U Srbiji je ove godine zabeleženo 18 napada na novinare, pokazuje baza podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). U devet slučajeva reč je o fizičkim napadima, a novinari su bili izloženi i verbalnim pretnjama i ugrožavanju imovine. Baza NUNS-a obuhvata podatke za period od 2008. godine do danas i beleži 360 slučajeva napada na novinare, a predstavljena je sredinom septembra na konferenciji „Bezbednost i zaštita novinara – poziv na akciju“.

Najviše napada zabeleženo je 2008. godine – 144 slučaja. Sledeće godine zabeleženo je 36 napada, dok je 2010. prijavljen jedan atak manje. Osamdeset incidenata bilo je 2011, a 31 napad dogodio se 2012. Prošle godine evidentirana su 22 napada na novinare. Na meti napadača češće su bili muškarci nego žene, pokazuju podaci kojima raspolaže NUNS.

Zbirka podataka je nastala „kao opomena društvu i državi da nema vladavine prava i slobode dok su novinari ugroženi“, ističe predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.

Cilj baze „Napadi na novinare“ jeste da informiše javnost o incidentima koji su se dogodili u prethodnim godinama i služi, kako je objašnjeno, kao osnov za kreiranje budućeg NUNS-ovog mehanizma praćenja svega što se dešava pošto se ugrozi bezbednost novinara.

Među napadima na novinare u Srbiji najviše pažnje tokom proteklih nekoliko meseci privukao je slučaj Davora Pašalića, urednika agencije Fonet, koga su početkom jula u Novom Beogradu trojica mladića napala i tražila mu novac, a potom ga brutalno pretukla i vređala na nacionalnoj osnovi.

Povodom tog slučaja odmah se oglasio ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović koji je policiji naložio da što pre ispita i utvrdi okolnosti napada na Pašalića, uz obećanje da će „policija preduzeti sve mere kako bi počinioci u nakraćem roku bili identifikovani i kažnjeni u skladu sa zakonom“.

Bez obzira na obećanja nadležnih, ni posle dva meseca od napada na Pašalića nije se mnogo odmaklo u istrazi, upozorava NUNS.

Novinarska udruženja, NUNS i UNS (Udruženje novinara Srbije) redovno apeluju na nadležne državne organe da reše ovaj i slične slučajeve napada na novinare, ali se, za sada, istraga odvija prilično sporo.

„Imamo problem sa sudskom praksom, čak i u vrlo jasnim slučajevima kada se napadač otkrije. Sudska praksa u Srbiji je takva da napadači dobijaju minimalne kazne, što prosto deluje stimulišuće eventualnim nasilnicima“, upozorava Vukašin Obradović.

Predsednik NUNS-a posebno ističe nekorektan odnos pojedinih političara prema novinarima, ocenjujući da oni doprinose stvaranju „atmosfere linča“.

Kao jedan od negativnih primera Obradović navodi slučaj ministra bez portfelja zaduženog za vanredne situacije Velimira Ilića koji je pre nekoliko meseci, nezadovoljan postavljenim pitanjem, vređao novinarku Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) Milicu Šarić, nakon čega joj se izvinjavao i slao joj ruže.

Među svežijim primerima su verbalni napadi i pretnje novinarima niškog portala „Južne vesti“, početkom septembra, nakon objavljivanja teksta o optužbama zamenika gradonačelnika Niša Ljubivoja Slavkovića.

On je novinare niškog portala optužio da su „strani plaćenici“ i dodao da zna ko su njihovi „nalogodavci“. Nakon toga, na fejsbuku su osvanule pretnje upućene novinarima „Južnih vesti“,

Novinari su meta napada svuda u svetu. Međunarodnu javnost su u proteklih par meseci potresle vesti o ritualnim ubistvima američkih i britanskih novinara i mirovnih aktivista koje su zarobili džihadisti u Siriji, a u sukobima u Ukrajini do sada je ubijeno šest predstavnika medija.

Član Komiteta za zaštitu novinara pri Savetu Evrope i predstavnik za slobodu medija Evropske federacije novinara Vilijam Harsli smatra da važnu ulogu u zaštiti novinara imaju međunarodni dokumenti koji garantuju slobodu govora i medija, ali upozorava da je, uprkos medijskoj demokratiji koja vlada na internetu, sloboda medija veoma ugrožena.

„Živimo u paradoksu. Imamo više slobode govora nego ikada, ali je sloboda medija najmanja u poslednjih deset godina“, zaključuje Harsli.

Tekst je objavljen na sajtu euractiv.rs.

U godini kada Evropska novinarska opservatorija slavi 10. godišnjicu, njen osnivač Štefan Rus Mol osvrće se na temeljne principe.

Pravo je čudo. Evropska novinarska opservatorija (EJO) nije samo opstala deset godina, već je i rasla opslužujući novinare na deset evropskih jezika  i sve one koje zanimaju brze promene u medijskoj sferi. Koncept projekta je jednostavan: svake godine novac poreskih obveznika troši se na novinarstvo i medijska istraživanja, međutim rezultati istraživanja nisu uvek dostupni onima koji bi ih na najbolji mogući način mogli istoristiti. Zato rezultati moraju da budu sažeti i prevedeni kako bi novinari i medijski menadžeri imali koristi od njih.

Postoji zrnce sumnje da medijski eksperti i medijski istraživači ne poznaju dovoljno medijske kulturama i medijske sisteme u drugim evropskim zemljama: postoji tek nekoliko načina da nauče o medijskoh praksi u nekoj drugoj zemlji ili da stvore zajedničke evropske profesionalne standarde. EJO uklanja kulturne barijere, proizvodeći vesti i dubinske analize o medijskim istraživanjima, o trendovima i najboljim praksama u novinarstvu – na nekoliko jezika ciljne grupe na najbolji način govore o tome, na svojim maternjim jezicima.

Inicijalna finansijska podrška stigla je od  Fondazione Corriere del Ticino (za italijanski i engleski sajt)  i nemačke fondacije Stiftung Pressehaus NRZ  (za nemački i poljski sajt).U 2011. godini  Swiss National Science Foundation  počeo je sa finansiranjem šest istočnoevropskih verzija sajta. Švajcarski EJO centar u Luganu, a od 2013.  Zürcher Hochschule for Applied Sciences  u Vinterhuru takođe su dobili podršku SNF. U 2013, prestižni  Reuters Institute for the Study of Journalism sa Univerziteta Oksford postao je strateški partner EJO-a, podržan od fondacije Robert Bosch iz Nemačke.

Lokalno, održiva i velikodušna podrška Fondazione Corriere del Ticino načinila je da formiramo jedinstvenu saradnju između univerziteta i najveće privatne medijske kuće u Ticinu. Obe strane na to mogu biti ponosne. Studenti imaju  benefite kroz saradnju  sa glavnim urednicima i novinarima  koji ih, osim onoga što se uči na fakultetima, uče i o stvarnom životu kroz različite studije slučaja, dok studenti nude (barem povremeno) svežu misao i talenat.

EJO obezbeđuje radni prostor za studente i asistente kao i studente doktorskih studija koji dobijaju jedinstveno iskustvo  –  kao istraživači i kao novinari. Čak i Marčelo Foa (Marcello Foa) sa CEO, koji radi za Timedia i Corriere del Ticino temelji EJO u svojoj biografiji. On je jedan od dva osnivača Opservatorije, sedam godina pre nego što je postao top menadžer medijske kompanije u Ticinu. On je međutim i dalje uključen u projekat, doprinoseći uspehu EJO-a i učestvujući na sastancima. Ustvari, on ističe:“ Bez iskustva koje mi je dao EJO, ne bih bio spreman za izazov da se prebacim da najviše uredničke pozicije u Italiji na najvišu poziciju u menadžmentu u Timediji“.

Kako i kada je nastao najvažniji i najugledniji list kod Srba. Povodom 110 godina od izlaženja prvog broja Politike.

„Politika” je u 25. januara proslavila 110. rođendan.  Preživela tri rata, četiri bombardovanja, promenila pet država, upamtila tri kralja, jednog maršala, nekoliko predsednika, desetine premijera…

Na prste jedne ruke mogu se kod nas izbrojati institucije koje traju duže od jednog veka. List „Politika” je jedna od tih ustanova. U subotu 25. januara naša najstarija medijska kuća proslavila je 110 godina postojanja na balkanskom prostoru.

U vreme kralja Petra I Karađorđevića novine su se prodavale na ulici, a „Politikino” ime kolporteri su prvi put izgovarali u ponedeljak, u popodnevnim satima, 12. januara, po starom kalendaru, leta gospodnjeg 1904. Jovan Skerlić je izbrojao da je te 1904. godine u Srbiji izlazilo 90 listova, od kojih samo u Beogradu 72, od čega 12 svakodnevno.

Sa nekolicinom prijatelja novine je osnovao Vladislav Ribnikar, a posle mu se priključio i brat Darko. Vladislav je založio svu svoju imovinu, nagovorio taštu njegovog brata da stavi imanje pod hipoteku, oca da uzme kredit, prikupio deset hiljada dinara i pokrenuo „Politiku”. U početku su prodavali nekoliko hiljada primeraka, što nije bilo dovoljno ni za troškove štampe, dugovi su rasli stalno, a krajem 1904. su iznosili čak 50.000 tadašnjih dinara. I kada se činilo da će cela stvar propasti, urednik „Politike” i književnik Jefta Ugričić predložio je da povećaju format, poput francuskih listova, da bi stavili više teksta i oglasa. To se publici dopalo i tiraž je rastao, a novine su spasene od bankrota.

Malo je ko u to vreme naslućivao dugovečnost „Politike”, ali je novinar i pisac Pera Todorović, urednik i vlasnik „Malih novina”, prvog srpskog tabloida, još pre sto deset godina lucidno zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panajiu. Sve će sahraniti, i nas i naše listove…”

Glavna konkurencija „Politici” tada je bila „Samouprava”, formalno stranački a u stvari državni list, jer su iza nje stajali i Nikola Pašić i Stojan Protić, a u redakcijskom odboru sedeo je Aca Stojanović, predsednik Radikalne stranke i Skupštine, zajedno sa još nekoliko profesora i književnika.

Politici to nije smetalo, naprotiv, zauzela je kurs i počela da udara temelje profesionalizma u srpskom novinarstvu. Kada je Jovan Dučić izgubio državnu službu, upoznao je Ribnikare i sve češće zalazio u redakciju. Dučić i još jedan velikan pera, Branislav Nušić, vodili su glavnu reč u teškim i sudbonosnim danima, u vreme čuvene aneksione krize 1908. godine. Njih dvojica pisali su i čuveni proglas „Otadžbina je u opasnosti”, a sam Nušić je išao po gradu i držao govore, u jednom danu održavši čak 27 patriotskih govora!

Od tada „Politika” postaje najvažniji i najugledniji dnevni list kod Srba.

Prvi svetski rat je pokosio „Politiku”: u dva dana, 1914. godine, poginuli su njeni osnivači Vladislav i Darko Ribnikar. Tu tugu Isidora Sekulić opisuje stihovima: „Obadva brata u treći rat pošli, obadva brata iz trećeg rata ne došli.”

Uprkos pogibiji Ribnikara, „Politika” izlazi u ratnim uslovima, pod granatama s druge strane Save, sve do 1915, dok Beograd nije pao u ruke Austrijanaca.

Posle rata, jedini preživeli od braće Ribnikara, Slobodan, uz pomoć snaje Milke (žene pokojnog Vladislava) i nekoliko prijatelja ponovo iz pepela podiže „Politiku”. Pozajmili su novac, uzeli zajmove, kredite, imovinu stavili pod hipoteku, a Milka je čak založila i lični nakit samo da novine ponovo krenu. Kupljena je hartija, prepravljena stara oštećena mašina i „Politika” ponovo 1. septembra počinje novi život. Štampana je u 12.000 primeraka i prvi broj je rasprodat. Uskoro su uzeti novi krediti, kupljena je nova mašina i podignut Dom „Politike” u Poenkareovoj (danas Makedonskoj) 31.

Dr Slobodan Ribnikar bio je na čelu „Politike” svega pet godina, umro je 24. septembra 1924. godine, čime je njegov najstariji sin Vladislav postao direktor „Politike”.

Do drugog rata „Politika” se nametnula kao ozbiljan dnevnik, prestižne novine kojima nije bilo ravnih u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Aprilsko bombardovanje, rat i okupacija 1941. godine opet su zaustavili „Politikinu” mašinu.

U kući Ribnikara 1941. godine Josip Broz i njegovi saradnici doneli odluku o dizanju Narodnooslobodilačkog ustanka, a tri godine kasnije, u oktobru 1944. godine, čim je oslobođen Beograd, „Politika” je ponovo oživela. Vladislav Sl. Ribnikar okupio je petnaestak saradnika i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list 28. oktobra 1944. godine.

Politika je preživela tri rata, četiri bombardovanja, promenila pet država, upamtila tri kralja, jednog maršala, nekoliko predsednika, desetine premijera…

Gotovo da nema vlasti koja nije htela da je potčini i stavi u službu. U vreme kad je kralj Aleksandar uvodio diktaturu slao joj je cenzore u redakciju i žandarme da plene njen tiraž. Preturila je to „Politika” preko glave, kralj je nesrećno skončao 1934, a tridesete godine prošlog veka smatraju se zlatnim dobom ovog lista, kada je bio u samom vrhu evropske štampe.

Posle Drugog svetskog rata, početkom pedesetih, kada je partija posumnjala da čitaoci „Politike” čitaju između redova, poslala je Danila Purića da kontroliše stvar. Ubrzo je „Politika”, njen ugled i tradicija, počela da kontroliše Purića, koji je sav svoj autoritet, znanje i iskustvo podredio najstarijem listu u Srbiji. Od partijskog biltena „Politika” je za petnaest godina prerasla u najveću medijsku kompaniju u ovom delu Evrope. Danilo je imao ulogu gromobrana, trpeo je kritike drugova iz komiteta, ali nije dao na „Politiku” i njene novinare.

Slobodan Milošević je posle promene kursa lista u leto 1992. nameravao da od „Politike” napravi javno preduzeće. Novinari i grafičari su u znak protesta organizovali štrajk, i to je prvi i poslednji put da se „Politika”, sem u vreme dva svetska rata, nije pojavila pred čitaocima. Milošević je drugim kanalima posle ipak uspeo da zauzme „Politiku”, a njena rubrika „Odjeci i reagovanja“ postala je neslavno poglavlje istorije ne samo naše kuće već i srpskog novinarstva.

Politika je živi dokaz da ono što je vredno traje i uvek se ponovo diže iz pepela. Za naš list kažu da je postao nacionalna institucija prvog reda, što je ogromno priznanje novinama koje su u teškim vremenima uvek nalazile put da se izdignu, da se izbore za ulogu  „svedoka epohe”, ali i da budu narodna čitanka iz koje su sricana prva slova u maloj i siromašnoj Srbiji.

Ta čitanka je i danas, kada su vremena moderna, ali teška, potrebna Srbiji kao i one 1904, kada je sve počelo.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

Radio-televizija Srbije i Tempus započeli su projekat „Razvoj visokog obrazovanja i društva stvaranjem kooperativnog okruženja u oblasti umetnosti i medija kroz regionalnu studentsku saradnju u produkciji audio-video sadržaja“. Želja je da se pomogne akademcima da što pre uđu u medijske vode, omogući njihova mobilnost i stvaranje internet portala.

Obrazovni programi Evropske unije imaju cilj da se obrazovanje modernizuje, razmenjuju studenti i predavači. Radio-televizija Srbije, kao neakademski partner, takođe ima mesto u njima. Upravo je započela treći projekat, pod nazivom „Razvoj visokog obrazovanja i društva stvaranjem kooperativnog okruženja u oblasti umetnosti i medija kroz regionalnu studentsku saradnju u produkciji audio-video sadržaja“.

Projekat je zamišljen kao velika asocijacija studenata, medijskih kuća i univerziteta. Želja je da se pomogne akademcima da što pre uđu u medijske vode, omogući njihova mobilnost i stvaranje internet portala.

Profesor Miodrag Medigović sa Fakulteta dramskih umetnosti kaže da je cilj da se omogući onlajn komunkacija sa studentima iz regiona

„Između ostalog pokušaćemo i da formiramo nešto što se zove onlajn mentoršip program, dakle mogućnost da preko tog jedinstvenog centra mi kao nastavnici budemo nastavnici ne samo našim studentima, već i studentima iz regiona“, objašnjava Medigović.

Planirano je 60 projekata koji omogućavaju da se uči kroz praksu.

Predsednik Saveza studenata Srbije Stefan Dimitrijević kaže da ciljnu grupu čini preko 400 studenata.

„Projekat čija bi ciljna grupa trebalo da bude izuzetno velika preko 400 studenata, će imati priliku da iskusi konkretne stvari pre nego što uspe da se zaposli u svojoj struci“, kaže Dimitrijević.

Radio-televizija Srbije i još četiri medijske kuće pružiće im tehničku i programsku podršku i uputiti ih u nove tehnologije za realizaciju novih ideja.

Direktorka „Tehnika televizije“ Milena Vučetić kaže da i RTS može da stekne nova znanja u komunikaciji sa studentima.

„U svakom slučaju ako budu dobro artikulisane i iskorišćene mogu i RTS-u da donesu neku prednost, odnsono možda i nešto naučimo od ovih naših studenata“, kaže Vučetićeva.

Projekat okuplja šesnaest partnera iz regiona. Nina Stojanović iz Tempus kancelarije u Srbiji ističe značaj projekta.

„Ovaj projekat je vrlo značajan zato što su u fokusu studenti i stvaranje studentskih partnerstava u produkciji audio i video sadržaja“, kaže Stojanovićeva.

Ovakva saradnja je važna i za studente i za zemlje iz kojih dolaze, kao i za Evropsku uniju, kaže rektor Akademije za pozorište i film u Sofiji Ljubomir Halačev.

„Najbolje pokazuje njeno bogatstvo, bogatstvo kulture. Okupljanje studenata oko istog programa, pomoći će im da bolje žive i rade zajedno“, kaže Halačev.

I studenti i profesori će, koristeći najsavremeniju tehnologiju, stvoriti smart fon aplikaciju. Nosilac projketa je Univerzitet umetnosti u Beogradu.

Tekst je objavljen na sajtu Radio-televizije Srbije.

Foto: RTS

U Čikagu ubijen Dragiša Kašiković, izdavao list „Sloboda“.

U Minhenu ubijen Ratko Obradović, uređivao antikomunistički list.

U Švedskoj ubijen Sava Čubrilović, radio za lista „Srpska borba“.

U Briselu Bora Blagojević, novinar i publicista.

U Belgiji Petar Valić, uređivao je novine „Vaskrs Srbije“.

U Srbiji Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija…

Slučaj Josipa Perkovića samo je naizgled hrvatski problem. Nije teško zamisliti da se Aleksandar Vučić lako prepoznao u ulozi hrvatskog premijera Zorana Milanovića kome se znoje ruke pred Angelom Merkel jer u njegovoj državi očigledno nema dovoljno političke volje da se otvoreno osude zločini koje su tajne službe činile upravo u ime države.

S te strane se i izjava Aleksandar Vučića da je Slavka Ćuruviju ubila država, može tumačiti po narodnoj mudrosti „bolje sprečiti nego lečiti“, da se sa otvaranjem pregovara sa EU Srbija ne nađe u sličnoj situaciji kao Hrvatska po ulasku u Uniju. Jer, najvažnija figura EU Angela Merkel nije se pojavila na proslavi ulaska Hrvatske u EU upravo jer ova država opstruira isporučenje bivšeg funkcioneru DB-a Josipa Perkovića, koji se pred nemačkim sudom sumnjiči kao nalogodavac u ubistvu hrvatskog disidenta Stjepana Đurekovića 1983. godine.

Iako je Hrvatska usaglasila zakone kako bi mogla da ga isporuči (koji je 1. januara stupio na snagu), Perković je odmah pušten na slobodu, a iz Berlina su već krenule opaske da je očigledno puštanje Hrvatske u EU bila greška. Problem Srbije može da bude taj što je „slučaj Đureković“ samo jedan u nizu nerešenih ubistava u ime države, a briselske frustracije se vrlo lako mogu preliti i na one koji upravo počinju pregovore. Ali, još uvek ne pokazuju rešenost da se suoče sa svim državnim zločinima iz prošlosti.

„Ovo je veliko upozorenje za Srbiju. Srbija još nije otvorila dosijee tajnih službi i utvdrila krivce za mračne zločina iza kojih je stajala država. Ovako će se taj problem rešavati u Briselu“, kaže za Nedeljnik predsednik SPO-a Vuk Drašković, najglasniji zagovornik „otvaranja tajnih dosijea“, svojevremeno i sam opozicionar na meti DB-a.

„Slučaj Đureković otvoriće i to pitanje da je glavni stub mračne službe koja je činila zločine stanovao u Beogradu, odakle su stizali nalozi ne samo za tu likvidaciju, nego za stotine likvidacija u inostranstvu, ali i u zemlji. Otežavajuća okolnost za Srbiju je i to što uporno odbija da sprovede obavezujuću preporuku Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o osudi zločina komunističkih režima. To je ispoštovala čak i ruska Duma, koja je zločine KGB-a nazvala zločinima, ubistvo carske porodice nazvala zločinom, osudila je i ubistvo 20.000 poljskih oficira u katonskoj šumi. A ovde kod nas niko nije osudio taj jedinstveni ideološki holokaust u Istočnoj Evropi. Svi komunistički zločini posle Drugog svetskog rata prevazilaze zločine počinjene u svim državama istočne Evrope, uključujući i Rusiju“, kaže Drašković.

Na Vučićevu izjavu da je država ubila Ćuruviju, nadovezao se i premijer Ivica Dačić rekavši da je „deo državnog sistema“ ubio i bivšeg premijera Zorana Đinđića. Problem je, međutim, što se na sva ta ubistva gleda kao na pojedinačne slučajeve, a ne kao o posledici jednog sistema u kom smo živeli koji ima višedecenijske korene i uticaj na oblikovanje društva u kom živimo. I što nema sistematskog „otklona“ prema tim zločinima, pa čak ni kroz neku formalnu parlamentarnu rezoluciju. A sve to može da dođe na naplatu.

„Mi već imamo presude da je država ubijala. Sud je već utvrdio da je država ubila Ivana Stambolića, da je država organizovala masakr na Ibaskoj magistrali. Država stoji iza svih drugih ubistava. Država stoji iza ubistva Dade Vujasinović, država stoji iza ubistva sudije Simeunovića. Ne zaboravimo da je država Srbija stoji iza mnogih ubistava na Kosovu i u Bosni“, priča Drašković. Naš sagovornik će reći i da nije slučajno što je bivši šef DB-a Radomir Marković nedavno pripretio da može da progovori o mnogim stvarima koje zna.

Osim slučaja ubistva novinara Slavka Ćuruvije, država Srbija će morati da se suoči sa mnogim drugim slučajevima u kojim će naići na „svoju“ odgovornost. Drašković podseća na slučaj sudije Nebojše Simeunovića, koji je u oktobru 2000. godine odbio da izda nalog za hapšenje rudara iz „Kolubare“ koji su se pobunili protiv Slobodana Miloševića, a poslednji put je viđen 6. novembra 2000. Njegovo telo je mesec dana kasnije nađeno na obali Dunava između hotela „Jugoslavija“ i Ušća. I danas se ne zna ko ga je ubio mada njegova sestra Jelena tvrdi su ga ubili pripadnci Državne bezbednosti, koji su ga prethodno oteli iz stana i držali u privatnom zatvoru.

Pored novinarke Dade Vujasinović čije se ubistvo odavno već pripisuje rukopisu srpskog DB-a, misteriozno je ubijen veliki broj policijskih službenika. Pukovnik Milorad Vlahović, pomoćnik načelnika kriminalističke službe SUP Beograd, ubijen je marta 1999. ispred Sportskog centra „Košutnjak“- snajperom. Nije otkriveno ni ubistvo Pavla Bulatovića, saveznog ministra odbrane u restoranu „Rad“ februara 2000. Visoki službenik DB-a Momir Gavrilović ubijen je na Novom Beogradu 3. avgusta 2001. nakon što se sastao sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom.

Na predpetokotobarskoj listi ubijenih je i Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar JUL i Žika Petrović, generalni direktor „Jata“. Ne postoje zvanična razjašnjenja ni ubistva Radovana Stojičića Badže, načelnik Resora javne bezbednosti MUP ubijenog 10. aprila 1997. u jednom beogradskom restoranu.

Među onima koji su ubijeni posle 5.oktobra je i Zoran Ristović Prika, pripadnik JSO-a, krajiški Srbin koga je pratila reputacija hladnokrvog ubice. Njegovo telo nađeno je početkom jula 2001. u Košutnjaku. On je važio za hladnokrvnog ubicu. Koliko su sva ubistva uvezana, ilustuje to što se upravo za njega govorkalo da je ubica Slavka Ćuruvije, čime se zatvara krug pakla tajnih službi Srbije. Ali, to je samo jedan krug pakla.

Vuk Drašković kaže da je otvaranje tajnih dosijea neophodno upravo kako bi se rasvetlilo celokupno delovanje tajnih službi na ovim prostorima od Drugog svetskog rata do danas, kako zločinačka mašinerija ne bi ostala u senci pojedinačnih zločina.

Slučaj Josipa Perkovića, iako se radilo o jugoslovenskoj službi, sam po sebi, neće imati reprekusije na Srbiju, iako se radilo o jugoslovenskoj službi, koja je radila po istim metodama, koje su kasnije nasledili hrvatske i srpske državne bezbednosti. Ali, slučaj tog „hrvatskog ubistva“ Stjepana Đurekovića i zločine srpske države treba posmatrati kroz istu prizmu suočavanja s prošlošću. Pogotovo što i iz Titovog vremena srpske službe na duši nose nebrojano političkih protivnika koji su životima platili samo zato što im se nisu milili petokraka i Marks.

O metodama koju je Služba državne bezbednosti u Titovo vreme koristila za ubijanje svojih ideoloških protivnika, hrvatski novinar Željko Paratović je napisao:

„Srbi su angažovani za ubijanje Srba, Hrvati za Hrvate, muslimani za muslimane. Jedino za Albance nije važilo to pravilo jer čak ni Udba nije mogla da pronađe Albanca koji bi pristao da ubije drugog Albanca“.

Kada je pre dve godine centralno mesto u medijima bivše Jugoslavije zauzeo Dragan Paravinja, serijski silovatelj osuđen na 40 godina zatvora, vrlo brzo se njegovo ime uvezalo sa nerešenim ubistvima sa vrelog političkog asfalta devedesetih godina u Srbiji. Hrvatski „tisak“ je pisao da su srpski istražitelji uvereni da bi njegova povezanost s ubistvom novinarke Dade Vujasinović mogla otvoriti rešavanje čitavog niza drugih slučajeva ubistava na području Srbije. Navođeni su i delovi dnevnika Ratka Mladića u kojima je zapisamo da su Dadu Vujasinović ubili Mićo Stanišić, Dušan Malović i Goran Vuković Majmun – vođa „voždovačkog klana“.

Vremenom je etiketa saradnika Udbe prilepljena za sve glavne aktere filma „Vidimo se u čitulji“ i one koji im prirodno pripadaju. Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, koji je osuđen na 15 godina zbog podstrekivanja na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, u svojoj odbrani je rekao da mu je neko iz vrha države pružao zaštitu do 2001. i da je zbog „patriotskih poslova“ dobijao uputstva iz Vlade, DB i KOS-a tokom devedesetih.

Smatra se da je tokom osamdesetih godina savezni sekretar unutrašnjih poslova Stane Dolanc na velika vrata u službu uveo velikane podzemlja, ali je manje poznato da je Arkana, koga će kasnije vlast poslati među „Delije“ da kontroliše navijače – i umesto protiv vlasti da ih usmerava na ratište – u posao službe direktno uveo jedan general JNA koji je inače svake nedelje fudbalske utakmice gledao iz lože stadiona JNA.

O metodima UDBA nekadašnji šef Centra za organizaciju jugoslovenske obaveštajne službe u svetu Anton Duhaček među prvima je otvorio dušu: „Imali smo svoje agente u svim organizacijama ekstremne emigracije, u svim zemljama Zapada i na svim kontinentima. To je svetski ološ koji je radio za sve obaveštajne službe sveta. Bili su spremni da ubiju i rođenu majku za sitne pare“, navodi Anton Duhaček.

Ubistvo srpskog emigranta i patriote Dragiše Kašikovića u Čikagu 1977. godine, sigurno je najupečatljivije političko ubistvo Udbe van države. Njegovo telo je bilo izbodeno 64 puta, čelo i jedan obraz bili su mu potpuno smrskani, a sa njim su ubili i njegovu devetogodišnju pastorku Ivanku Milošević, koja je zadobila 54 uboda. Čikaška policija nikada se nije suočila sa takvim zločinom, a gotovo svi američki komentatori su to oceni kao političko ubistvo u koje je upletena jugoslovenska tajna policija. Domaća štampa po šablonu je pisala „o još jednom krvavom obračunu unutar ekstremne antijugoslovenske emigracije“.

U Americi je 17. avgusta 1977. u Geriju (Indijana) ubijen Bogdan Mamula. Godinu dana kasnije, 27. decembra 1978, u blizini grada Bafalo Borislav Vasiljević je pronađen mrtav u svom automobilu. Ubijen je i Andra Lončarić, vođa srpske organizacije SOPO, kojoj su pripadali čuveni Nikola Kavaja i Boško Radonjić, kao i pop Stojiljko Kajević. Lončarić je ubijen sekirom, a glava mu je bila presečena na dva dela. U Minhenu je tako 1969. ubijen Ratko Obradović, koji je uređivao jedan antikomunistički list, a krajem iste godine u Švedskoj je ubijen Sava Čubrilović, koji je radio je za list „Srpska borba“.

Ni zapadne policije, ni ove u otadžbini nikada nisu zvanično utvrdile razloge smrti istaknutih emigranata, a redom su po istom obrascu „padali“ jedan po jedan. Jedini Udbin ubica za kog se saznalo jeste izvesni Zdravko Trbić, koji je izvršio atentat na Boru Blagojevića, predratnog kapetana i pripadnika četnika Draže Mihailovića.

Savo Rakočević, poznati srpski slikar i jedan od najznačajnijih srpskih emigranata u Americi, takođe je dolazio u sukob sa UDBA-om. On kaže:

„Analizirao sam s kim se i na koji način služba obračunavala. Zašto su ginuli baš ti ljudi koji su ginuli? Zašto nije ginula prva generacija emigranata koji su bili glasniji u antikomunizmu. Došao sam do zaključka da su najviše udarali na intelektualce koji su vodili emigrantske novine, ali koji su pre svega bili iskreni slovenofili. To su oni emigranti koji su čvrsto bili vezani za slovensko-pravoslavnu tradiciju srpskog naroda. Kod njih je antikomunizam dolazio kao posledica tog uverenja. Oni su bili najopasniji za režim.

Ta ubistva koja nisu dokazana. Ali sva su povezana i po pravilu su izvršioci ostali nepoznati. Bilo ih je mnogo. U Minhenu 1969. ubijen je Ratko Obradović, koji je uređivao jedan antikomunistički list. Negde krajem iste godine u Švedskoj je ubijen Sava Čubrilović. I on je bio značajan politički emigrant, radio je za list „Srpska borba“.

U Briselu je ubijen Bora Blagojević, čovek koji je u emigraciju došao iz rata. Bio je veliki antikomunista. Njega su i ranije pokušali da ubiju, i tada je jedini put otkriveno da je Udba naručila ubistvo. U Belgiji je ubijen i Petar Valić, uređivao je novine „Vaskrs Srbije“. Ubijen je za vreme ručka u svom stanu. Posle godinu dana ubijen je Miodrag Bošković, jedan čuveni trgovac antikvitetima“, kaže Rakočević.

Vuk Drašković kaže da u priči o ubistvima i zločinima iza kojih stoji država ne sme da se zaobiđe ni sudbina ideoloških neprijatelja neposredno posle Drugog svetskog rata.

„Sve je to ista komunistička škola. Decenijama su u Moskvi za zločin u Katinskoj šumi govorili da su taj zločin počinili Nemci, da bi se ispostavilo da su ti Nemci bili KGB-obvci. Setite se Komisije Srđana Cvetkovića koja je utvrdila desetine hiljada nevino pobijenih žrtava komunističkog režima, uključujući jednu malu Srebrenicu u Lisičjem Jarku.

Je li se neko zbog toga ovde uzbudio? Ne. Kod nas čak ni Crkva nije reagovala na ta otkrića. Ovde dominira ruganje ubijenima, kao da smo zaljubljeni u komunističke zločine. Srbija je prekrivena tajnim grobnicama nevinih civila“.

Tekst je objavljen u nedeljniku Nedeljnik, 9.januara.

Nagrada za životno delo Udruženja novinara Srbije dodeljena je preminulom generalnom direktoru Radio-televizije Srbije Aleksandru Tijaniću.

Predlog za dodelu nagrade Tijaniću podneo je glavni urednik Informativnog programa RTS-a Nenad Stefanović, koji je u obrazloženju napisao da su mnoge Tijanićeve kolumne preživele decenije i postale prednacrt istorije i da su se za njegove tekstove „otimali i prijatelji i neprijatelji“.

„Tijanić je imao temperament koji ne može da se penzioniše, vizije koje mu nisu dale da miruje, nije želeo da živi kao dosadni starac koji gnjavi druge“, naveo je Stefanović.

Nagrada je dodeljena na svečanosti obeležavanja 132.godišnjice Udurženja novinara Srbije. U ime Tijanićeve porodice, nagradu je primila ćerka Zara.

Prema rečima predsednice UNS-a Ljiljana Smajlović – važno je da novinari odaju priznanje Tijaniću.

„Ja volim da kažem da je on bio jedan od onih ljudi koji je umeo da pokaže političarima da je naš posao da ih povremeno i na smrt preplašimo, da ih ugrzemo za ruku, da budemo taj pas koji laje i koji upozorava. Tijanić je to umeo da radi na način na koji mislim da će nam nedostajati“, rekla je Ljiljana Smajlović za RTS.

Nagradu Bogdan Tirnanić za komentar dobio je kolumnista dnevnog lista „Politika“ Miroslav Lazanski.

„Veliko je priznanje dobiti nagradu koja nosi Tirketovo ime. Ovo je nagrada i listu „Politika“ koji mi dozvoljava da pišem to što pišem,“ rekao je Lazanski.

Dobitnik nagrade “Dimitrije Davidović” za uređivanje Budimir Ninčić iznenađen je odjekom izveštavanja.

„Mislio sam da to što mi u Čaglavici radimo ovde nikoga ne interesuje. Drago mi je što se pokazalo da nisam bio u pravu“, istakao je Ninčić.

Nagrada „Laza Kostić“ za izveštaj uručena je novinarki frankfurtskih „Vesti“ Jeleni Petković.

„Poseban je osećaj kada nagradu dobijete od kolega, naročito kada je dobije medij koji se ne čita ovde i koji je namenjen dijaspori“, navela je Petkovićeva.

Godišnja nagrada „Laza Kostić“ za reportažu uručena je reporterki „Večernjih novosti“ Mileni Marković koja je istakla da je imala sreću što radi u mediju koji neguje ovu novinarsku formu i što je imala od koga da uči.

Specijalna nagrada za publicistiku „Žika M. Jovanović“ i nagrada „Laza Kostić“ za fotografiju nisu dodeljene jer je žiri ocenio da nije pristiglo dovoljno kvalitetnih radova.

Žiri je odlučio da se dodeli specijalno priznanje Ruži Helać za serijal istraživačkih emisija o zaštiti životne sredine „Zelena patrola na delu“.

„O priznanjima uvek više govori sastav žirija nego dobitnici. Ovaj žiri je prepoznao važnost angažovanog novinarstva u oblasti zaštite životne sredine,“ rekla je Ruža Helać.

UNS je dodelio i specijalna priznanja kolegama koji su više od 50 godina članovi UNS-a Mariji Tarjević, Anđelku Dragojeviću i Nedeljku Papiću.

Politika transparentnosti u Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu  takva je da ne daje dovoljno mogućnosti novinarima da dobiju informacije, a tako ni glasačima da pozovu vladu na odgovornost.  Informacije koje se dobijaju od vlade češće služe firmama da razvijaju biznis ili potrošačima da naprave bolji izbor.

O ulozi novinara u otvorenijoj vladinoj politici, često se ne raspravlja, međutim dva skorašnja događaja stavila su u fokus pažnje ova pitanja. Na Samitu otvorenog partnerstva sa vladom (Open Government Partnership summit) u Londonu 31.oktobra, Ričard Sambruk sa Univerziteta Kardif moderirao je panel diskusijom: “Vlada i mediji: prijatelji ili protivnici?”.  Učesnici panela bili su i Džon Lojd (Fajnenšl tajms i Rojtersov institute za studije novinarstva), profesor Džejms Hamilton (Stanford Univerzitet), Džastin Arenstin (Afrička medijska inicijativa i Džuli Ismartono (Tempo magazin, Indinezija).

Istog dana, izveštaji sa konferencije koje je sačinio Rojtersov institut publikovani su pod naslovom – „Transparentnost u politici i mediji: odogovornost i otvorena vlada“ (Transparency in Politics and the Media: Accountability and Open Government).

U panel diskusiji , i novinari i akademski radnici zaključili su da politika u SAD i Velikoj Britaniji nije dovoljno transparentna i da ne daje dovoljno mogućnosti reporterima da dobiju informacije koje bi pomogle glasačima da “drže vladu na oku”. Time informacije koje su dostupne novinarima češće služe firmama i potrošačima kako bi napravili bolji izbor.

Oni predlažu četiti načina na koji mediji mogu da odgovore na ovaj manjak upotrebljivih informacija.

1.  Istaći najbolji način na koji vlada može da da podatke reporterima. Reporteri istraživači poput Sare Koen i Dženifer Lafler ističu u “Snazi transparentnosti” da  podaci koje daje vlada moraju biti u standardizovanim, tehnički čitljivim formama. Stvarni artefakti, kao što su kalendari, zapošljavanje i ugovori treba da budu dostupni, pre nego drugi podaci koji su kreirani za javnu upotrebu.

2.   Raditi priče koje ističu uspeh ili neuspeh vladinih zakona. U američkoj štampi to je izveštavanje tokom Sunčane nedelje o pričama koje su postale moguće zahvaljujući podacima FOIA (Freedom of Information Act) i onima koje su blokirane zato što vlada nije obezbedila dovoljnu količinu informacija.

3.    Razvijte novinarske veštine  čitanja i prikupljanja podataka.  Jednom kada su oni plasirani, novinskim kućama potreban je vići broj novinara koji sa lakoćom otkrivaju priče pomoću podatke.  Korišćenje podataka i algoritama vladinih aktivnosti deo su rastućeg polja računarskog novinarstva (computational journalism).

4.    Budite transparentni u sopstvenoj produkciji. Ako novinari pozivaju vladu da bude transparentna i da poštuje zakone o transpraentnosti, novinari bi trebalo da učine isto.  Načini na koje se to može činiti je da podvuku dokumenta u okviru priče (lakše je sa DocumentCloud). Elektronski mediji takođe mogu da podupru svoj kredibilitet tako što će raditi više intervjua, kao što je Frontlajn ( Frontline) nedavno objavio u seriji  Novac, moć i Volstrit.

Istraživači medija i medijskog tržišta suočeni su sa neprestanim promenama predmeta svog izučavanja. Pored medijskih sadržaja koji se svakodnevno, pa i više puta dnevno menjaju, u stalnoj promeni su i medijske tehnologije, zakonodavstvo i publika. Sa pojavom Web 2.0 aplikacija, uočavamo promenu paradigme u načinu na koji se medijski sadržaj proizvodi i širi. Internet se sve više određuje novim digitalnim tehnologijama koji će omogućiti korisnicima da razvijaju, stvaraju i šire internet sadržaje i aplikacije.

Danas kada se urušavaju granice između štampanih, elektronskih i online medija, participativno novinarstvo izgleda da dodaje još jednu dimenziju koja dovodi u pitanje prethodne granice i definicije profesionalnog novinarstva. Granica koja razdvaja profesionalne novinare i njihovu publiku izgleda zamagljeno. Učešće u novinarstvu ima dugu istoriju. Ono potiče barem od osamnaestog veka – u Engleskoj, kada su novine redovno ostavljale prostor na kraju treće stranice za komentare čitaoca. Sa online medijima, novine ponovo metaforički ostavljaju prazan prostor na svojim stranicama, nudeći bezbroj mogućnosti za čitaoce da učestvuju i budu u interakciji sa vestima ili raznim objavama i sadržajima. Ono što je drugačije u digitalnoj eri, jeste da korisnici imaju bolji pristup umreženim medijima, omogućavajući im da „razgovaraju ponovo“ na istom jeziku na kojem su ranije pravljeni sadržaji isključivo u studijima. Ovo se dogodilo dobrim delom zbog dostupnosti relativno jeftine i, lake za korišćenje, digitalne tehnologije, što svakako treba da stimuliše proizvodnju audiovizuelnih sadržaja.

Razvoj informaciono komunikacionih tehnologija, pre svega interneta, doveo je do pojave građanskog novinarstva pod čime se podrazumeva aktivna uloga građana u procesu sakupljanja, izveštavanja, analiziranja i širenja vesti i informacija. Informacije stvaraju građani i distribuiraju ih uz pomoć mobilnih telefona, interneta, I-Pod, računara itd. Veb-sajtovi novinâ rutinski pružaju instrumente i neophodnu podršku kako bi olakšali učešće korisnika u vestima i omogućili građanima da predstave svoje ideje, priče i da postave komentara na već objavljene priče. Pozivi za učešće javnosti u ovom ili onom vidu u novinarstvu su postali gotovo standard na online izdanjima novinâ. Posetioci se doslovno pozivaju da pošalju fotografiju, komentar na priču, ili da podele link na nekoj društvenoj mreži. Jedan od motiva za usvajanja mehanizmima učešća u ustanovljenim medijima i novinama, jeste da se poveže efikasnije sa promenom načina korišćenja i pravih potreba i želja svoje javnosti.

Građansko novinarstvo predstavlja plasiranje informacija od strane ljudi koji nisu profesionalni novinari. Građansko novinarstvo, koje se pojavljuje i pod terminima „javno“, „participativno“, „demokratsko“ ili „ulično novinarstvo“, jeste koncept u kojem građani i medijska publika igraju aktivnu ulogu u procesu prikupljanja, izveštavanja, analize i širenja vesti i informacija. Glavna ideja građanskog novinarstva je da ljudi koji nemaju profesionalno novinarsko iskustvo, a koriste sredstva modernih tehnologija, pre svega internet, mogu da stvaraju sopstvene tekstove, ili da komentarišu pisanje medija, dodajući im novo značenje. Na primer, svako može da napiše tekst na svom blogu ili internet forumu. Takođe, svako može da proveri informacije iz nekog novinskogčlanka i dovede u pitanje njihovu tačnost, pišući o tome na internetu.

I pored brojnih nedoumica, kontroverzi i nerazjašnjenosti, građansko novinarstvo je vrlo konkretan vid razvoja savremenog društva u kojem je informacija moć, samo je pitanje načina na koji se ta moć rasprostire, a ne u čijim je rukama – bilo da ih poseduju novinari ili građani, informacije se u obliku vesti, komentara, blogova, mejlova, ili foruma na internetu šire nezaustavljivom brzinom i rasvetljuju sve pojave društva u kojem živimo. Sve više mejnstrim medija uzima u obzir šta građani-novinari govore, a koriste sadržaj stvoren od strane korisnika kao alternativa, kao glas naroda, ispitivanje javnog mnjenja, ili u nekim slučajevima, zaista, kao delimičnu zamenu uređivanja.

Građansko novinarstvo novinarima preporučuje da iskorače iz svojih konvencionalnih okvira i postanu aktivni učesnici u revitalizaciji javne sfere koja propada zbog loše medijske prakse i aktivnosti političara. Drugim rečima, za razliku od konvencionalnog novinarstva čija je misija informisanje, građansko novinarstvo ima ulogu da podstakne i da stvori uslove za demokratsko promišljanje i raspravu. Ono građane pokušava da pretvori u aktivne učesnike debata, javnih rasprava. Takođe, građansko novinarstvo nastoji da pomogne političkoj zajednici da pristupi aktivnom rešavanju svojih problema, u krajnjoj liniji, nastoji da popravi stanje javnog diskursa.

Empirijsko istraživanje skicira strukturne karakteristike učešća publike u pet srpskih online dnevnih novina. Ovom prilikom nisu analizirani stvarni sadržaji (vesti, fotografije, komentari) koji se proizvode od strane građana, niti su se intervjuisali novinari zaduženi za uređivanje participativnog prostora kako bismo saznali razloge za razvijanje ove funkcije. Istraživanje predstavlja preliminarni pristup koji ima za cilj da identifikuje, kroz kvantitativnu analizu sajtova, mogućnosti za učešće publike i neka eksplicitna pravila, kriterijume i podsticaje koje ih regulišu. Strukturne analize ovih sajtova su sprovedene tokom maja meseca 2013. godine.

U nаvedenoj tаbeli se vidi dа se ulogа čitаlаčke publike svodi nа populаrisаnje profesionаlnih sаdržаjа koji se nаlаze u novinаmа. U toj ulozi nemа mestа grаđаnskom novinаrstvu i аktivnom učestvovаnju čitаlаcа u sprаvljаnju novinskih sаdržаjа. Tаko nа primer, jedаn novinski člаnаk je moguće obeležiti i podeliti nа društvenim mrežаmа, аli nije moguće putem istih društvenh mrežа pozvаti nа pisаnje određene priče. Grаđаni, prаktično ne mogu učestvovаti u produkciji sаdržаjа, а ne postoji ni mogućnost povrаtne informаcije koju bi novinаri mogli dа dobiju od strаne čitаlаcа o svom rаdu, osim putem komentаrа, koji su kvаlitаtivno više usmereni nа priču u člаnku, nego nа rаd novinаrа.

Boljа sаrаdnjа između grаđаnstvа i novinаrа dovelа bi do bolje аpsorpcije vesti u jаvnosti, smаnjilа bi se senzаcionаlnost sаdržаjа,а povećаlа objektivnost. Štаviše, grаđаni bi osećаli bolju povezаnost sа novinаmа, kаdа bi osetili dа mogu dа postаve pitаnjа i teme koje njih interesuju. Trаnspаrentnost rаdа jednih novinа bi poboljšаlа shvаtаnje nаrodа o produkciji novinskih sаdržаjа, а uključenost u rаd bi sigurno poboljšаlа kvаlitet sаdržаjа, аko ne bi i povećаlа produktivnost novinаrа, što bi umnogome olаkšаlo rаd urednicimа.

Odavno je postalo jasno da nova tehnoogija istovremeno i spasava i uništava novinarstvo. Internet, tablet, pametni telefoni – desetkovali su oglašavanje u štampanim medijima, ali su sa druge strane pomogli novinarima da dođu do novog auditorijuma, dosegnu više izvora informacija i otkriju inovativne načine na koje mogu da ispričaju priču.

Stenford univerzitet u Kaliforniji, srcu Silicijumske doline i tehnološke revolucije, ohrabruje novinare da se uključe na mrežu i otkriju način da praktično reorganizuju sopstvenu proizvodnju.

Stipendija Džon S Najt (John S Knight Fellowships), daje podršku novinarima da postanu Najt stipendisti i provedu godinu na njihovom univerzitetu, radeći sa dizajnerima i biznismenima na razvoju tehnologije koja će postati dominantna u novinarskoj profesiji u budućnosti.

Florenci Prada koji je prošlao Digitalni program (Digital Campus program), i imala učešća u projektu koji ima za cilj da poveže Švajcarski i Silicijumsku dolinu (Swissnex Sanfrancisco), izdvojila je omiljene modele koje je spoznala kao stipendista Najta, a koji okupljaju novinare, dizajnere, pravnike i eksperte za podatke. Ti modelu su nešto što bi  trebalo da zanima sve reportere na kom god mestu na svetu se nalazili.

1) Moj vratar

To je servis namenjen ljudima koji smatraju da nemaju vremena da se praktično izbore sa svim vestima, pa sistem razvrstava vesti po predmetima interesovanja.  Napravljen je tako da prihvati samo onu količinu vesti za koju se pretpostavlja da čitalac može da se pročita. Sistem je namenjen ljudima koji nemaju vremena za informisanje, osim nekih 15 minuta do posla, ili 10 minuta na pauzi za kafu.

2) Animirana štampa

Dvadesetčetvoročasovno cirkulisanje vesti savršeno je za one koji su praktično zavisni od informisanja, koji prate svaki korak događaja u razvoju. Ali za većinu ljudi, koji ne žele da provedu ceo dan anaizirajući svaki događaj, tempo po kome će vesti pratiti samo velike, najbitnije događaje je doprodošao. Animirana štampa koristi grafike i animacije da ilustruje da kontekst i objasni kompleksnu priču brzo i jednostavno, nekome ko nije pratio datu temu. Počinje krizom u Siriji u pet minuta. Sledi je grčka kriza u četiri čina.

3) Fotomanipulacija

Najtovi stipendisti  i fotonovinar Sem Stjuart pozabavili su se jednom od najozbiljnijih stavki u ovom polju: činjenicom da je sada izuzetno lako manipulisati fotografijom pa čitaoci,  čak i iskusni novinari ne mogu biti sasvim sigurni da je ono što vide sasvim realno i tačno. Stjuart razvija forenzičarske alatke koje detektuju manipulaciju u fotografijama u štampi.

4) Kopanje

Novinari lojkalnih medija moraju se iznova povezati sa svojim zajednicama ako žele da prežive. Bivši urednik Glasa San Dijega govori  kako se odlučio da promeni način na koji novine “pokrivaju” lokalne izbore.  Umesto razgovora sa kandidatima o njihovim politikama, reporteri Glasa San Dijega  pitali su stanovnike o temama koje ih brinu. On je radio na projektu u kojem je nastojao da zadrži poveže novinare i čitaoce na duže, čvršćom vezom, kroz priče koje se čitalaca zaista tiču.

Regionalne informativne kuće traže hitno povlačenje paketa medijskih zakona. Privatizacija bi uništila lokalne RTV, a 4.000 ljudi ostavila bez posla.

Ovo je samo jedan od argumenata kojim medijski poslenici osporavaju nove propise koji će reorganizovati medijsku scenu Srbije. Ključna novina koju će doneti novi zakoni jeste povlačenje vlasništva države iz svih televizija, novina i radio-stanica, kao i privatizacija lokalnih medija.

Zbog toga zaposleni u medijima, okupljeni u Sindikatu novinara Srbije, Koalicija zaposlenih u medijima i Kragujevačkoj inicijativi, traže da država pod hitno povuče medijske zakone iz procedure i zajedno sa svim akterima pristupi pisanju propisa po meri građana.

– Nacrtima novih propisa centralna vlast želi svu kontrolu nad medijima, a lokalne novine i televizije namenjene su medijskim tajkunima koje predloženi propisi favorizuju – izričit je Zoran Veličković, direktor Radio-televizije Vranje i član Koalicije zaposlenih u medijima.

– Novi zakoni pisani su u zatvorenom krugu, u kom za nas nije bilo mesta. Tražimo zato od budućeg ministra kulture da medijske zakone povuče iz procedure i formira novu radnu grupu u kojoj će biti predstavnici svih zainteresovanih strana.

Privatizacija lokalnih medija kako je predviđaju medijski zakoni, upozoravaju zaposleni, biće smrtna kazna za većinu informativnih kuća u provinciji. Oni procenjuju da će ovaj potez bez posla ostaviti najmanje 4.000 zaposlenih u lokalnim medijskim kućama.

Da povlačenje države iz medija nije uslov bez koga se ne može tvrdi direktor i urednik RTV Kragujevac Jovanka Marović. Ona kaže da vlast obmanjuje javnost tvrdnjama da je povlačenje države iz medija uslov Evropske unije. To potvrđuje i 9 regionalnih javnih servisa u Austriji ili čak 39 mađarskih. Regionalni javni servisi postoje i u najmlađoj članici – Hrvatskoj. Isti model ima, recimo, i Norveška.

– Pod firmom Evrope od nas se traži praktično gašenje lokalnih novina, radio i TV stanica, iako one u različitim oblicima postoje u mnogim državama EU – kaže Marovićeva. – U pojedinim njihov rad poklapa se sa regionima, dok su u Danskoj samostalna preduzeća. Predloženi zakoni koji predviđaju njihovu privatizaciju potpuno su suprotni Medijskoj strategiji i interesima građana.

Zaposleni u informativnim kućama upozoravaju da će ukoliko se država ogluši o njihove zateve i ostane pri medijskim zakonima kakvi su ušli u proceduru, započeti sa potpisivanjem peticije u svim delovima Srbije. Ukoliko ni to ne pomogne, kako kažu, svoje nezadovoljstvo pokazaće na uličnim protestima.

Tekst je izvorno objavljen u listu Večernje novosti, a zatim i na sajtu Nezavisnog udruženja novinara Srbije.