Sedam velikih evropskih dnevnih novina, među kojim su i francuski Le Figaro, nemački Die Welt i španski El Pais, potpisalo je sporazum o partnerstvu kojim je oformljena Evropska alijansa vodećih dnevnih listova (LENA). Ona će im omogućiti razmenu sadržaja, realizovanje zajedničkih istraživanja, odnosno promovisanja kvalitetnog novinarstva u Evropi.

Članovi osnivači su već spomenuti Die Velt, El Pais i Le Figaro, kao i italijanska La Repubblica, Le Soir iz Belgije, kao i Tages-Anzeiger i Tribune de Geneve iz Švajcarske. Za prvog čoveka Alijanse izabran je Havier Moreno, urednik El Paisa u periodu između 2006. i 2014. godine.

„Svaki dnevni list postavljaće svoje izabrane članke na zajedničku platformu osmišljenu za tu svrhu i oni će biti na raspolaganju svim članicama Alijanse“, navodi se u zvaničnom saopštenju dnevnih novina okupljenih u LENA. U saopštenju se navodi i da će intervjui, članci i komentari biti specijalno izabrani za istovremeno objavljivanje u svim partnerskim novinama prilikom velikih događaja.

Urednica iz Le Figaroa Sofia Bengana pojašnjava da će zajednički rad biti najizraženiji prilikom istraživanja, a teme će se birati zajednički.

„Odredićemo izvestan broj tema koje bi mogle biti predmet naših istraživanja, a rad na njima ćemo zajednički sprovoditi“, pojašnjava Bengana.

Na prezentaciji koja je održana u Briselu u centru pažnje bio je jedan termin – kvalitet. Alijansa će stoga posebnu pažnju posvetiti stvaranju i promovisanju kvalitetnog proizvoda kojim će pokušati da, kako se navodi, konsoliduje evropsko javno mnenje, a jedan od najvećih izazova biće usklađivanje sedam novina koje izlaze na četiri različita jezika.

Bitan deo ovog poduhvata je i razvijanje zajedničkih digitalnih platformi, ali i programa za razmenu kadrova, koji će omogućiti novinarima i ostalim zaposlenima da provode vreme u drugim novinama Alijanse i na taj način prošire svoje oblasti ekspertize.

Direktorka Evropske federacije novinara Renata Šreder izjavila je da je u Evropi novinarstvo u kritičnoj situaciji i ocenila da „vlasnici medija eksploatišu novinare“, pa sve više njih rade kao slobodnjaci, dok je sindikatima „veoma teško da se organizuju i kolektivno reaguju“.

Šreder je na tribini „Zašto nema sindikata u privatnim medijima u Srbiji“, rekla da Evropska komisija preduzima mere da bi se sprečilo neprijavljivanje radnika, kao i
pojava lažnih slobodnih novinara koji rade u redakcijama, ali nemaju ugovor o radu.

Ona je podsetila na izveštaj Medijske organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO), u kojem se ukazuje da ekonomska situacija komplikuje rad novinara, kao i na probleme vlasničke strukture, skrivenih interesa, kolektivnih ugovora ili nedostatka bilo kakvih ugovora i malih plata.

U nekim zemljama se plate, koje su ispod proseka, koriste kao sredstvo za sprovođenje kontrole nad novinarima, napomenula je Šreder. Ona smatra da se „ne može imati nezavisno novinarstvo bez sindikata koji štite prava novinara“.

Prema oceni Šreder, u regionu Balkana sindikati su gurnuti na marginu i podeljeni, bez sredstava i dovoljno članova. Šreder zato smatra da moraju da se pronađu novi načini za socijalni dijalog u medijima i stvore održive strukture sa jakim sindikatima. U to bi, kako je objasnila, trebalo da budu uključena i udrženja poslodavaca u medijima, kako bi sa njima moglo da se pregovara o pristojnim ugovorima koji će dati bar neku sigurnost novinarima.

Predsednica Medijskog sindikata Makedonije Tamara Čausidis rekla je da je u Makedoniji situacija, kada su u pitanju profesionalna i radna prava novinara, jako loša i da dominira „nesiguran rad“.

Predsednik Sindikata novinara Hrvatske Anton Filić rekao je da su u Hrvatskoj, od 4.000 novinara, njih 1.500 članovi sindikata i naveo da ima sindikata u privatnim medijima.

Predsednica Sindikata medija Crne Gore Marijana Camović, koja je zbog osnivanja ovog Sindikata dobila otkaz, rekla je da u Crnoj Gori ima sedam medijskih sindikalnih organizacija.

Među njima, tri su u privatnim medijima, u kojima nije utvrđena reprezentativnost na nivou kolektiva, zato što poslodavci ne žele da formiraju komisiju koja bi to
utvrdila, objasnila je Camović.

Predstavnik Ministarstva za rad Dušan Petrović rekao je da poslodavac ne bi trebalo da zna ko su članovi sindikata u njegovom preduzeću.

Sindikati u Srbiji to nisu prepoznali, već su dali poslodavcima spiskove svog članstva u ruke, stavljajući tako do znanja da im je, verovatno, važnija naplata članarine od tajnosti članstva, ocenio je Petrović.

Državni sekretar Ministarstvs kulture i informisanja Saša Mirković najavio je da će od 13.februara početi upis u registar medija po novim pravilima i da će u tom registru prvi put biti navedena vlasnička struktura medija.

Osim toga, dodao je Mirković, „notiraće se sva državna pomoć koja će biti dodeljena medijima putem javnih konkursa ili u skladu sa pravilima o dodeli državne pomoći, kao i druga davanja organa javne vlasti koja nisu dodeljena po pravilima o državnoj pomoći“.

Od kada je u Ministarstvu kulture i informisanja, Mirković nije dobio dokaz da je u nekom mediju poslodavac zabranio osnivanje sindikata i ne vidi zašto bi se to činilo.

Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka smatra da je u Srbiji potrebno osnovati novi nacionalni sindikat novinara, koji neće imati političku pozadinu. Prema njenoj oceni, „vlast nije zainteresovana za slobodne i nezavisne medije, kao ni vlasnici, pa ostaje samo mogućnost samoorganizovanja novinara“.

Profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski rekao je da mediji koji se nisu upisali u registar neće moći da učestvuju na konkursima i dobiju sredstva iz javnih izvora i predložio da državni novac ne dobiju ni mediji koji nisu dozvolili osnivanje sindikata.

Predsednica Sindikata novinara Srbije Dragana Čabarkapa rekla je da je država učinila sve da od novinara napravi poslušnika, a ne da ga zaštiti. Ona je ukazala da je neophodno da se zakonom vrati zaštita sindikalnim liderima da bi mogli da organizuju sindikate u medijima, ne strahujući od otkaza. Čabarkapa misli i da je privatizacija uništila medije i da su zbog toga mnogi novinari ostali bez posla.

Novinar Slobodan Reljić tvrdi da su „mediji u Srbiji oružje za iznajmljivanje, ili najamnik koji grozničavo traži novi
prljav posao“.

Tribinu je organizovao Sindikat novinara Srbije, uz podršku Fondacije Fridrih Ebert.

Foto: pixabay.com/skeeze

Elektronski mediji, odnosno radio i televizija u Republici Srpskoj prvenstveno se razlikuju u oblicima vlasništva. Zbog specifičnosti političkog sistema Bosne i Hercegovine, na teritoriji Republike Srpske postoje dva javna servisa: Radio televizija Republike Srpske (RTRS) kao entitetski javni servis i Radiotelevizija Bosne i Hercegovine (BHRT) kao javni servis na nivou države. Osim njih, u medijskom sistemu postoje i privatne (komercijalne) televizije koje se finansiraju isključivo od reklama. Javni servisi se finansiraju iz pretplate koju plaćaju građani BiH i od reklamnog programa, s tim što BHRT dobija 50 odsto pretplate, a entitetski javni servisi dobijaju po 25 odsto (RTRS i FTV).

Prema istraživanjima Instituta za društvena istraživanja Fakulteta političkih nauka iz Banjaluke, gotovo 97% ispitanika se izjasnilo da gleda televiziju, a najčešće provode od 2 do 3 sata ispred televizijskog prijemnika (35,77%). Međutim, interesantan je podatak da gotovo 10 odsto ispitanika provodi 4 sata i više ispred televizije, što je u skladu sa istraživanjima koja zastupaju tezu da je televizija medij koji igra značajnu ulogu u procesu socijalizacije (na primjer, teorija kultivacije).

Što se tiče gledanosti pojedinih TV kanala, ispitanici su odgovarali na pitanje: Koji televizijski kanal najčešće i najviše gledate? Dakle, ne radi se o ispitivanju gledanosti preko piplmetara ili o merenju stepena poverenja. Rezultati kažu da se u Republici Srpskoj najčešće gleda BN televizija (27,87%), a zatim slede RTRS sa 20%, ATV sa gotovo 12% i RTS sa 9%. Neku drugu televizijsku stanicu izabralo je 9,93%.

Kako bi se dobila celovita slika gledanosti centralnih informativnih emisija, TV dnevnici su podeljeni po terminima emitovanja: 18:30 do 19:00 (I grupa), 19:00 do 19:30 (II grupa) i 19:30 do 20:00 sati (III grupa). Prema podacima istraživanja, situacija je sledeća:

I grupa: 71,52% ispitanika ne gleda dnevnik u ovom terminu, a najgledaniji je Info Top na Pink BH sa 6,31%;

II grupa: 50,09% ispitanika ne gleda dnevnik u ovom terminu, a najgledanije su Vijesti na Alternativnoj Televiziji sa 36,9%, a drugi je dnevnik na BHT1 sa 5,72%;

III grupa: najgledaniji dnevnik u ovom terminu je Dnevnik 2 na RTRS (35,54%), drugi je Dnevnik 2 na BN (30,12%), dok 23,97% ne gleda dnevnik u ovom terminu.

Podaci o centralnim informativnim emisijama ističu malu gledanost dnevnika koji se emituju prije termina 19:30, kao i relativno mali udeo dnevnika BHRT. Imajući u vidu podatak da se najčešće gleda BN televizija, a da je nagledaniji dnevnik RTRS – ističe se uticaj i značaj javnog servisa entiteta na kreiranje dnevnog reda.

Kada je u pitanju radio, njegov uticaj je relativno nizak, što pokazuju rezultati istraživanja. Naime, svakodnevno radio sluša 19,39% ispitanika, dok 40,13% sluša samo povremeno – 25,79% nikada ne sluša radio. Najčešće se sluša BN radio (30%), zatim slede Radio Republike Srpske (14,66) i Radio Big 2 (8,82%).

Istraživanje je sprovedeno u periodu od 26. do 28. septembra, na uzorku od 1.136 ispitanika. U istraživanju je učestvovalo 15 istraživača – anketara. U istraživanju je korišten višefazni skupni slučajni uzorak (multi-stage cluster random sample) u koji je bilo uključeno šezdeset naseljenih mesta i mesnih zajednica širom Republike Srpske. Granica greške na ovom uzorku iznosi +/- 3%. Pitanja su zatvorenog tipa, ispitanici su popunjavali upitnik samostalno ili uz pomoć anketara (intervju).

Izvor slike: flickr.com/espensorvik

Od ukupno devet dnevnih listova u Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj pripadaju četiri: Glas Srpske, Nezavisne novine, Euro Blic i Press RS. Večernje novosti iz Srbije imaju posebno izdanje za Republiku Srpsku, pa se može smatrati da u ovom entitetu tržište deli pet listova, jer novine iz Federacije BiH nemaju veliku čitanost. Takođe, potrebno je znati da Glas Srpske i Nezavisne novine imaju istog vlasnika, tako da se njihove uređivačke politike mnogo ne razlikuju.

U Republici Srpskoj ne postoji jedinstveni registar štampanih medija u kojem bi bilo moguće proveriti tiraže i remitende navedenih listova. Zbog toga ćemo se poslužiti  podacima iz  istraživanja koja je sproveo Institut za društvena istraživanja Fakulteta političkih nauka u Banja Luci (u daljem tekstu: Institut), u okviru projekta „Medijska slika Republike Srpske“.

Značajan polazni podatak za kulturu čitanja dnevnih novina u Republici Srpskoj je procenat onih koji kupuju i procenat onih koji čitaju štampu. Prema podacima Instituta, nešto više od 14% ispitanika redovno čita dnevnu štampu, dok nešto više od 10% redovno kupuje štampu; više od 42% ispitanika povremeno čita štampu, dok 30% povremeno kupuje dnevne listove; procenat onih koji retko i kupuju i čitaju je oko 20%; dnevne listove nikada ne čita više od 22%, dok novine nikada ne kupuje gotovo 40% ispitanika. Ovi podaci govore u prilog tezi koja kaže da dnevna štampa postaje medij koji gubi čitalačku publiku zbog pojave novih medija. Novine se najčešće prelistavaju i selektivno čitaju na poslu ili kafićima, bez prave posvećenosti.

Prema prvom istraživanju Instituta, na osnovu pitanja koje je nudilo mogućnost višestrukog biranja, najčitaniji dnevni list u Republici Srpskoj je Press RS sa 35,21%, na drugom mjestu je Euro Blic sa 32,10%, a na trećem Glas Srpske sa 31,26%. Uzimajući u obzir da je ovom metodom nemoguće doći do podatka o najčitanijem listu, u drugom istraživanju ispitanici iz Republike Srpske birali su samo jedan list.

Prema podacima, najčitaniji list je Euro Blic (22,52%), a zatim slijede:

• Glas Srpske (22,17%)

• Press RS (16,63%)

• Večernje novosti (9,93%)

• Nezavisne novine (9,82%)

• Neke druge (9,47%).

Na prvi pogled, iznenađujuće izgleda podatak da su Večernje novosti čitanije od Nezavisnih novina. Međutim, Glas Srpske je ubedljivo na drugom mestu, pa je moguće da su ispitanici pravili malu razliku između listova sa istim vlasnikom i sličnim uređivačkim politikama.

Dakle, jasno je da postoji medijska publika koja retko kada svoju pažnju posvećuje samo jednoj dnevnoj novini. U tom slučaju, Press RS možda nije najčitanija dnevna novina, ali je najčešće deo lepeze novina koje publika čita svaki dan. S druge strane, kada publika odlučuje o samo jednom listu kojeg najčešće čita, onda je to Euro Blic, ali Glas Srpske ne zaostaje mnogo.

Prvo istraživanje je sprovedeno u periodu od 15. do 19. avgusta 2014. godine na uzorku od 1.114 slučajno odabranih punoletnih građana i građanki Republike Srpske, a drugo od 26. do 28. septembra, na uzorku od 1.136 ispitanika. U prvom istraživanju je učestvovalo 9 istraživača – anketara, a u drugom 15. U istraživanju je korišten višefazni skupni slučajni uzorak (multi-stage cluster random sample) u koji je bilo uključeno šezdeset naseljenih mesta i mesnih zajednica širom Republike Srpske. Granica greške na ovom uzorku iznosi +/- 3%.

Foto: pixabay.com

Prvi priručnik namenjen novinarima koji planiraju da pokrenu sopstvene medijske projekte na vebu predstavljen je u okviru drugog seminara o preduzetnićkom novinarstvu koji je održan od 10. do 12. septembra u Beogradu.

Seminar je organizovan u okviru Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu Fondacije Konrad Adenauer i okupio je 11 novinara sa Balkana, a tokom tri radna dana novinari su učili kako da samostalno pokrenu svoje medijske projekte na vebu, razviju svoje biznis modele i obezbede finansijsku održivost svojih projekata.

Direktor Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu Fondacije Konrad Adenauer Kristijan Špar kaže da sve više građana čita vesti na internetu, pa su internet portali već sada postali važan deo medijske scene, pogotovo ako se zna da mnogi tradicionalni mediji u Jugoistočnoj Evropi nisu dovoljno nezavisni. Stoga je cilj seminara, ali i novog priručnika, da inicira samozapošljavanje novinara, ali i da istovremeno pomogne razvoj nezavisnog onlajn novinarstva koje nedostaje svim zemljama u regionu

„Frilenseri i novinari koji pokreću svoje sajtove dobijaju sve veći značaj i daju veliki doprinos medijskom pluralizmu, a ‘Priručnik za preduzetničko novinarstvo’ predstavlja koristan alat za sve predstavnike medija koji žele da budu uspešni na vebu“, kaže Kristijan Špar i dodaje da bi zbog loših radnih uslova u tradicionalnim medijima upravo preduzetničko novinarstvo moglo da bude alternativa za mnoge novinare.

Razvoj onlajn sfere stoga predstavlja i novu šansu za razvoj nezavisnog novinarstva, a jedan od preduslova je da se i novinari svojim inovacijama i medijskim projektima suprotstave ekonomskoj realnosti i sve težoj situaciji u tradicionalnim medijima.

Stoga su proteklih godina kursevi posvećeni preduzetničkom novinarstvu postali sastavni deo studijskih programa na mnogim američkim univerzitetima koji obrazuju novinare, ali je ovaj koncept još uvek nedovoljno poznat u Evropi, pa je organizovanje ovakvih seminara značajan korak u razvoju veb novinarstva u celom regionu.

“Naš cilj tokom seminara je bio da pokažemo učesnicima da pokretanje uspešnog sajta nije toliko teško kao što mnogi misle, a neophodna znanja i savete sa seminara smo sada uz pomoć novog priručnika učinili dostupnim mnogo većem broju novinara kako bi im pomogli da pronađu nedovoljno iskorišćene tržišne niše u kojima postoji slobodan prostor za pokretanje novih veb sajtova”, objašnjava Špar.

Stoga se novinari kroz priručnik upoznaju sa specifičnostima veb novinarstva i pravilima pisanja za veb, obučavaju za samostalno istraživanje tržišta, njihovu ulogu u produkciji veb sajtova koje pokreću, ali i za preduzetnički način razmišljanja.

Autori priručnika su asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Marko Nedeljković, osnivač agencije MWEB i internet preduzetnik Miloš Petrović i sertifikovani ICF trener i osnivač sajta Trčanje.rs Veroljub Zmijanac.

“Priručnik za preduzetničko novinarstvo” je dostupan na srpskom i engleskom jeziku i može se preuzeti sa zvaničnog sajta KAS Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu.

Prvobitni predloženi rok za privatizaciju medija bio je najpre dve godine od usvajanja novog zakona o javnom informisanju. Potom je u nacrtu tog zakona rok skraćen i konkretizovan – do 31. decembra ove godine. Imajući u vidu da je zakon još u izradi, odnosno da njegovo usvajanje kasni već mesecima, nerealno je očekivati da se država povuče iz vlasništva 81 medija do kraja godine. Naročito, jer se ne zna ni kada će tačno zakon biti usvojen, a najavljeno je u drugoj polovini godine.

Rok za privatizaciju će, samim tim, morati da bude produžen, a to će, kako nezvanično objašnjavaju u Ministarstvu kulture i informisanja, zavisiti od zakona o privatizaciji koji se trenutno nalazi na javnoj raspravi, a koji daje rok za privatizaciju celokupnog društvenog kapitala u zemlji do 31. decembra 2016. godine.

Čekajući zakonske propise

U Ministarstvu privrede objašnjavaju da nacrtom zakona o privatizaciji nisu predviđene posebne odredbe koje se odnose na privatizaciju medija, već da su ponuđena rešenja za nastavak i okončanje transformacije društvenog, odnosno državnog kapitala, kroz različite modele, metode i mere. „Privatizacijom medija posebno se bave medijski zakoni – o javnim servisima, javnom informisanju i elektronskim medijima, pa bi s tim u vezi trebalo da se obratite Ministarstvu kulture i informisanja u čijoj je nadležnosti izrada ovih zakona“, ističu u Ministarstvu privrede, dok s druge strane u Ministarstvu kulture nemaju zvaničan komentar o tome kada i kako će morati da se privatizuju mediji u Srbiji. Jedan od razloga je i što se medijski zakoni trenutno nalaze u Briselu na čitanju, nakon čega Evropska komisija treba da pošalje svoje sugestije.

Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković nedavno je izjavio da je u državnom vlasništvu 81 medij koji čeka privatizaciju ili je u nekoj fazi privatizacije. On je na sednici skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje rekao da prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji ima između 1.300 i 1.400 medija, a da je u oko deset odsto počelo povlačenje države iz vlasništva.

I dok se čeka šta će i kako nadležni u Srbiji da reše privatizaciju medija, predlozi koji se mogu čuti iz medijske javnosti su različiti. To i ne treba da čudi pošto iskustva privatizacije medija prethodnih godina nisu bila najpozitivnija – mediji su gašeni, a ljudi ostajali bez posla. Zato danas svi imaju opreza – jedni se slažu da treba privatizovati medije ali pod određenim uslovima, drugi su apsolutno protiv, dok pojedini predlažu delimičnu privatizaciju ili formiranje regionalnih i lokalnih javnih servisa.

NUNS: Moramo biti realni

Predsednik Nezavisnog udruženja Srbije (NUNS) Vukašin Obradović ističe da smo izgubili „tri dragocene godine za preganjanje“ o tome da li je potrebna privatizacija državnih medija. Umesto da se ovaj period, kako smatra, iskoristi kako bi se osigurali uslovi da se ne ponove greške iz prethodne privatizacije, predstavnici medija čiji su osnivači lokalne samouprave, okupljeni u Kragujevačkoj inicijativi i Koaliciji zaposlenih u medijima (ZUM), trošili su svoju i tuđu energiju uporno insistirajući da i dalje ostanu na državnim jaslama.

„Predlagali smo razgovore o uslovima, načinu, rokovima za privatizaciju, ali, nažalost, volje za takav dijalog nije bilo na drugoj strani. Sada, pritisnuti rokovima, plašim se da nećemo imati mnogo izbora i moraćemo da prihvatimo rešenja koja će biti ponuđena, najpre, kroz Zakon o privatizaciji, a zatim i Zakon o javnom informisanju“, ocenjuje Obradović.

Prema njegovim mišljenju, privatizacija medija i prelazak sa budžetskog na projektno finansiranje treba da budu usklađeni, ali i da zaposlenima treba omogućiti što povoljnije uslove za mogućnost kupovine većinskog paketa akcija. „Smatram da je nerealno insistirati na utvrđivanju procenta koji bi lokalne zajednice izdvajale za informisanje. Plašim se da nemamo odgovor na kontrargument koji glasi: da li to znači da će isto pravilo važiti i za kulturu, obrazovanje ili zdravstvo. Treba tragati za drugačijim mehanizmima koji će obavezati lokalne zajednice da izdvajaju potrebna sredstva za informisanje na lokalu“, napominje predsednik NUNS dodajući da moramo biti realni i da „Srbija nema tržište za ovoliki broj medija“.

UNS: Polovinu kapitala zaposlenima

Dosadašnja privatizacija medija pokazala je, kako kaže generalni sekretar Udruženja novinara Srbije (UNS) Nino Brajović, vitalnost lokalnih štampanih medija koji su opstali čak i kada su dobili „loše gazde“. I posle raskida privatizacija zbog neispunjavanja ugovornih obaveza novih vlasnika, dodaje on, u ponovljenoj privatizaciji održale su se Subotičke novine, Kikindske novine, Pančevac, Timok, ali da je, s druge strane, preživaljavanje elektronskih medija izuzetak a ne pravilo.

„Na osnovu dosadašnje privatizacije i primera smatramo da zakon o javnom informisanju i medijima mora da garantuje minimalno izdvajanje od dva odsto budžeta gradova i opština za projektno finansiranje lokalnih i regionalnih medija. Taj novac treba da raspodeljuju komisije u čijem sastavu većinu treba da čine predstavnici reprezentativnih novinarskih udruženja. Osim pomenutog načina projektnog finansiranja smatramo da zaposleni treba da dobiju bez naknade 50 odsto kapitala medija koji se privatizuju (umesto predloženih 30), a da pri prodaji preostalih 50 odsto imaju pravo preče kupovine po fer tržišnoj ceni“, navodi Brajović.

Bojazan da neće biti zainteresovanih kupaca medija pod ovim uslovima, prema njegovim rečima, je tačna što je u stvari i cilj inicijative UNS. Ukoliko bude nastavljena dosadašnja privatizacija, nestanak sadašnjih neprivatizovanih medija je izvestan, zaključuje Brajović.

KG inicijativa za regionalne servise

Zbog, kako navode, važnosti lokalnih i regionalnih emitera za građane u ovim sredinama Kragujevačka inicijativa ostaje pri stanovištu da najznačajnije lokalne i regionalne medije treba transformisati u regionalne javne servise, a ne privatizovati. Međutim, ukoliko stav države ipak bude izričita privatizacija svih medijskih kuća, u ovoj inicijativi su uvereni da bi zarad zaštite javnog interesa ova javna preduzeća najpre trebalo pripremiti, odnosno konsolidovati finansijski, kadrovski i tehnički.

„Kragujevačka inicijativa smatra da je potrebno izvršiti finansijsku konsolidaciju i otpis dugova prema državi, njenim organima i institucijama, obezbediti budžetska sredstva za finansiranje socijalnog programa, zatim pružiti pomoć u pripremama za digitalizaciju kroz povoljne kredite i subvencije“, objašnjava Jovanka Marović, predstavnica Kragujevačke inicijative i direktorka JP RTV Kragujevac.

Ona dodaje i da treba propisati obavezu lokalnim samoupravama da godišnje iz budžeta izdvajaju dva odsto za javno informisanje na svojoj teritoriji. Osim prodaje kapitala i imovine, prema njenim rečima, treba predvideti privatizaciju medija po modelu po kojem se privatizuju za državu strateški važna preduzeća, zbog specifične delatnosti trebalo bi pažljivo odmeriti ekonomski i javni interes.

SINOS: EU ne traži privatizaciju

I Sindikat novinara Srbije (SINOS) protivi se privatizaciji medija zalagajući se za regionalne i lokalne javne servise. Predsednica tog sindikata Dragana Čabarkapa naglašava da EU ne traži povlačenje države iz vlasništva u medijima u Srbiji, već insistira na transparentnom vlasništvu i finansiranju. Ona podseća da Komitet ministara Saveta Evrope svojim članicama sugeriše osnivanje regionalnih i lokalnih javnih servisa, jer „oblikuju svakodnevno okruženje stanovnika i u velikoj meri određuje kvalitet života građana života“.

„Iz Ministarstva za informisanje i kulturu, ali i iz medijskih asocijacija i udruženja uveravali su nas da svi mediji u Srbiji moraju da budu privatizovani, jer tako nalažu evropski propisi. Dokumenti Saveta Evrope pokazuju da to nije tačno. Dosadašnja privatizacija medija ostavila je katastrofalne posledice: mediji su ugašeni, lokalna javnost je ostala bez informacija značajnih za njihovu sredinu, a naše kolege bez posla. Čiji je, onda, interes da se lokalni mediji ugase i zašto smo obmanjivani da to od nas zahteva Brisel, pitanja su na koja očekujemo odgovore od zagovornika privatizacije medija“, ističe Čabarkapa podsećajući da je od 56 do sada privatizovanih medija samo privatizacija Radio Srbobrana ocenjena pozitivno.

Tekst proizveden u okviru projekta Besplatna pravna pomoć koji od 2011. godine podržava organizacija Civil Right Defenders.

Izvor: NUNS

Loše stanje u medijima u Srbiji izazvano je nedostatkom regulative i jasnih pravila na tržištu, saglasili su se učesnici panela o slobodi medija koji je juče održan u Evropskom parlamentu. Izvestilac EP za Srbiju Jelko Kacin, koji je jedan od organizatora skupa, rekao je da je među glavnim zadacima nove vlade donošenje medijskih zakona, podsetivši da je medijska strategija usvojena pre dve i po godine, a da zakona još nema.

Prema njegovim rečima, tri najveća problema u srpskim medijima su autocenzura i nedostak istraživačkog novinarstva, nepostojanje transparentnosti vlasništva i porast tabloida.

„Mediji su osnov demokratske države“, naglasio je Kacin i dodao da često nedostaje kritička analiza događaja.

On je naveo i da se često dešava da mediji objavljuju podatke o određenim istragama koji bi trebalo da budu poverljivi, čime je, kako kaže, ugrožena pravna država.

Kacin je podsetio da će stanje u medijima biti predmet pregovora o pridruživanju i to u nekoliko poglavlja, uključujući i ključno poglavlje 23, koje se tiče pravosuđa i osnovnih prava.

On je ukazao da napadači na novinare često ostaju nekažnjeni i pozdravio osnivanje Komisije za istraživanje ubistva novinara.

Šef srpskog pregovaračkog tima sa EU Tanja Miščević istakla je rešenost vlade da u najskorije vreme podnese skupštini predloge medijskih zakona, ali je ukazala da je još važnije da se ti zakoni potom i primene.

Predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović kritikovala je vladu zato što se izveštaj Verice Barać o korupciji u medijima još nije našao na stolu.

Ona je navela da će UNS tražiti da se u medijske zakone ugradi obaveza medija da prikažu na koji način se finansiraju, ne samo kad je reč o novcu koji dobijaju od vlade i nevladinih organizacija u Srbiji, nego i od stranih država i međunarodnih organizacija.

„Još nemamo znakova da će to Evropska komisija podržati, a mi smo već iskusili da, ako Brisel ne zanima, ne zanima ni vladu, i to neće naći svoj put ka zakonu“, rekla je Smajlović.

Pomoćnik ministra kulture i informisanja Saša Mirković rekao je da ni posle dve i po godine od usvajanja medijske strategije Srbija nije donela zakone, ali i naglasio da je u međuvremenu došlo do dva izborna procesa i rekonstrukcije vlade.

Mirković je podsetio da su nacrti zakona o javnom informisanju, koji je krovni medijski zakon, i zakona o elektronskim medijima, na ekspertizi u Briselu i da ministarstvo „svakog dana“ očekuje komentare koji će biti analizirani i implementrirani u tekst zakona.

On je dodao da radna grupa radi na usaglašavanju teksta trećeg zakona, o javnim medijskim servisima, u delu koji se odnosi na finansiranje RTS i RTV i da očekuje da tokom sledećih nedelja izađe sa konkretnim predlogom o stabilnom finansiranju ta dva medija.

Potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Dragan Janjić rekao je da je srpska politička elita izgubila godine ne čineći ništa da se medijska slika i položaj novinara poboljša.

Janjić je rekao da je tabloidizacija veoma opasan problem koji zahvata ne samo medije, već celo društvo.

Direktorka BIRN Gordana Igrić rekla je da je za vreme vladavine DS stvoren veoma jasan sistem kontrolisanja medija koje su naredne vlade nasledile i razvile.

Po njenoj oceni, mediji su dovedeni u situaciju da unapred odustaju od neprijatnih pitanja i istraživačkih tekstova.

„Predaju se unapred, čak i pre nego što vlast od njih bilo šta zatraži“, rekla je Gordana Igrić.

Više učesnika u raspravi saglasilo se da su marketinške agencije, koje su često pod indirektnom kontrolom vlasti, još jedno sredstvo za suptilnu kontrolu medija.

Panel pod naslovom „Progovori, Srbijo“ (Speak up) u Spoljno-političkom komitetu EP organizovalo je Liberalno-demokratska grupa evropskih poslanika, kojoj pripada i Jelko Kacin.

Foto: flickr.com (european_parliament)

Povodom 10 godina postojanja EJO, direktor Rojters instituta za studije novinarstva i član EJO mreže Dejvid Levi govori o budućnosti vesti.

Novinske organizacije krive internet za skoro sve svoje nevolje, od sve lošije prodaje, ubeđivanja čitaoca da vesti treba da budu besplatne i za nestanak klasifikovanog reklamiranja. Daleko manje njih govori o pozitivnom uticaju koji imaju smanjenje troškova prikupljanja vesti, globalna publika, podsticanje novinara da se približe, pa čak i uče od svojih klijenata.

Dakle, pitanje nije da li je internet dobar ili loš, već kako da se novine najbolje adaptiraju konkurentnijem okruženju na internetu. Iz Izveštaja o digitalnim vestima iz 2013. instituta Rojters saznali smo da neke organizacije prenose uspeh van mreže na internet. Veliki brendovi Ujedinjenog Kraljevstva kao sto su Gardijan, Skaj njuz, Bi-Bi-Si i Dejli mejl održali su svoj udeo na tržištu štampanih medija i na internetu. U Francuskoj Mond i Figaro koji imaju relativno mali tiraž, mnogo bolje posluju na mreži. U međuvremenu u Nemačkoj, Špigl je najveći dobitnik na mreži.

Novinske organizacije koje će uspeti 2020. fokusiraće se na četiri teme: sadržaj, praktičnost (dostupnost), čitaoci i novac. Kako se sadržaj sve više gomila, novinske organizacije treba da se koncentrišu na sadržaj koji zaista ima vrednost za čitaoca. To podrazumeva prevazilaženje starih ključnih pitanja „ko, šta, gde?“  i postavljanje dodatnih „zašto, kako i šta dalje?“  da bi se vesti stavile u kontekst i objasnilo zašto su bitne. Istovremeno, moraju da investiraju u one sručne oblasti koje ljudi identifikuju sa njihovom organizacijom.

Dostupnost je važnija nego ikad. Novosti moraju biti dostupne kad god i gde god korisnici požele, na kompjuteru, mobilnom telefonu, tabletu ili štampanom izdanju. To je skupo pošto se navike brzo menjaju, ali je neophodno. Što više uređaja ljudi poseduju, to češće pristupaju vestima. Ali, ista osoba može poželeti različit pristup u različitim trenucima; nekad kratke vesti, nekad detaljne članke.

Novinske organizacije koje žele da budu u poslu i napreduju i 2020. treba da poznaju svoje korisnike, da se angažuju više nego ikad kroz prikupljanje i analizu mnogobrojnih podataka dobijenih od korisnika kako bi ih razumeli bolje i izgradili odnos sa njima. Ti odnosi podrazumevaju saradnju novinara sa čitaocima koji mogu doprineti i poboljšati prikupljanje vesti.

Uprkos svim ovim promenama i padu prodaje štampanih izdanja, novinske organizacije moraju pronaći pametne načine da povećaju prihod kroz unovčavanje digitalnog sadržaja. Budućnost se ne svodi na dobar ili loš model pretplate, već na neku vrstu hibrida koji će podrazumevati davanje dodatne vrednost ili dostupnosti sadržaja, ili pak premium ili sadržaj fokusiran na određenu nišu. Ja sam uveren da postoji način da se nastavi sa pružanjem kvalitetnih vesti koje imaju dodatnu vrednost i da će se pronaći način da značajan broj ljudi bude spreman da plati za to.

Photo credit: Eltpics / Flickr Cc

Međunarodni centar za novinarstvo pri Fraj univerzitetu u Berlinu (Freie Universität Berlin) nudi novi kurs od oktobra 2013. godine i Evropsku novinarsku stipendiju za školsku 2014/2015, koja će omogućiti učesnicima da se povežu sa kolegama iz Istočne i Zapadne Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. Stipendija pruža priliku za dvosemestralno usavršavanje koje će trajati od oktobra 2014. do jula 2015. godine, a odabrani kandidati će tokom ovog perioda raditii na naučno-istraživačkom projektu ovog univerziteta.

Zainteresovani kandidati treba direktno da apliciraju za program Evropske novinarske stipendije u Berlinu i da pošalju sledeća dokumenta u štampanoj formi, na engleskom ili nemačkom jeziku:

• Popunjen formular za prijavljivanje
• CV
• Kopije akademskih diploma, sertifikata i slično
• Dva pisma preporuke (na engleskom ili nemačkom)
• Spisak objavljenih tekstova, knjiga i publikacija
• Dokaz o poznavanju nemačkog jezika (DAAD ili Goethe-Institute)
• Predlog individualnog istraživačkog projekta kandidata (3 do 5 strana)

Prijave putem faksa ili elektronske pošte neće biti prihvaćene, a krajnji rok za prijavljivanje je 28. februar 2014. godine.

Za više informacija posetite zvaničan sajt Fraj univerziteta u Berlinu.

Foto: Freie Universität Berlin

Izveštaj Komiteta za zaštitu novinara ukazuje na to da su medijske slobode „kolateralna šteta” svestranog bezbednosnog nadzora.

Ono što je o programima NSA za sveopštu prismotru izneo Edvard Snouden pokazuje već sasvim realnu orvelijansku sadašnjost, dok razvoj njenih kapaciteta sasvim izvesno donosi još crnju budućnost.

Ovo je nalaz upravo objavljenog godišnjeg izveštaja Komiteta za zaštitu novinara, nevladine i neprofitne organizacije sa sedištem u Njujorku, koja se najbolje može opisati kao „novinarski Crveni krst”.

Prva dva poglavlja posvećena su posledicama koje na posao novinara i slobode medija ima sveopšti nadzor najveće tajne službe SAD, čija je zvanična misija da Ameriku zaštiti od pretnji iz inostranstva.

Ovaj deo izveštaja napisao je Džefri King, internet aktivista iz San Franciska koji na kalifornijskom Berkli univerzitetu predaje pravo digitalne privatnosti i uticaj medija na društvene promene.

Kingov glavni zaključak je da su novinari „uzgredna šteta” u široko zabačenoj mreži NSA koja evidentira i skladišti podatke o praktično svim elektronskim komunikacijama, uključujući i one na teritoriji SAD, s mogućnošću da ih po potrebi naknadno analizira koristeći poslednja dostignuća informatičke tehnologije.

Kako ovo pogađa novinare? Tako što naknadnim uvidom u podatke o tome ko je koga pozivao, odakle i koliko dugo, čak i bez neposrednog prisluškivanja sadržaja razgovora, NSA može da rekonstruiše šta je neki novinar radio, gde se sve kretao i sa kim je kontaktirao – uključujući tu i njegove poverljive izvore.„Otkrivanje novinarskih izvora uskoro će postati toliko jednostavno da će to obesmisliti svako obećanje poverljivosti koje novinar može da pruži svom sagovorniku”, napisao je King.

Opisujući novi centar NSA sagrađen u državi Juta, sa najnovijom tehnologijom za skladištenje i obradu podataka, koji je u pogonu od kraja 2013, King kaže da je ova ekspanzija mogućnosti najtajnije američke tajne službe nedvosmisleno nova pretnja novinarstvu u digitalnoj eri.

Novi centar ima i mogućnost široke primene sistema veštačke inteligencije, što će NSA omogućiti da automatski, uz pomoć specijalnih algoritama, potencijalne teroriste, ali i nepoćudne novinare koji su na tragu nekih po državu nelagodnih tajni, „obeleži” i pre nego što nanesu pretpostavljenu štetu.

Svoju analizu King je zasnovao na razgovorima sa Vilijamom Binijem, bivšim kriptologom („razbijačem šifri”) NSA koji je u ovoj službi proveo 30 godina (ostavku je podneo 2001, u znak protesta zbog masovnog kršenja privatnosti od strane te službe posle 11. septembra 2001), zatim sa Džejmsom Bemfordom, novinarem sa reputacijom „glavnog hroničara NSA”, i Aleksom Abdoom, pravnikom Američke unije za građanske slobode, članom njenog tima koji je dosad više puta tužio NSA.

Bini je uveren da su novinari već na meti NSA i da ta služba održava dosijee svakog od njih, jer to ne iziskuje mnogo resursa. Bemford pak smatra da su pod posebnom paskom oni koji pišu o nacionalnoj bezbednosti i samoj NSA, koji se zbog toga smatraju „pretnjom nacionalnoj bezbednosti”, pa su, posledično, mere nadzora prema njima dozvoljene.

Aleks Abdo je uveren „da bi svi reporteri trebalo da budu zabrinuti”, a pogotovo oni u većim medijima, jer će im „izvori presušiti” kad shvate da nema načina da njihov identitet ostane sakriven.

Sa druge strane, razlog za brigu onih u manjim medijskim kućama jeste prosta činjenica da ne mogu da dobiju onu vrstu institucionalne podrške koju uživaju njihove kolege u velikim.

Sve procene o kapacitetima novog centra NSA u Juti ukazuju na to da je reč o istinskom mozgu i očima jednog ne fiktivnog, već sasvim konkretnog Velikog brata. Čak i oni koji su oprezni, sugerišu da tamo može da se skladišti između tri i 12 egzabajta podataka. Kao vodič za razumevanje ovih brojeva, u Kingovoj analizi iznosi se primer da sveukupne verbalne komunikacije od zore civilizacije  do danas zapremaju najviše oko 5 egzabajta.

U izveštaju Komiteta za zaštitu novinara navodi se i ocena eksperta za digitalnu bezbednost Brusa Šnejera da iz takozvanih metapodataka, informacija koje evidentira NSA, može da se sačini „sasvim intimna slika nečijeg života”.

King je naveo i procenu Brustera Kejla, osnivača sajta „Internet arhiv”, da evidentiranje i skladištenje svih telefonskih razgovora na tlu SAD ne odnosi mnogo iz budžeta NSA: to košta najviše 27 miliona dolara godišnje.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika