ovom vidu promocije. Kreatori Tumblr-a počinju da osmišljavaju načine za što bolju promociju na ovoj platformi. Kako je broj korisnika nastavio da raste i u 2012. godini, ova društvena mreža će biti nezaobilazni alat u komunikacionim strategijama u budućnosti.

Pinterest je specijalizovana društvena mreža koja je za prvih šest meseci postojanja dostigla rast od 400 odsto. Iako je počela sa radom 2010. godine, magazin Time je već uvrstio u pet napopularnijih društvenih mreža u 2011. godini. Ova platforma dnevno beleži 1,36 miliona poseta. U januaru 2012. godine broj posetilaca je skočio sa 7,5 miliona, koliko ih je bilo u decembru 2011. godine, na 11,7 miliona. U oktobru 2012. godine broj korisnika je prešao cifru od 20 miliona, kada je i zauzeo treće mesto kao najbrže rastući portal u SAD. Posle Facebook-a, ovo je mreža na kojoj veb surferi provode najviše vremena, prosečan korisnik ovde dnevno provede 88,3 minuta. Ova društvena mreža spada u tzv. kuratorske sajtove (Curation Sites) koji su proglašeni za najbrže rastuću vrstu društvenih medija u 2012. godini.

To su platforme gde korisnik ima ulogu kustosa. On bira sadržaje koje će postaviji, a njih uglavnom kreiraju drugi korisnici na vebu. Kao što i sam naziv kaže, Pinterest omogućava da sve ono što je korisniku interesantno može da okači (pinuju) na svoju elektronsku verziju table od plute (board). U 95 odsto slučajeva su to sadržaji koje korisnici pronađu na vebu, a zatim od njih prave kolaže interesantnih segmenata i mogu ih podeliti u različite kategorije. Korisnici mogu da prate jedni druge i da komentarišu pinove (pin – sadržaji koji se postave), ali i da ih ,,repinuju“ (repin) što je ekvivalent retvitu. Primamljivost ove mreže je u tome što smanjuje potrebu za pretragom, a zanimljivo je još i to da ovu platformu nisu prvo usvojili influenser-i i early adopter-i, već tzv. obični korisnici. Upravo zato su PR stručnjaci vrlo rano uočili komunikcijski potencijal koji ima Pinterest.

Instagram je relativno nova društvena mreža koja omogućava deljenje fotografija sličano Flickr-u. Primamljivost ove mreže je u filterima odnosno efektima koji se mogu upotrebiti, a koji će učiniti da fotografija izgleda kvalitetnije. Korisnici ,,prate“ jedni druge, komentarišu i ,,lajkuju“ foto sadržaje koje mogu da ,,šeruju“ i na svojim profilima drugih društvenih mreža, Facebook-a, Tvitter-a, Foursquare-a, Flickr-a i Tumblr-a. U trenutku kada je imao 30 miliona registrovanih korisnika i nije bio ni u tri hiljade najpopularnijih sajtova, sa svega trinaest zaposlenih, u aprilu 2012. godine, tvorac Facebook-a, Mark Zukemberg je kupio Instagram po ceni od milijardu dolara. Posle ove kupovine, broj korisnika Instagrama povećava se sedmično za oko pet miliona, pa je 1. maja 2012. godine ova drušrtvena mreža dostigla 50 miliona korisnika da bi se u oktobru taj broj udvostučio. Komunikacijski potencijal ove društvene mreže tek treba da se ispita od strane stručnjaka za odnose s javnošću. Sudeći po mogućnostima koje ima i porastu broja korisnika može se očekivati da postane koristan alata u komunikacionim strategijama.

Nasuprot masovnosti svih pomenutih društvenih mreža 27. avgusta 2012. godine pojavila se elitna mreža, Best of All Worlds. Ova platfoma ima oko 25 000 registrovanih članova iz preko 130 zemalja sveta. Pored uobičajenih opcija koje nude sve druge društvene mreže, ,,Facebook za bogate i moćne“ nudi i poseban segment gde se najavljuju VIP događaji kao što su glamurozne promocije, otvaranje luksuznih objekata, džet-set žurke i slične manifestacije. U grupu odabranih na ovoj platformi može se ući samo uz pozivnicu osnivača, grofa Erika Vahtmajster, ili na ličnu preporuku nekog od članova koji mogu pozvati najviše pet novih posetilaca. Preteču ove platforme, pod nazivom aSmallWorld, kreirao je, takođe, ovaj švedski plemić 2004. godine. Kako grof Vahtmajster tvrdi njegova mreža zauzima prazninu u kojoj Facebook i drugi vrste ovih društvenih medija nisu aktivni. Korisnici ove platforme čine svega jedan odsto ukupne internet populacije, to su milioneri, članovi kraljevskih porodica i svi oni koji su lideri na poljima delatnosti kojim se bave. Od oktobra 2012. godine na ovoj mreži počelo je oglašavanje skupocenih brendova. Nastankom ove društvene mreže otvoren je prostor za delovanje PR stručnjaka iz kompanija koje organizuju glamurozne događaje, proizvode skupocene predmete, bilo da je reč o kozmetici, garderobi, satovima ili luksuznim jahtima i nameštaju.

Međutim, gotovo je nemoguće ispratiti inovacije koje se svakodnevno dešavaju na polju društvenih mreža, kao što se ne može ni predvideti u kom pravcu će one ići. Dešava se da dođe do zasićenja korisnika nekom društvenom mrežom, ali i da se kreira nova koja će zauzeti još uvek neotkriveno područje i privući veb surfere. Zadatak PR stručnjaka je da prate te promene, uočavaju njihove prednosti i nedostatke, pa u skladu sa postavljenim komunikacijskim ciljevima izvrše selekciju i adekvatno ih implementiraju u svoje strategije.

Autorka teksta je Irina Milošević, svršena studentkinja master studija komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a tekst je proistekao iz master rada autorke.

The post Ko su buduće zvezde online PR-a? appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Oglašivači spasavaju štampu

Milica Jevtic — Tue, 14 Feb 2012 08:22:11 +0000

Štampa ne gubi trku kada je o oglašavanju reč, pokazuje istraživanje. Za oglašivače jednako su zanimljiva i dnevna izdanja i magazini. Budućnost – i print i onlajn.

Kampanja “Do sada neprevaziđen oglas” počela je od kraja januara 2012. godine u svim medijima okupljenim oko srpske Asocijacije medija. Cilj kampanje je da se promoviše značaj oglašavanja u štampanim medijima, a odluku za ovakvu kampanju Asocijacija je, kako navode na svom sajtu, donela imajući u vidu rezultate istraživanja koje je sprovela agencija Ipsos Stratedžik marketing: “Efikasnosti i efektivnosti oglašavanja u štampanima medijima”.
Istraživanje, koje je naručila Asocijacija, a finansijski podržali Misija OEBS-a u Srbiji, Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva i kompanija “Centroproizvod”, pokazalo je da je oglašavanje u štampi i dalje veoma efikasno, kako u dnevnim listovima, tako i u magazinima. Čitaoci najčešće obrate pažnju na reklame u dnevnim novinama, a gotovo svaki treći kupi taj proizvod posle prikazivanja reklame. Prema rezultatima istraživanja, reklame u dnevnim novinama su informativne, nenametiljive, ali nisu dovoljno zabavne i duhovite, dok su reklame u magazinima lepo dizajnirane, nenametljive i – manje informativne. Gotovo 40 odsto ispitanika redovno kupuje proizvod ili uslugu koju su prvi put videli na reklami, a svaki treći preporuči nekom drugom taj reklamirani proizvod ili uslugu.

Analiza je pokazala da je, uprkos stalnom strahu da štampa neće opstati i evidentnom padu tiraža, za oglašivače taj medij itekako zanimljiv, što iz finansijskih razloga, ohrabruje. Oglašivači su, pokazuje istraživanje, naveli čitav niz komparativnih prednosti prilikom reklamiranja “na papiru”.

Publika u Srbiji televiziji daje prednost zbog informacija o aktuelnim događajima (iako su prve asocijacije na TV – filmovi, zabava, gubljenje vremena); radio najviše slušaju ujutru u automobilu i u gradskom prevozu, dok dnevna štampa služi da bi dobili informacije o aktuelnim zbivanjima i odnosno više informacija o aktuelnoj temi. Internet, kažu ispitanici, služi za trenutne informacije o aktuelnoj temi i za dodatno, opsežno informisanje o nekom događaju, dok se časopisi čitaju tokom slobodnog vremena.

Čitav niz faktora utiče na izbor mesta za oglašavanje, pokazuju ankete. Imidž i uređivačka politika imaju značajnu ulogu kada je reč o izboru medija u kome će se plasirati oglasi, a kao kritiku oglašivači navode visoku cenu oglasa (iako je investiranje u kampanju u štampi mnogo jeftinije nego u kampanju na televiziji), loš kvalitet štampe za odredjena vizuelna rešenja i nedovoljanu inventivnost u formatima oglasa. Kao jednu od sugestija, oglašivači navode bolju saradnju datog medija sa sopstvenim online izdanjem.

Ekpanzija online izdanja u Srbiji sve više dolazi do izražaja, što će otvoriti prostor za novi način oglašavanja. Asocijacija medija navodi da je sajt Blica 16. januara zabeležio 1.184.727 poseta. Istovremeno, prema listi koju objavljuje PC Press, elektronsko izdanje Blica proglašeno je za najbolji domaći sajt za prethodnu godinu u kategoriji Vesti i informacija. Imajući na umu da je broj poseta veći nego zbir svih štampanih izdanja u Srbiji, online će očigledno, u bliskoj budućnosti postati najtraženiji prostor za reklamiranje.

The post Oglašivači spasavaju štampu appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Dve strane izveštavanja

Kornelia Trytko — Sat, 17 Dec 2011 15:00:54 +0000

Poljski novinari uživaju u svom poslu, ali u isto vreme primećuju stalno kvarenje profesije, pokazuje istraživanje Instituta za medijski monitoring (Institute of Media Monitoring’s) u izveštaju “Novinari 2010” (“Journalists 2010” report).

Izveštaj pokazuje da je više od tri četvrtine ispitanih zadovoljno svojom profesijom, a njih 59 odsto posao izjednačava sa strašću. Ipak, veliki jaz postoji između stvarnog stanja stvari i željenog radnog mesta.

Podaci pokazuju da je 64 odsto od 500 anketiranih reklo da se pokretačka snaga za rad može pripisati zahtevima poslodavca. Sa druge strane, novinari kažu da njihov rad treba da bude zasnovan na savesti (59%) i etičkim kodeksima (24%). Ekspanzija interneta, pad profesionalnih standarda i tabloidizacija medija naznačeni su kao krivci za jaz između novinarskog rada i očekivanja. Gotovo polovina ispitanika kao glavni problem ove industrije vidi prisustvo amatera u novinarskom poslu. Istovremeno, 46% ispitanika kao značajan problem vidi politizaciju profesije, za njih 39% problem su smanjene plate, dok 36 odsto ističe različite vrste manipulacija. Gotovo svi novinari koji su učestvovali u istraživanju istakli su da postoji neki oblik pritiska ili manipulacije, ali samo 36 odsto njih smatra da je to značajan problem.

Istraživanje Instituta za medijski monitoring pokušava da ustanovi vezu između novinara i zaposlenih u sektoru odnosa s javnošću. Jedno od najzanimljivijih otkrića je da svaki drugi novinar razmišlja da postane profesionalac u sektoru odnosa sa javnošću u nekom trenutku svoje karijere. Privlačnost tog zanimanja novinari izgleda vide u većim zaradama. Procenjujući saradnju novinara i profesionalaca u oblasti odnosa sa javnošću, većina medijskih poslenika se žali da PR material ima nisku informativnu vrednost, da je irelevantan ili neprikladan za pojedine medije.

Za više informacija o izveštaju kliknite ovde.

The post Dve strane izveštavanja appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.