Članica Saveta za borbu protiv korupcije Miroslava Milenović ocenila je da se novi Izveštaj o medijima, koje je pripremilo to savetodavno telo vlade Srbije, ne razlikuje od onog iz 2011. i da nije bilo pomaka u obezbeđivanju transparentnosti u finansiranju medija niti u pogledu političkih i uticaja marketinških agencija na rad medija.

U emisiji „Jedan na jedan“ Radio televizije Vojvodine ona je izrazila uverenje da taj izveštaj „ipak neće biti ignorisan kao prethodni, ili kao svi dosadašnji izveštaji Saveta odrugim oblastima“.

Milenović je rekla da je Izveštaj o stanju u medijima u Srbiji prošle nedelje prosleđen Vladi, a da će javnosti biti dostupan od petka, prenosi RTV.

„Mi smo se bavili činjenicama. Analizirano je 50 medija. U aprilu smo počeli da sakupljamo dokumentaciju. Poslali smo zahteve i na adrese 27 državnih institucija i dobili odgovore. Samo u nekoliko slučajeva morali smo da angažujemo poverenika Rodoljuba Šabića. Imali smo, dakle, odličnu saradnju sa državni institucijama u tom pogledu“, navela je ona.

Prema njenim rečima, netransparentnost finansiranja medija i dalje je suštinski problem, iako je u međuvremenu donet set medijskih zakona, a jer je, kako je ocenila, verovatno potrebno neko vreme da bi se oni implementirali.

„U pogledu finansiranja, u Izveštaju govorimo o različitim aspektima finansiranja, što direktnog, što indirektnog, ali i o otpisivanju različitih dugova, odnosno o tome kako država putem finansiranja utiče na medije“, ukazala je ona.

Prema njenim rečima, zbog toga je praktično nemoguće i izračunati koliko se novca sliva na medijskom tržištu.

„Ni mehanizmi uticaja na medije se nisu promenili. Tako da se ni u tom pogledu Izveštaj bitno ne razlikuje od onog iz 2011. godine“, rekla je Milenović.

Prema njenim rečima, aktuelna vladajuća stranka SNS 2011. godine, kad je bila u opoziciji, najviše citirala tadašnji izveštaj Saveta i izrazila očekivanje da će to činiti i sad.

„Nadam se da će to činiti i sada i da će citirati i novi Izveštaj o medijima. Jer, ovo nije izveštaj o tome kako vladajuća stranka postupa sa medijima već o stanju u medijima. Naime, i na lokalnom i na pokrajinskom nivou, gde SNS nije na vlasti, imamo istu situaciju. Sve vlasti se isto ponašaju prema medijima“, rekla je Milenović.

U Izveštaju se, kako je istakla, navode i pojave cenzure i autocenzure, kroz analize tih pojava i preporuke Vladi.

Kad je reč o uticaju marketinških agencija na medije, ona je ocenila da je taj uticaj ostao isti i da je u tom pogledu bilo „samo malo prekomponovanja“.

Ona je istakla da je dobro što je strategija za borbu protiv korupcije prioritet aktuelne Vlade, ali da se u odnosu na stanje u medijima ne može govoriti da je bilo rezultata u tom pogledu. Još nisu rešene ni slučajevi 24 sporne privatizacije, ukazala je Milenović.

Sve dosadašnje vlade imale su ignorantski stav prema Savetu, rekla je ona i ocenila kao veliku štetu za društvo.

Foto: RTV / screenshot

Činilo se da je vlast u Srbiji konačno mogla da odahne posle povremenih optužbi evropskih zvaničnika o navodnoj cenzuri medija, kada je evropski komesar Johanes Han pre nekoliko dana zatražio dokaze za takve tvrdnje. Međutim, Hanova portparolka Maja Kocijančič, „lektorisala” je naknadno svoga šefa, pojasnivši da sloboda medija „ostaje kritična tema” u Srbiji. I dodala, nastavivši da dalje tumači svog komesara Hana – dao tome nema pregovora.

Tako su, zapravo, vlasti u Beogradu odahnule tek nešto više od jednog dana. Priča o navodnoj cenzuri i neslobodi medija u Srbiji se nastavila posle nedavnih optužbi BIRN-a, kada se oglasio i izvršni direktor Reportera bez granica (RBG) Kristijan Mir. Šef organizacije koja je na svojoj najnovijoj listi medijskih sloboda Srbiju rangirala 13 mesta niže nego prethodne godine, izjavio je da cenzura u Srbiji „nije direktna, ni transparentna, ali je lako dokazivo da postoji”.

U intervjuu za portal „Cenzolovka”, Mir je ocenio da je razvoj medijske situacije u Srbiji „tužan” i rekao da vlastima veoma negativan odnos prema slobodi medija, da guši kritičko, slobodno izveštavanje, a pritiscima na medije, koji su često finansijski, preko reklama, utiče i na uređivačku politiku.

Na to je reagovao ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, poručujući da je Evropska komisija utvrdila znatno poboljšani pravni okvir u oblasti medija i da je Srbija postigla primetan napredak u oblasti informacionog društva i medija.„To je postignuto zahvaljujući donošenju seta medijskih zakona”, rekao je Tasovac i naveo da je Srbija u roku donela podzakonske akte koji su omogućili raspisivanje konkursa za projektno sufinansiranje medija.

Mir je rekao da su se tokom 2014. nezavisni mediji i novinari koji su kritički nastrojeni našli na udaru ozbiljnih pritisaka u nekoliko slučajeva.

„Novinski tekstovi u kojima je kritikovana vlada bili su izbrisani sa interneta, a nezavisnim novinarima je prećeno ili je na njih izvršen pritisak”, istakao je Mir, dodavši da je „realan napredak” na polju slobode medija na Balkanu primetan jedino „možda u Hrvatskoj”.

Komentarišući pad Srbije za 13 mesta na listi njegove organizacije, Mir je ocenio da je to tužno za zemlju koja je kandidat za članstvo u EU.Izvršni direktor Reportera bez granica objasnio je da su izveštaji o slobodi medija dokumentovani dokazima.

Prema pisanju sajta „Cenzolovka”, Mir i RBG naveli su i tri „dokaza” o gušenju medijskih sloboda: „Snimci kojima je ismevan premijer uklonjeni su sa ’Jutjuba’, nekoliko veb-sajtova je palo nakon što su objavili optužbe da je doktorska disertacija ministra unutrašnjih poslova plagijat, prljava kampanja protiv novinarke Natalije Miletić, koja izveštava iz Berlina, zbog njenog kritičkog pitanja postavljenog na konferenciji premijera Vučića i kancelarke Angele Merkel”.

Podsećanja radi, iste ili slične tvrdnje već su demantovane ranije, jer su bile sadržane i u izveštaju predstavnice OEBS-a za slobodu medija Dunje Mijatović, koja je letos takođe optužila srpske vlasti za cenzuru. List „Blic” je još ranije objasnio da vlast nema nikakve veze sa brisanjem jednog teksta sa njihovog sajta, što je po karakteru veoma slična optužba kao i ona da „cenzura nije direktna i transparentna”, ali postoji i lako je dokaziva. Na to se osvrnuo i Tasovac, rekavši da RBG i BIRN „više zanimaju ezoterična stanja u kojima su stvari nevidljive, netransparentne, ali lako dokazive”.

Mir je, takođe, objasnio da se izveštaji rade na osnovu jedinstvenog upitnika na koji odgovaraju novinari, advokati, profesori univerziteta i eksperti, ali da njihova imena nisu objavljena, jer „u nekim zemljama oni žele da ostanu anonimni”.

Tačno je da je upitnik RBG-a veoma dobar, ali na njegov rezultat veoma može uticati to – ko na njega odgovara. S obzirom na to da samo RBG zna ko su „eksperti” koji ocenjuju stanje medija u Srbiji, bilo bi zanimljivo znati da li ova organizacija ispituje i njihovo političko opredeljenje?

Vučić: Ne mešam se u pisanje i rad medija

Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče da se ne meša u pisanje i rad medija.„Šta hoćete, da budem cenzor i da kažem da nešto ne smete da pišete. Ne mešam se u pisanje i rad medija”, odgovorio je Vučić novinarima na pitanje da prokomentariše pisanje lista „Odbrana”, u kojem je objavljen tekst „Zaštitnik protiv zaštitnika”. Premijer je, komentarišući izjavu evropskog komesara za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johana Hana o stanju u medijima u Srbiji, rekao da je potpuno saglasan sa njim i da je to važno pitanje, ali da sve tvrdnje o stanju u medijima moraju da budu zasnovane na činjenicama.

Vučić je rekao i da u izjavi portparolke Maje Kocijančič, koja je usledila posle Hanove izjave, ne vidi ništa sporno, već da je samo ukazano da je to kritično važno pitanje u Srbiji.
„Saglasan sam sa tim, kao i da stvari treba da budu zasnovane na činjenicama, a ne na glasinama. Nijednu reč primedbe nemam na to, inače bih već reagovao. Znate da mi nije nikakav problem da odgovorim ni Maji Kocijančič, ni svima njima”, rekao je Vučić.

Han je poručio da sloboda medija ostaje „kritična tema u procesu pridruživanja Evropskoj uniji” i da se „ta politika nije promenila”.Han je to poručio preko svoje portparolke Maje Kocijančič kako bi razjasnio kontroverze nastale nakon što je nedavno izjavio da je „neophodno naći dokaze da je sloboda medija u Srbiji ugrožena”.„Komesar smatra da je sloboda medija od kritične važnosti i da o tome nema pregovora”, navela je Kocijančič u saopštenju za medije.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Potpisaću Zakon o javnom redu i miru. Kao predsednik Republike Srpske mogu da kažem da u tom zakonu nije ništa sporno i on ne ugrožava ničija prava i slobode. U potpunosti je u skladu sa evropskim standardima. Nije bilo tenzije u regionu nego neki krugovi u RS žele da naprave veštačku tenziju oko toga iz samo njima znanih interesa, rekao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik za Danas, komentarišući burne reakcije u javnosti širom regiona na pomenuti zakon kojim se kao „javno mesto“ tretira i internet.

Samim tim, postavlja se pitanje da li bi slični zakoni mogli da budu usvojeni i u drugim državama, uključujući i Srbiju.

Iako i poslanici vladajuće koalicije smatraju da je zakon nedemokratski i da ugrožava osnovna prava građana, te da usvajanje nečeg sličnog nije ni u razmatranju, bojazan ipak postoji, jer se sećamo kako su tokom majskih poplava ljudi sprovođeni na informativne razgovore zbog svojih statusa na fejsbuku.

Ministar unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač pojasnio je da sankcionisanju neće biti podvrgnute objave koje se odnose na javno izneseno mišljenje o radu državnih i javnih organa i organizacija, te da se kao sankcija briše kazna zatvora (predviđena prvobitnim nacrtom). Ipak, ne spominje se mišljenje o političarima i drugim javnim ličnostima.

Predsednik srpskog skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Momir Stojanović iz vladajuće SNS ocenjuje za Danas da kontrolisanje svake izgovorene reči građana na društvenim mrežama ugrožava njihove osnovne slobode.

– Nema govora da se sličan zakon nađe u skupštinskoj proceduri Srbije. Sa druge strane, društvene mreže moraju biti predmet interesovanja zbog mogućih zloupotreba vezanih za tehnološki kriminal. Ali da se zakonski kažnjava ponašanje građana na društvenim mrežama, to svakako ne – naglašava Stojanović.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić kaže za Danas da ideja da se i u Srbiji, poput RS, pojam javnog mesta proširi i na internet, odavno „tinja“.

– Takva ideja se pominjala nezvanično, a potencira se nedavnim usvajanjem Zakona o javnom redu i miru u RS, gde je izazvao oštre reakcije i polemike. Vlastodršci bi mogli da iniciraju donošenje takvog zakona, pre svega ministri unutrašnjih poslova, pravde i informisanja – naglašava Šabić. On dodaje da postoje nedopustive aktivnosti na internetu koje moraju biti i kažnjive, „ali su one i inače inkriminisane kao kažnjiva dela.“

– Problem se u osnovi svodi na eventualno uvođenje prekršajne ili krivične odgovornosti za „nepristojne“, „uvredljive“ ili „uznemiravajuće“ ocene ili stavove. Ovo nije prihvatljivo ako bi trebalo da se odnosi na rad organa vlasti, pa su i u Republici Srpskoj predlagači zakona morali prihvatiti odgovarajući amandman. Međutim, uz to, treba voditi računa i o demokratskom principu da ne samo organi vlasti već i pojedinci, nosioci javnih funkcija spadaju u krug onih koji u demokratskom društvu moraju biti izloženiji kritici i trpeti je čak i kad je vrlo neprijatna, gruba i uvredljiva – ističe Šabić.

Internet je prostor slobode

– Internet je prostor velike slobode i u najboljem interesu demokratije je da to i ostane. Ako se države odlučuju za intervenciju u ovom prostoru, treba to da rade maksimalno seriozno i odgovorno. U punoj demokratskoj atmosferi, uz javnu raspravu, uz učešće i stručne i opšte javnosti, treba artikulisati rešenja koja neće biti potencijalni mehanizmi za ugrožavanje slobode izražavanja. Jer, rizik da to budu uvek postoji – naglašava Rodoljub Šabić.

Foto: pixabay.com/geralt

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Upis medija u Registar po novim pravilima počeće 13. februara, najavio je državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković navodeći da će na taj način prvi put biti dostupni i podaci o vlasničkoj strukturi u medijima, kao i o državnoj pomoći koja će im biti dodeljena. Na tribini “Zašto nema sindikata u privatnim medijima u Srbiji“ u organizaciji Sindikata novinara Srbije, Mirković je rekao da će Registar biti i idealna prilika da se utvrdi koliko medija ima u Srbiji, jer postojeći podaci Agencije za privredne registre ne pokazuju objektivan broj javnih glasila i medija u Srbiji.

Naveo je da je trenutno registrovano 1.363 javnih glasila, ali da njihov broj stalno raste.

„Sasvim sam siguran da ćemo konstatovati da imamo veliki broj medija imajući u vidu ekonomsku situaciju i budžete za reklame“, kaže Mirković i ocenjuje da će biti vrlo zahtevno za medije da opstanu na tako zahtevnom tržištu.

Podsetivši da je u toku konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa, Mirković je najavio da će do kraja 2015. godine biti raspisan još jedan konkurs kako bi se i medijima koje očekuje privatizacija omogućilo da se prijave.

Kada je reč o sindikalnom organizovanju u medijima, Mirković kaže da zaposleni ne prepoznaju takvo organizovanje, navodeći da kao neko ko je dugo radio u privatnom mediju nema iskustva da je bilo ko sprečavao formiranje sindikata niti opstruisao sindikalno organizovanje.

Ocenio je da treba podizati svest o tome ko treba da radi na formiranju sindikata jer to nije pitanje vlasnika medija, nego zaposlenih.

Povodom navoda iz istraživanje „Medijska scena Srbije 2014“, koje je sproveo Sindikat novinara Srbije (na osnovu projekta Ministarstva kulture i informisanja), da vlasnici medija indirektno zabranjuju osnivanje sindikata, Mirković kaže da nije dobio nijedan dokaz koji potkrepljuje tu tvrdnju.

Na tribini se raspravljalo o tome zašto sindikati u Srbiji nisu aktivni, o teškom položaju novinara, kao i o sudbini medija posle privatizacije.

Profesor FPN Rade Veljanovski, koji je učestvovao u pisanju medijskih zakona, predložio je da se propiše da se državna pomoć neće dodeljivati medijima u kojima nema sindikalnog organizovanja, što je naišlo na odobravanje predstavnika Sindikata novinara Srbije.

Članica vladinog Saveta za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić kazala je da osnivanje sindikata posao zaposlenih i da nije zabranjeno, navodeći da je pitanje sindikalnog organizovanja važno i da će biti deo izveštaja o medijima koji taj savet priprema, a koji bi trebalo za dve sedmice da bude upućen Vladi Srbije.

O iskustvima u Evropi govorila je direktorka Evropske federacije novinara Renata Šreder koja je ocenila da su novinari i njihove sindikalne organizacije u teškoj situaciji, da ih vlasnici eksploatišu, i da sve veći broj njih rade kao „slobodni novinari“.

Ona je navela da Evropska komisija preduzima mere za sprečavanje i odvraćanje od neprijavljivanja medijskih radnika, ističući važnost sindikalnog organizovanja.

Na tribini su o iskustvima u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori govorili predstavnici tamošnjih sindikata.

Sa ciljem da ovu tehnologiju primeni u svrhe izveštavanja, Si-En-En potpisao ugovor sa FAA (Federal Aviation Administration) na području Sjedinjenih Američkih Država, čime počinje eksperimentalna faza upotrebe bespilotnih letelica u svrhe novinarstva.

Vest o potpisivanju ovog sporazuma potvrdila je medijska kuća da je sa FAA sklopila ugovor pod nazivom „Cooperative Research and Development Agreement“, koji omogućava Si-En-En-u kreiranje i prikupljanje video sadržaja nastalog pomoću bespilotnih letelica.

Potpredsednik medijskog giganta David Vigilante, izjavio je da je reč o dugo planiranoj saradnji koja bi dodatno trebala da ispita granice upotrebe bespilotnih letelica.

“Naš cilj jeste da odemo korak dalje od sadašnje amaterske tehnologije i ustanovimo koje su sve opcije moguće kada su produkcija visoko kvalitetnog sadržaja i izveštavanje sa terena u pitanju.”

Si-En-En ipak nije prva kuća koja je dobila ovakvu dozvolu. Samo prošlog septembra Sjedinjene Američke Države odobrile su upotrebu dronova nekolicini filmskih i TV kompanija, dok je Si-En-En u stalnu produkcijsku postavku uvrstio i tim zadužen za operaciju ovim letelicama. Možda i najbolji primer upotrebe dronova u svrhe izveštavanja, predstavlja upravo dokumentarac o Černobilju koji je izradio CBC News.

Nadzor letelica ključno pitanje

Koliko je jedan ovakav potez važan za razvoj novinarske profesije, ali i koliko doprinosi komercijalizaciji bespilotnih letelica, za Netokraciju je prokomentarisao Petar Vojinović, analitičar civilnog i vojnog vazduhoplovstva, te osnivač i urednik portala Tango Six.

„Glavni izazov za komercijalnu (samim tim bezbednu i regulatorno ustrojenu) upotrebu bespilotnih letećih objekata (kako ih definiše srpski zakon) svuda na planeti je sertifikovanost tih letelica, njihova bezbedna integracija u (kontrolisani) vazdušni prostor i veština njihovih operatera.

Elementi koji nisu nedostižni i koji se pametnijom sinhronizacijom već postojeće tehnologije i “mekim” (nerestriktivnim) nadzorom mogu vrlo lako dostiži. Na kraju se sve svodi na fleksibilnost regulatornih tela da prihvate njihovu rasprostranjenost i jdnostavno prilagode svoje zahteve što nužno ne znači nebezbedne operacije. Potpuno je razumno da se to prvo dešava u Americi i naravno da je FAA pionir u evoluciji ovakvih stvari.

Na pitanje kako srpsko zakonodavstvo gleda na upotrebu ovakvih letelica, Vojinović je izjavio da se u Republici Srbiji ne dozvoljava upotreba dronova u komercijalne svrhe bez odobrenja tri nadležne institucije. Ipak, to se često ne dešava u praksi, ali kako kaže, siguran je da će se i to ubuduće promeniti“.

Foto: pixabay.com

Koliko ćemo plaćati taksu za javni servis? Ko će biti novi direktor RTS? Koliko će ljudi ostati bez TV signala jer nemaju finansijskih mogućnosti? Šta će biti sa zaposlenima u državnim medijima? Da li će nas EU ponovo kritikovati zbog cenzure? Pitanja su na koja medijski sektor u Srbiji očekuje odgovore upravo ove godine. Biće potrebno, očigledno, dosta posla, biće teško, ali treba ispuniti sve obaveze prema građanima, zaposlenima u medijima i Evropi, a opet, u skladu sa državnom politikom, naći rešenja koja neće uticati negativno na rejting vladajuće koalicije, da ne kažemo populistička rešenja.

Ono što će najdirektnije uticati na građane, a što se očekuje tokom 2015. godine, jeste pronalaženje rešenja za finansiranje javnih servisa RTS i RTV. Zbog finansijskih problema i nenaplativosti, pretplata za RTS je ukinuta prošle godine i odlučeno je da se javni servisi dve godine finansiraju direktno iz državnog budžeta. Građani su sa oduševljenjem dočekali tu vest 500 dinara manje u mesečnom kućnom budžetu, koje ili nisu plaćali ili su rezignirano ispunjavali tu obavezu.

Pritom, većina njih nije ni svesna šta to sa druge strane znači mogućnost uticaja vlasti na uređivačku politiku javnih servisa, predstavljanje stvarnosti onakve kakva ona to možda i nije, serviranje tema koje odgovaraju vladajućim strukturama, a ujedno prikrivanje nekih krucijalnih problema. Ali dobro, tom oduševljenju ima kraja. Privremeno finansiranje javnih servisa iz budžeta završava se 31. decembra započete godine. A već od 1. januara 2016. građani će opet morati da iz svojih džepova izdvoje koji dinar za RTS i RTV.

Doduše, to se neće zvati „pretplata“, već „taksa“. Da ne pominjemo, i da se tokom prošle i ove godine oni finansiraju upravo novcem građana, ako tako gledamo na budžet. Građanima se ponovno plaćanje za televiziju sigurno neće svideti, tako da će vlast morati da pronađe način na koji će im to saopštiti, verovatno opet neki populistički baš kao što je i bila odluka o ukidanju pretplate. To, međutim, nije jedini izazov koji očekuje RTS ove godine. Od kada je preminuo dugogodiš nji direktor RTS Aleksandar Tijanić, ova medijska kuća nije još izabrala nekog ko će preuzeti njeno rukovođenje. Aktuelni direktor je u statusu „vršioca dužnosti“ (v. d.), a novi konkurs najavljen je nakon što se usvoje novi medijski zakoni.

Set tih propisa usvojen je u avgustu, sa rokom od šest meseci da se unutrašnji akti javnih servisa usklade sa njima. Novi Statut RTS je završen, tako da se u narednim nedeljama može očekivati i raspisivanje konkursa za novog rukovodioca ove medijske kuće, koji će biti prvi zvanični direktor RTS-a od kada je ponovo, privremeno, „državna televizija“.

Da li će i tu biti politike koja će uplitati svoje prste videćemo, ali će to verovatno biti neizbežno. Dok ne dođe red da ponovo plaćaju RTS, građani će najpre biti suočeni sa kupovinom Set top boks (STB) uređaja bez kojih od marta ili juna neće više moći da primaju TV signal na svojim malim ekranima. Dugo najavljivana digitalizacija, sa brojnim prednostima u kvalitetu TV signala, uskoro se završava, a analogni signali u državi gasiće se u periodu od marta do juna.

Svi oni koji su TV signal hvatali putem krovne antene ostaće bez slike i moraće da nabave STB uređaj ukoliko budu želeli da i dalje gledaju televiziju. To će ih koštati od 30 do 50 evra, a oni oslobođeni od RTV pretplate dobiće te uređaje od države. Ovo se, naravno, ništa ne odnosi na korisnike kablovske televizije, koji proces digitalizacije neće osetiti na svojoj koži.

Potom na red dolazi privatizacija medija, odnosno povlačenje države iz vlasništva u medijima. Prema novousvojenim zakonima, to će morati da se desi u narednih šest meseci, a najviše bojazni od toga ima više od 3.000 zaposlenih u tim medijima koji strahuju da će nakon prodaje njihovih firmi ostati bez posla kao što je bio slučaj sa ranijim privatizacijama.

Zainteresovani za kupovinu medija, za sada, ne obećavaju mnogo, ali će nadležne institucije i vlada valjda doneti valjana rešenja kako bi se loši scenariji izbegli. Možda najintrigantniji slučaj biće prodaja agencije Tanjug, za koju se sve više spekuliše da će u njenom vlasništvu država ostati bar 50 odsto i da će postati na neki način vladin biro za informisanje, uprkos tome što zakon predviđa da država mora da skroz izađe iz vlasništva medija. A to zahteva i EU.

I za kraj ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac najavio je za ovu godinu rad na izradi nove medijske strategije, jer važeća, doneta pre nekoliko godina nakon silnih prerada, istič e 31. decembra. Ona će predviđ ati primenu novih medijskih zakona i usklađivanje sa regulativom EU.

Imajući u vidu da važeća skoro da uopšte nije primenjivana nisu ispoštovani rokovi za donošenje medijskih zakona niti su formirani regionalni javni servisi, postavlja se pitanje čemu ponovno ulaganje napora, ljudskih resursa i sredstava u pisanje novog (ne)važećeg propisa. Pa, neka nam je srećna nova (medijska) godina.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Iako nije poslednja po modernizaciji svog radiofrekventnog spektra (BIH takođe ima problema) Srbija prilično kasni u ovom procesu, a razlozi za to su uglavnom bili finansijske i tehničke prirode.

Najkasnije od 15. juna dogodine, svi TV kanali imaće značajno kvalitetniji prijem signala, kvalitet tona i slike i mnogo više TV programa u ponudi, što je rezultat primene savremene tehnologije i optimizacije resursa.

To je korist za građane. Država će svoju korist steći raspodelom i najverovatnije visokom cenom naplate upražnjenih resursa u etru. Ipak, vrlo malo razgovora se vodi na temu prilagođavanja i razvoja televizijskih emitera.

U svojevrsnom medijskom „novogovoru“ TV stanice se više ne zovu emiteri, niti mediji, već se nazivaju „pružaoci audiovizuelnih usluga“!

Da li ovo „prekrštavanje“ naših televizija, kako nacionalnih, tako i svih onih regionalnih i lokalnih, predstavlja birokratsku formalnost ili najavljuje dublje promene, značajno je pitanje.

Osim poneke izjave tehničkih autoriteta o tome da će televizije imati bolji kvalitet slike i tona, kao i bolju pokrivenost, značajnijih izjava niti prognoza nema. A šta bi za televizije moglo biti značajno, pa i presudno u kontekstu digitalizacije?

Proces će obuhvatiti ukupno 120 TV stanica koje sada emituju programe preko mreže zemaljskih predajnika. Od toga su sedam programi nacionalne pokrivenosti, dve pokrivaju Vojvodinu, 28 emituje regionalne programe, dok 83 emituju lokalne programe, uglavnom za područja svojih opština.

Već površna istraživanja i analize poslovanja ovih televizija ukazuju na velike razlike u njihovom tehničkotehnološkom i programskom statusu. U grupu onih koji malo bolje stoje sa opremom i resursima spadaju programi javnih servisa i televizije komercijalnih emitera sa nacionalnom pokrivenošću.

Svi ostali su daleko ispod modernih tehnoloških standarda, a većina njih ispod donjeg praga neophodnih resursa za rad. Ovakvo stanje najčešće se obrazlaže kao posedica veličine tržišta na kome svaka od TV funkcioniše kao i razlikama u pristupu profesiji od strane vlasnika ovih medija.

Ukupni prihodi od oglašavanja, koje sve televizije ubiraju kao dominantan poslovni prihod, proteklih godina beleže značajan pad tako da se brojka sa nekadašnjih 250 miliona, svela na oko 100 miliona evra ukupne godišnje potrošnje na TV oglašavanje u Srbiji.

Posebno su pogođene manje televizije, jer nemaju pristup glavnim televizijskim oglašivačima. Praksa da samo velike televizije imaju pravo na velike reklamne kampanje i oglašivače ukorenjena je u Srbiji najviše zahvaljujući nepoštovanju Zakona o oglašavanju i Zakona o radiodifuziji.

Kršenjem odredaba o maksimumu reklama po satu programa nacionalne televizije pokupile su glavninu prihoda od velikih oglašivača, a regionalne i lokalne TV ostale su na beznačajnim svotama lokalnih reklamnih budžeta. O ovom problemu u proteklim godinama nijedna vlast nije želela da razgovara, a merenje prekomernih reklama pokazivalo je da veliki „gutaju male“.

Da apsurd bude veći, u kršenju reklamnog vremena isticao se javni servis, a pritom je imao prihode iz TV pretplate i državnog budžeta, što govori o lošem sistemu, a ne lošem javnom servisu. Pored toga, nedovoljna državna pomoć ne predstavlja prihod koji u značajnoj meri može da unapredi programske resurse.

Novac koji svake godine država dodeli medijima kroz projektno finansiranje predstavlja napredak u načinu finansiranja i on jeste pozitivna tekovina savremene politike koja se mora podržavati i dalje unapređ ivati.

Međutim, velikom broju televizija, posebno onim malim, ova pomoć, i kada je dobiju, nije dovoljna. Na istom tragu postoji intencija države da pronađe način kako naterati lokalne samouprave da odreše kesu prema svojim medijima pa i lokalnim televizijama.

Mogu li regionalne i lokalne televizije preživeti digitalizaciju i da li je digitalizacija šansa za njih? Odgovori na ova pitanja zasad muče jedino vlasnike i novinare lokalnih i regionalnih televizija, ali razgovora na ovu temu još uvek nema.

Digitalizacijom spektra najavljeno je višestruko povećanje broja raspoloživih TV programa u domaćinstvima koja koriste zemaljsku difuziju. Država je najavila da će se ukinuti striktna razlika između lokalnih i regionalnih televizijskih stanica, a da će od sada svi nastaviti da rade kao regionalni programi.

Pojam „region“ u ovom smislu podrazumeva geografsku oblast u kojoj je tehnički omogućeno emitovanje svih tamošnjih signala u zajedničkom multipleksu. Prema odredbama medijske strategije, kao i tehničkim rešenjima digitalizacije, u Srbiji će postojati 15 takvih digitalnih regiona.

To znači da će se u svakom od tih regiona istovremeno u svim gradovima i selima emitovati svi tamošnji televizijski programi, bez obzira odakle se emituju i koju vrstu lokalne/regionalne dozvole sada poseduju. Za građane to je sjajna vest jer dobijaju sve komšijske TV stanice i to skoro besplatno, to jest za cenu RTV pretplate. Za operatera digitalne platforme to znači povećanje prihoda kroz naplatu usluge digitalnog emitovanja, koje će sve televizije morati da plaćaju a koja za sada nije drakonska.

Ali, šta ta situacija predstavlja za televizijske stanice, posebno one najmanje – lokalne koje će se naći u situaciji da njihov program prati i veći broj gledalaca od projektovanog, ali i da sami imaju konkurenciju veću od projektovane? Hoće li povećanje programske ponude na tržištu televizija smanjiti cenu njihovih usluga pa i cenu oglašavanja?

Rezultati procesa digitalizacije predstavljaju dinamičan napredak čije posledice će tek menjati medijasferu. U tom smislu sada već možemo govoriti o progresu koji značajno prevazilazi obime postojeće (ili već zastarele?) medijske strategije u Srbiji. Iako je doneta sa rokom važenja do 2016. godine postojeća Strategija razvoja medija već je zastarela i njoj je potrebno temeljno inoviranje i modernizacija. U tom smislu tema za razmišljanje medijskim autoritetima Srbije, već danas, jeste okupljanje snaga na dubljem i dalekosežnijem promišljanju budućnosti i značaja medija, posebno elektronskih.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: UNS

Ostalo je još šest meseci da se svi mediji gde država ima neki deo vlasništva prodaju. Modeli privatizacije medija još nisu poznati, uslovi za potencijalne kupce takođe, a uskoro se očekuje da će biti raspisan poziv za prikupljanje ponuda i tako proces privatizacije i zvanično početi. Agencija za privatizaciju nedavno je raspisala poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za kupovinu medija i za sada su poznati samo zainteresovani kupci za 49 medija. Za preostalih dvadesetak se još ne zna – za neke je ovaj poziv raspisan kasnije, a moguće je da za mnoge i nema potencijalnih kupaca. Međutim, taj spisak nije obećavajući. Barem prema informacijama koje su poznate.

Imamo primere da određeni pojedinci odnosno fizička lica, javnosti nepoznata, žele da kupe po veći broj medija istovremeno. Izvesni Vladan Kostić bi da u svom vlasništvu ima 11 lokalnih radio i televizija, dok Miloš Paunović, za koga se piše da je student, želi da kupi Politiku i dve lokalne televizije. S druge strane, jedna kompanija, iza koje stoji Danijel Kulačin, za kojeg Google „kaže“ da je funkcioner partije Treća Srbija, dok ta partija demantuje to, želi da otkupi skoro sve lokalne medije u Vojvodini – devet njih.

Gradsku televiziju Studio B, koja nema svoju imovinu već iznajmljuje prostorije u kojima radi, žele da kupe dve firme, čija delatnost i nije toliko poznata. Među poznatijim interesentima je kompanija MK group Miodraga Kostića koja bi da poseduje Dnevnik holding i Radničku štampu. Međutim, oni nisu jedini zainteresovani za Radničku štampu, već i još dve firme. Ako pogledamo da je sedište ovog preduzeća u centru Beograda, na Trgu Nikole Pašića, možda je predsednik SSSS Ljubisav Orbović u pravu kada kaže da se mnogi mediji kupuju zbog imovine.

Većina zainteresovanih, dakle, koliko je poznato, nema nekih iskustava sa vođenjem medija do sada, pa se postavlja pitanje koji su zapravo pravi razlozi njihove želje za posedovanjem javnih glasila. Zato postoji bojazan da mediji nakon privatizacije ne budu ponovo zatvarani i pretvarani u kompanije koje će se baviti nekim sasvim drugim poslovima. Ne zaboravimo da je epilog mnogih privatizacija medija prethodnih godina bio upravo takav, a mnogi novinari ostajali su na kraju bez posla.

Upravo zato Agencija za privatizaciju, Ministarstvo privrede i Ministarstvo kulture pod hitno treba da predstave posebne modele za prodaju medija, kako se greške iz prošlosti ne bi ponavljale, ali i načine provere svakog od potencijalnih kupaca – ko su, šta rade, koliko su ozbiljni… Nadajmo se svi da spisak zainteresovanih nije i konačna lista kupaca, već da će se pravi kupci javiti kada i zvanično bude raspisan konkurs za prodaju medija. Oni mediji, koje niko ne bude želeo, preći će u ruke zaposlenih. Što bi možda moglo da se pokaže kao dobra praksa. Otom potom.

Prijavljene kandidate za kupovinu medija možete pronaći na spisku zainteresovanih za kupovinu na sajtu Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Bojan Cvejić, član Izvršnog odbora NUNS-a

Foto: NUNS

Opštine i gradovi u Srbiji prosečno iz svojih budžeta izdvajaju 0,5 odsto sredstava za lokalne medije, a za njihov opstanak, poručili su učesnici skupa „Finansiranje lokalnih medija-iskustva i nova praksa“, neophodno je bar dva odsto. Državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković podsetio je da sutra stupa na snagu Pravilnik o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja.

On je dodao da je pravilnik radilo Ministarstvo kulture i informisanja uz pomoć eksperta angažovanih od strane Delegacije EU u Beogradu.

Mirković je podsetio i da sledeća godina nosi novine na „medijskom nebu Srbije“, te da se do 1. jula 2015. očekuje povlačenje države iz suvlasničkog odnosa iz medija, a da 17. juna treba da se okonča proces digitalizacije.

Vrhovni državni revizor Državne revizorske institucije zadužen za budžete lokalnih vlasti Duško Pejović rekao je da je ta institucija izvršila reviziju 27 lokalnih jedinica, ali da konačni izveštaji još nisu gotovi.

„Ne mogu konkretno da govorim o konačnim informacijama jer je zagarantovana tajnost dok ne bude gotov konačan izveštaj“, rekao je on i dodao da se lokalni mediji finansiraju iz subvencija, direktnim ugovaranjem, putem javnih nabavki ili konkursa.

Među nepravilnostima koje revizor najčešće otkriva su te se ne sprovodi postupak javne nabavke iako je treba da bude sproveden, ili da se u ugovoru koji se zaključuje ne navodi ugovoreni rok ili vrednost ugovora…

Lokalni mediji se ne mogu sami održati, kazao je odgovorni urednik nedeljnika Vreme Filip Švarm.

„Nije dobro ako lokalni mediji služe samo aktuelnim vlastima i tome kako bi se ta vlast održavala. Međutim, nije uvek tako, postoje mediji koji dobro rade, ali zato imaju probleme“, rekao je Švarm i dodao da će bez odgovornog konkursnog pomaganja budućnost lokalnih medija biti dovedena u pitanje.

Bez lokalnih medija, dodao je, građani ne mogu da artikulišu svoje probleme, te da će „demokratija na lokalu biti ugrožena“, istakavši da je neophodno više izdvajati iz lokalnih budžeta za medije.

Foto: UNS

Umesto da u Srbiji jača podrška i zaštita uzbunjivača, stvara se ambijent u kojem oni „mogu računati“ na odmazdu i nedostatak adekvatne pravne i druge sigurnosti.

Tome doprinose srpske institucije, ali i nedostatak adekvatne podrške međunarodnih donatora, koji su spremniji da podrže kozmetičke projekte tipa „Bal na vodi“ nego da pruže suštinsku podršku realizaciji Strategije za borbu protiv korupcije i njenog Akcionog plana, a pre svega jačanju zaštite „zviždača“, kaže za Danas Lidija Vučković, koordinatorka niškog Centra za ljudska prava, koji se kroz niz projekata bori protiv korupcije.

Vučkovićeva ocenjuje da nedavna odluka Ustavnog suda da pravilnik Agencije za borbu protiv korupcije koji se odnosi na zaštitu osoba koje su prijavile korupciju proglasi neustavnim dodatno doprinosi tome da „i ovo malo uzbunjivača neće moći da bude zaštićeno, a to će proizvesti teške posledice ne samo po njih već po čitavo društvo“.

Prema njenom mišljenju, takva odluka ima veze sa kompletnim odnosom države i društva prema zaštiti uzbunjivača, pa posredno i sa nedavnom preporukom Agencije za borbu protiv korupcije da ministar pravde Nikola Selaković podnese ostavku ili sa štrajkom advokata.

Postalo je važnije, po ko zna koji put, „ko je ovde glavni“ od potrebe da se sistem konačno osposobi za suprotstavljanje korupciji, koja je u Srbiji duboko ukorenjena, i zaštite građani koji imaju hrabrosti da tom zlu konkretnije pruže otpor. I budući zakon o zaštiti uzbunjivača, ukoliko njegov nacrt ne bude radikalno promenjen, neće doprineti zaštiti uzbunjivača, niti smanjenju korupcije u društvu, već će više služiti da se „zaguši“ informacija da postoji korupcija.

On u dobroj meri poništava dosadašnju kakvutakvu praksu zaštite uzbunjivača i negativno utiče na rast broja građana koji će se usuditi da prijave zloupotrebe.

Uprkos činjenici da se Agencija za borbu protiv korupcije uglavnom bavi dugoročnom preventivom korupcije i da vrlo malo može da doprinese zaštiti uzbunjivača, tokom 2012. i 2013. godine šest puta je uvećan broj građana koji su od nje dobili taj status.

Predlog da se zaštita uzbunjivača sa Agencije prenese na sudstvo, koje je pretrpano i svojim osnovnim poslom, a do sada se pokazalo nespremnim za ozbiljnije „suočavanje“ sa ovom pojavom, kao i izmene u samom postupku ostvarivanja prava na status uzbunjivača, predstavljaju dodatni udar na efikasnost borbe protiv korupcije kaže Vučkovićeva.

Ona precizira da je poseban problem tužilaštvo, koje često nije spremno da ozbiljno istraži slučajeve koje im prijavljuju borci protiv korupcije.

Sve češće se događa i da su uzbunjivači izloženi dugim sudskim postupcima koji su direktno ili indirektno pokrenuti od strane ljudi na čije su zloupotrebe ukazali. Zbog takve nespremnosti države i institucija da se efikasno bore protiv korupcije, a pri tom zaštite građane koji im u tome „pomažu“, njima su često jedina zaštita mediji i nevladin sektor.

Donatori, međutim, ne prepoznaju važnost teme o pravnoj zaštiti uzbunjivača, niti njenu povezanost sa budućim zakonom o zaštiti uzbunjivača. Oni su, dakle, deo problema, a ne rešenja.

Do sada sam videla samo jedan, zaista asistirajući program USAID-a namenjen sudovima, ali koliko znam, on se završava i nema nastavak. Ali zato sve vrvi od finansiranja okruglih stolova i sličnih pokaznih „sletova“. Inertnost, neznanje i nezainteresovanost za realnost su, dakle, široko rasprostranjeni kaže ona.

Naša sagovornica podseća da uzbunjivači predstavljaju osvešćene i aktivne građane koji su spremni da javno kažu kakva treba da bude njihova država, a to sada nije. Oni su direktni akteri participativne demokratije. Nedostatak sistemske ili donatorske podrške takvim ljudima je blokiranje građana u procesu osvešćivanja. Ne treba zaboraviti: Berlinski zid su srušili građani.

Da oni to decenijama nisu želeli i hteli, teško da bi ih iko u državi ili izvan nje na to mogao održivo motivisati zaključuje koordinatorka Centra za ljudska prava u Nišu.

Šta sad?

Jedan od slučajeva na kojima je radio niški Centar za ljudska prava je zaštita službenice Kaznenopopravnog zavoda u Nišu Valentine Krstić, koja je nadležnim organima prijavila višegodišnje zloupotrebe u svojoj ustanovi.

Tužilaštvo je u startu odbacilo sve njene navode, bez objavljivanja ijednog razgovora s njom, a protiv nje je nešto kasnije podignuta tužba za mobing od strane osobe koja bi mogla biti povezana s tim i sličnim zloupotrebama. Krstićeva je bila izložena i drugim pritiscima i pretnjama.

Agencija joj je dodelila status uzbunjivača, a u njenu zaštitu, kada je bila suspendovana, stali su osim Centra i Agencija, zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja i OEBS. Krstićeva je nedavno još jednom zatražila status uzbunjivača pošto pojedini službenici KPZa na čije je zloupotrebe ukazivala nastavljaju da vrše pritisak na nju. Nakon odluke Ustavnog suda ona u suštini ne može da dobije nikakvu zaštitu od strane Agencije.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS