Pravilnik o izmenama i dopuni Pravilnika o prelasku sa analognog na digitalno emitovanje televizijskog programa i pristupu multipleksu objavljen je u „Službenom glasniku“, a njime je predviđeno pomeranje rokova za gašenje analognih servisa.

Umesto tri, predviđeno je šest termina za to, a konačni rok za prelazak na digitalno emitovanje, koji je predviđen sredinom juna, ostaje isti.

U poslednjih desetak godina se u srpske medije iz Evropske unije, preko delegacije za Srbiju, slilo oko 16,5 miliona evra.

Prema podacima koje su nam dostavili predstavnici delegacije Evropske unije u Srbiji, za dva velika medijska projekta utrošeno je 13,5 miliona evra.

Pažljivim čitanjem svih ugovora koje je ova kancelarija sklopila od 2006. godine, a koji su dostupni na njihovom sajtu, izračunali smo da su mediji dobili još oko tri miliona evra, učestvujući na konkursima za dodelu sredstava u raznim društvenim oblastima. Najviše novca potrošeno je za digitalizaciju, oko 10,5 miliona evra. Zanimljivo je da je najviše novca namenjenog medijima u Srbiji dobio Britanski javni servis (Bi-Bi-Si), kom je 2010. godine delegacija EU u Beogradu dodelila 2,5 miliona evra za pomoć srpskim medijima prilikom prelaska na digitalni signal: još osam miliona evra utrošeno je za opremu za digitalizaciju i tehničku podršku.

Osim toga, prošle godine je podeljeno tri miliona evra za projekat „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Za tehničku podršku u sprovođenju medijske strategije izdvojeno je 1,2 miliona evra za Bi-Bi-Si, a oko 1,8 miliona podeljeno je između 19 medijskih i produkcijskih kuća koje su konkurisale sa, prema oceni komisije, najboljim projektima.

Pitanje finansiranja različitih medijskih projekata iz evropskih fondova dospelo je u žižu javnosti nakon verbalnog sukoba premijera Aleksandra Vučića i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koju je premijer optužio da lažu i da su dobili pare od EU da govore protiv Vlade Srbije. Tom prilikom portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič izjavila je da EU podržava nezavisno, odvažno novinarstvo i slobodu govora, ali da se ne meša u uređivačku politiku i ostvarenje medijskih projekata koje finansira. Učestvujući u projektu „Jačanje slobode medija” 2012. godine, Balkanska istraživačka mreža izborila se za oko 125.000 evra za studiju „Jačanje uloge medija u obezbeđivanju vladavine prava”. Članovi komisije, kažu predstavnici EU, ne procenjuju kvalitet medija koji aplicira za dodelu sredstava za određeni projekat, već nacrt projekta, njegov značaj, mogućnost ostvarenja i da li je kandidat ispunio sve propisane uslove.

Prema našem istraživanju, RTS je dobio najviše novca od EU, gotovo pola miliona evra. Ovaj novac je u najvećoj meri otišao za kviz „Zdravo, Evropo!” (220.000 evra) i produkciju „What Is in It for Me” (oko 192.000 evra). Oko 70.000 evra koštao je serijal „Serbia Fit for Children” (Srbija po meri dece).

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, koja okuplja više od stotinu televizijskih i radio-stanica, za tri projekta je dobila oko 335.700 evra. Iako su predstavnici agencije Beta ljuti jer država izdvaja novac za finansiranje suparničkog Tanjuga, Beta je iz evropskih fondova dobila oko 313.000 evra. Takođe, medijski centar Beta u Sandžaku dobio je 2007. godine oko 60.000 evra za promociju integracija manjina u ovom delu Srbije. TV B92 i Fond B92 zajedno su dobili oko 330.000 evra. U finansiranju projekta Fonda B92, „Slobodna zona junior”, EU je učestvovala sa oko 236.000 evra. U okviru ovog obrazovnog programa koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama učenici uče nešto više o ljudskim pravima gledajući snimljene dokumentarne filmove.

Među radio-stanicama najviše novca iz fonda EU dobio je novosadski 021 radio, koji obezbedio 275.000 evra za ostvarenje tri projekta. Nedeljnik „Vreme” dobio je 265.000 evra, dok je u međuvremenu ugašeni magazin „Ekonomist” Božidara Đelića uspeo da se izbori za 225.000 evra.

Čitajući ugovore sklopljene sa delegacijom EU, naišli smo tri puta na dnevni list „Danas”, koji je od EU dobio skoro 200.000 evra. Naša medijska kuća je 2008. godine dobila oko 2.300 evra za objavljivanje flajera pod nazivom „Evropi je stalo do Srbije” (Europe Cares About Serbia). Ovaj dodatak objavljen je uz ostale dnevne novine „Danas” (1.560 evra), „Pres” (2.840 evra), „Novosti” (5.480 evra), „Kurir” i „Glas javnosti” (4.616 evra).

Na poslednjem velikom konkursu posvećenom jačanju slobode medije, objavljenom 2012. godine, novac je otišao dobro poznatim igračima – RTS-u (97.931 evra), TV Vojvodina (92.000 evra), produkcijskoj kući „Mreža” (97.000 evra), Radiju OK (101.000 evra), 021 radiju (103.223), nedeljniku „Vreme” (93.000 evra), Beti (105.000 evra), „Blicu” (90.000 evra)…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konkursi Ministarstva kulture i informisanja javni i unapred se zna ko su članovi komisije koja odlučuje o prispelim ponudama, konkursi Evropske komisije obavijeni su velom tajne. Imena članova komisije se kriju. U kancelariji delegacije EU u Srbiji objašnjavaju da je ovo uobičajena procedura i da se identitet članova komisije štiti radi sprečavanja eventualnog uticaja na njih. Ipak, Petar Jeremić (UNS) smatra da bi bilo mnogo bolje da se po završetku konkursa obelodane imena onih koji su donosili odluke kako bi se videlo da li su povezani sa kandidatima.

Osim toga, sve medijske kuće trebalo bi da javno objavljuju koliko su novca dobile iz donacija ili učešćem u projektima. Trenutno su u obavezi da objave koliko su novca dobile iz državnog budžeta.

„Svi podaci o izvorima finansiranja trebalo bi da budu javni jer ova informacija utiče na način na koji javno mnjenje procenjuje kredibilitet određenih informacija koje stižu iz medija”, mišljenje je dr Jovanke Matić sa Instituta za društvena istraživanja.

Ona ističe da veruje u način raspodele novca od strane EU i objašnjava da članovi komisije potpisuju ugovor kojim se, između ostalog, obavezuju da njihovo angažovanje u komisiji ostaje tajna, što je, kako kaže, njihovo legitimno pravo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, smatra da su konkursi Evropske komisije veliki, pa je siromašnijim medijima mnogo teže da ispune stroge uslove i procedure.

– Osim obimne dokumentacije, kandidat koji se javi na konkurs EU mora da obezbedi i učešće koje iznosi 20, 30 odsto. Ukoliko želite da dobijete 100.000 evra, morate uložiti oko 20.000 evra sopstvenog novca, a mali broj medijskih kuća to može da obezbedi – mišljenje je našeg sagovornika.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.

Foto: Politika

Nakon krize u štampanim medijima, strah se širi i među televizijskim novinarima. Pogotovo mladi u Americi retko gledaju „klasičnu“ televiziju. U Njujorku su se sastali stručnjaci razmatrajući TV koncepte budućnosti.

Prvo dobra vest: nećemo razgovarati o novinama i časopisima“, šali se Ejmi Mičel iz Instituta za društvena istraživanja PEW Research na maloj pozornici Univerziteta u Njujorku. Iako je Amerikancima televizija još uvek glavni izvor informacija, televizijsko novinarstvo nema razloga za optimizam. „Amerikanci još uvek vole da gledaju televizijske vesti. Ali televiziji kao takvoj opada popularnost. I to prilično brzo“, tvrdi Mičel.

 

Istraživanja instituta PEW pokazuju da je pre osam godina 42 odsto gledalaca mlađe publike (od 18 do 29 godina) gledalo vesti, a danas to čini manje od 30 odsto. Stoga Džef Džarvis zahteva „hrabre, nove vizije“ za televiziju budućnosti. Ovaj profesor novinarstva ugostio je televizijske reportere, producente, studente, preduzetnike i naučnike sa univerziteta, kako bi zajedno razmotrili kakva je budućnosti ovog medija.

„Hrabre, nove vizije“

Ne želimo da potkopavamo televiziju, već da je iznova otkrijem“, rekao je Džarvis okupljenima. Novinski izdavači su, smatra on, počeli očajnički da razmišljaju o novim mogućnostima kada je već bilo prekasno, a televizija, prema njegovom mišljenju, mora da deluje pre nego što se počne sa očajavanjem. Prema geslu: kukanje i psovanje je zabranjeno! Umesto „razglabanja“ o starom sistemu, svi učesnici razgovora imaju po pet minuta da predstave svoju ideju.

Dženi Hogan je dugo godina bila voditelj. Ona predlaže igru televizijskih vesti u kojoj su gledaoci i voditelji u interakciji. Televizijski reporter Mark Brigs veruje u personalizovane televizijske vesti i oslanja se na jeftinu tehnologiju za inovacije.

Riad Minti je osmislio platformu društvenih medija za arapsku televizijsku stanicu Al Džazira. Njega zanima u kakvoj su interakciji gledaoci sa televizijskim vestima. „Kako mogu da unapredim raspravu i učinim vesti mobilnijim?“, pita se Minti.

Težina i značaj razgovora sa gledaocima ističe i Tom Kini, voditelj Blumberg vesti. On veruje da je to jedino što gledaoci žele. „To je nešto što smo uvek iznova proveravali. Ne žele ništa drugo osim toga“, zaključuje Kinii.

Vesti moraju biti ličnije

Dva pojma koja se uvek pojavljuju u brojnim jezicima: „lično“ i „društveno“. Pojmovi se odnose na kratke vesti prilagođene korisnicima, koje mogu lako da se podele i šire društvenim mrežama i o kojima se može raspravljati. Dvadesetak predloga učesnika seže od aplikacija za mobilne telefone i uređaje do koncepata emisija za „klasičnu“ televiziju.

Tačkest (TouchCast) je program uz pomoć kojeg reporteri preko Ajpeda mogu da proizvode sopstvene emisije vesti – neka vrsta televizijskog studija koji može da stane u tašnu, uključujući i prompter za reportera. „Znanje reportera je idealno za formate koji deluju kao zabava“, objašnjava Edo Segal, koji je učestvovao u izradi ove aplikacije.

„Kažemo ‘izguglaj ovo’ ili ‘pogledaj na Jutjubu ili ‘Jesi li čuo za ovo?'“, kaže Segal. Tačkest bi ove izraze trebalo da pretvori u u videozapis. Internet sadržaji kao što su karte, internet stranice ili „tvitovi“ se direktno integrišu u video. Ukoliko korisnik više sadržaja, on može da klikne na neku od karata ili link željene internet stranice. U Velikoj Britaniji se u vestima BiBiSija već koristi ovakav sistem.

Novinarstvo kao proces?

„Materijala“ za raspravu nudi još jedna ideja, koju Vajs Njuz primenjuje od marta ove godine. Pomenuti portal je zapravo informativni ogranak kompanije Vajs u Njujorku. „Mi dublje ulazimo u priču i ljude vučemo za sobom dok se priča razvija, umesto da im na kraju pod noge bacimo naš zaključak“, kaže Džejson Mojica, glavni urednik Vajs Njuza.

Vajs je pre 20 godina osnovan kao pank-časopis, danas je poznat po člancima „iz bliza“. Mojica je uveren u ovaj koncept. „Posmatrati novinare dok otkrivaju što se zapravo događa je jednako važno, kao i ono što su na kraju otkrili.“

Zavisno od događaja, kompletan pristup može otići prilično daleko, čak predaleko upozoravaju kritičari. Za prilog „Inside ISIS“ novinari Vajsa su pratili borce džihadske organizacije pod nazivom Islamska država (IS) i time dali puno medijskog prostora njihovim uverenjima. Na taj način je Vajs Njuz mogao da posluži IS-u kao propagandni kanal, kritikovao je jedan novinar iz Njujork Tajmsa tokom o budućnosti televizije.

Novinarstvo „iz bliza“ privlači mlade gledaoce

Ipak, Vajs Njuz svojim konceptom posebno dopire do mladih ljudi, koji sve manje gledaju „linearnu“ televiziju, ali istovremeno sarađuje sa televizijskim kućama kao što su američki kablovski kanal HBO i Špigel TV u Nemačkoj. Džef Džarvis želi da zna zašto se medijska platforma privlači veću pažnju mladih. „Zašto ljudi pljačkaju banke?“, kontrira Mojica. „Jer tamo još uvek ima novac. Sa televizije se može još puno toga odneti i preuzeti.“

Tokom 2012. godine, kompanija Vajse je imala promet od 175 miliona dolara. Ako je verovati osnivaču Šejnu Smitu, firma ima profitnu maržu od 34 odsto. U slučaju da televizija sutra nestane, Vajs će preostaje zajednica obožavalaca na društvenim medijima.

Vajs Njuzu je samo prilog „Inside ISIS“ za mesec dana doneo tri i po miliona klikova na platformi Jutjub. U konkurenciji od pet miliona pretplatnika, Vajs se nalazi među prvih sto Jutjub kanala.

Okrenuti novinarstvo naglavačke

Institucije poput univerziteta koji je ugostio učesnike ove diskusije želi bolje da iskoristi potencijal društvenih grupa koje koriste i ne koriste internet. Čak planira da pokrene novu katedru: „Društveno novinarstvo“. „Moramo da se odmaknemo od ideje da proizvodimo gotove proizvode. To više nije model koji ljudi koriste kako bi tražili odgovarajuće informacije. Novinarstvo je uslužna delatnost za društvo“, poručuje Džarvis.

Kako bismo to i postigli “ novinarstvo moramo da okrenemo naglavačke“, uveren je ovaj stručnjak. Društveno novinarstvo mora konačno da upozna zajednicu za koju radi, kaže Džarvis i dodaje da se tek onda mogu proizvoditi sadržaji, koji će imati željenu publiku.

Tekst je objavljen na sajtu Deutsche Welle.

Foto: UNS

Agencija Research Solutions Partner sprovela je od 16. do 28. avgusta ove godine istraživanje čitalačke populacije dnevnih novina u Srbiji. Istraživanje je sprovedeno CATI metodom na četvoroetapnom, slučajnom uzorku od 1.170 ispitanika. Osnovni kriterijum za kvalifikaciju bio je čitanje dnevne štampe bar jednom nedeljno. 

Tiraž dnevne štampe u Srbiji je danas teško utvrditi kod većine novina. Prema procenama istraživača agencije Partner, prosečni prodati tiraž novina uglavnom se kreće između 50 i 100 hiljada. Ukupni prodati dnevni tiraž svih dnevnih novina se procenjuje na 500 hiljada. Jedan primerak prodatih novina pročita u proseku 1,54 čitalaca.

Čitanost je mnogo važniji podatak i sa stanovišta uticaja dnevne štampe isa stanovišta oglasnog potencijala. Postoje redovni (svakodnevni) i povremeni (česti i retki) čitaoci. U prosečnom dnevnom broju čitalaca oni ne učestvuju na isti način.

Istraživanje je pokazalo da najveći broj redovnih čitalaca ima Blic (147 hiljade), Novosti (119 hiljade) i Kurir (122 hiljade), a ova tri lista imaju i najveći broj čestih čitalaca. Najmanje redovnih čitalaca ima 24 sata (51 hiljada).

Kada je u pitanju starosna struktura čitalaca, mlađa čitalačka publika (18-24 godine) najviše čita Blic, zatim Novosti i Kurir. Čitaoci starosti između 35 i 44 godine najradije čitaju Blic, Informer i Kurir, dok starija populacija od 55 godina najviše čita Novosti.

Po ovom istraživanju, žene najviše čitaju Alo, zatim Kurir i 24 sata, dok muškarci preferiraju Politiku, ali i Novosti i Informer. Blic je omiljen dnevni list čitaocima sa srednjim, višim i visokim obrazovanjem. Građani sa višim i visokim obrazovanjem najmanje čitaju Informer, 24 sata i Alo.

Agencija Partner u svom istraživanju posebnu pažnju posvetila je čitanosti oglasa. Broj čitalaca dnevnih novina predstavlja šansu za kontakt sa oglasom (OTC). Međutim, jasno je da nije svaki čitalac novina uočio, a još manje „pročitao“ oglas. Svega 26,2% ispitanika reklo je da čita oglase u dnevnoj štampi, 68,5% ne čita, a 5,3% ih uopšte ne primećuje. Učesnici u istraživanju rekli su da najviše obraćaju pažnju na oglase u Novostima i Blicu.

Oglašavanje preko oglasnog dodatka (insertera) veoma je prisutno u dnevnoj štampi. Čitanost dodatka je veoma visoka, blizu 60% svakodnevno. Pritom se jedan deo dodatka i nepročitan čuva za kasnije čitanje, čime se ukupna čitanost povećava. Čuvanje dodatka, osim naknadnog prvog čitanja, nagoveštava i određeni procenat ponovljenog čitanja odnosno, izlaganja oglasima. Ponovljeno čitanje, čak i u malom procentu, predstavlja posebnu snagu ovog modela oglašavanja.

„Marketinška komunikacija, pre svega oglašavanje, ima zadatak da za određeni proizvod privuče pažnju (Attention), zainteresuje potencijalne potrošače (Interest), motiviše ih da požele da kupe (Desire) i na kraju stvarno kupe oglašavani proizvod (Action). Oglasi u štampi jedini imaju potencijal da realno nepoznati proizvod učine poznatim, željenim i kupljenim. Samo štampani oglas može istovremeno da bude i atraktivan, motivišuć i informativan“, rekao je Miroslav Šutić, direktor agencije Research Solutions Partner.

Prema njegovim rečima, TV oglasi, pa i outdoor oglašavanje, efikasno sreću pažnju na novi proizvod, pa i izazivaju interesovanje, ali zbog kratke forme i malo informacija znatno teže utiču na kreiranje odluke o kupovini, a još manje pokreću na sam čin kupovine. S druge strane, oglašavanje na Internetu veoma malo može doprineti afirmaciji novog, nepoznatog proizvoda.

Tekst je objavljen na portalu marketingmreza.rs. 

Emitovanje televizijskog programa u Srbiji će se uskoro promeniti. U julu 2015. i naša zemlja prelazi na digitalnu televiziju i jedna je od poslednjih zemalja u Evropi koja će to učiniti, tri godine kasnije od planiranog. Do kašnjenja je došlo usled  spoja ekonomske krize i uzastopnih izbora. A kada se to desi, umesto veće ponude, prelazak na digitalnu televiziju dovešće do smanjenja preplavljenog medijskog tržišta zbog ograničenog broja digitalnih dozvola.

Sa 133 registrovane televizijske stanice na populaciju od samo 7,7 miliona, Srbija ima više TV kanala po stanovniku nego bilo koja druga država u Evropi. Lokalne i regionalne stanice čine veliku većinu – 128 od 133 registrovane stanice. Televizija je popularna jer Srbi gledaju televiziju prosečno čak pet sati dnevno – više nego skoro bilo koja druga nacija. Međutim, tržište je prezasićeno. Emiteri se bore sa smanjenjem naknade za reklamiranje i konkurencijom koju predstavlja digitalna tehnologija i internet.

Ukupna vrednost tržišta reklamiranja u Srbiji u 2013. godini iznosila je 95 miliona evra, što je među najnižim u regionu, dok je u 2011/12. vrednost bila približno 160 miliona evra. Samo jedan od pet nacionalnih emitera, komercijalna „Pink korporacija“, profitirao je prošle godine prema podacima iz izveštaja Agencije za privredne registre iz 2013. godine. Oba srpska javna servisa, Radio Televizija Srbije i Radio Televizija Vojvodine su na gubitku i finansiraju se putem pretplate i reklamiranja. Javni servisi su 2012. sakupili manje od 30 procenata pretplate, u poređenju sa 70 procenata 2006. godine. Iako je reklamiranje na javnim servisima ograničeno zakonom na samo polovinu trajanja na komercijalnim kanalima ili 10 procenata emitovanog vremena, ni to nije pomoglo da se smanje gubici većine komercijalnih kanala.

Svi televizijski kanali suočavaju se sa izazovom koji postavlja internet u pogledu popularnosti i zarade od reklamiranja. Ti izazovi će se povećavati daljim razvojem interneta, a već sada više od polovine srpskih domaćinstava poseduje kompjuter (55,2%), dok 47,5% ima pristup internetu prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2012. Postoji rizik da pod novim okolnostima ni centralizovano emitovanje, ni masovni auditorijum neće opstati.

Istraživanje pokazuje da publika koristi i stare (masovne) i nove (digitalne) medije za dobijanje informacija, zabavu i edukaciju. Izvori informacija koje koriste stanovnici Srbije svih godišta su: televizija (69%), novine (8,5%), prijatelji i poznanici (7,9%), internet (7,4%), radio (4,3%), prema podacima CeSid-a iz 2009. godine.

Srpski potrošači vole da koriste internet za pristup tradicionalnim medijima: 95% internet korisnika čitaju vesti i 80% njih sluša radio onlajn. Sve veći broj korisnika koristi više medijskih formi istovremeno – surfuju internetom, čitaju štampu i gledaju televiziju, prema podacima iz istraživanja Mediascope Europe.

Internet je naterao oglašivače da postanu sofisticiraniji u načinu stvaranja i distribuiranja oglasnih poruka, jer su promene koje su izazvale nove tehnologije i razvoj “listen economics” marketing učinile interaktivnijim. Televizija i radio su manje pogodni za ovakav vid reklamiranja koji se zasniva na nuđenju korisnih informacija potrošačima o proizvodima, umesto na prostom ubeđivanju da ih kupe.

Gledaoci koji koriste  kompjutere, mobilne telefone i tablete za gledanje televizije predstavljaju novi izazov tradicionalnom modelu oglašavanja. Digitalni mediji veruju da usluge koje se nude na internetu ne bi trebalo prekidati ili opterećivati dodatnim oglašavanjem. „Trebalo bi da imamo na umu da korisnici medija nikad nisu marili za reklame, kao što pokazuju podaci decenijama… i sada je na scenu stupila cela generacija koja veruje da je njihovo bogom dano pravo da dobiju besplatan onlajn sadržaj koji se ne prekida reklamama“ (Garfield, 2009:16). Oni koji insistiraju na takvom sadržaju ne samo što zanemaruju slobodu izbora, već će uskoro morati da se suočavaju sa blokerima za banere i filterima koji eliminišu reklamne poruke. Uostalom, kada je poslednji put bilo ko od nas kliknuo na baner pored sadržaja koji nas zanima?

U potrazi za preživljavanjem, srpska televizija za sada izgleda da ima dve glavne strategije: da poveća interaktivnost sa svojom publikom stvaranjem još izraženijeg “reality” programa i da poboljša kvalitet i veličinu slike i zvuka nakon digitalizacije, u formi HDTV (High Definition Television).

Komercijalna televizija nije nikad u svojoj istoriji nudila više zabave, sadržaja niskog kvaliteta i trivijalnosti. Isprva je publika delovala zainteresovano da se priključi toj lakoj zabavi. Neko vreme, kvizovi, rijaliti programi, muzički događaji, infotainment i emisije o poznatim ličnostima garantovali su opstanak komercijalnih emitera. Ovu strategiju koristili su i komercijalni i javni emiteri u Srbiji. Licence za razne „rijaliti TV“ formate grabili su i javni servisi. Umesto potenciranja kulture, obrazovanja i umetnosti, javni emiteri su težili zajedničkom imenitelju lošeg ukusa.

Druga strategija je da se iskoristi prelazak na digitalnu produkciju, distribuciju i prijem programa. Međutim, nije sigurno da li digitalizacija i HDTV mogu da ponude ruku spasa emiterima.

Publici je obećano da će HDTV doneti bolji kvalitet slike, vernije boje, stereo zvuk i veće TV ekrane, što će omogućiti da celi zidovi budi pokriveni slikom. Međutim, ova strategija ima slabosti. Povećanjem TV ekrana smanjuje se njihova mobilnost. Savremeni konzumeri ne žele više da gube vreme ispred TV uređaja. Zato televiziju gledaju na mobilnim telefonima, tabletima i laptopovima.

Autor veruje da će (digitalna) HDTV biti korišćena samo sporadično u izuzetnim prilikama, kao što su spektakularni muzički, sportski ili filmski događaji. Međutim, nedefinisana publika i povremeno plaćene reklame ne mogu da obezbede opstanak klasičnih komercijalnih radiodifuznih preduzeća. Mnogi srpski emiteri koji već imaju finansijskih poteškoća možda će vrlo brzo ostati bez posla, odmah nakon digitalne tranzicije.

CeSid, (2009), Istraživanje bazirano na reprezentativnom uzorku od 4,515 ispitanika, CESID: Beograd.

Garfield B. (2009),The Chaos Scenario, Stielstra Publishing.

The Social Media Revolution, by Tom Smith International Journal of Market Research Vol 51, Issue 4 

Foto: Sourcefabric / Flickr Cc

Nije samo Srbija krajem maja dobila lažnog junaka. Njuzvik je otkrio američkog „Džamba” i veliku sramotu Njujork tajmsa. Somali Mam nije „spasavala” žrtve poplava, već žrtve trgovinom ženama.

Mnogobrojni problemi u tradicionalnim medijima, od političkih pritisaka i sve intenzivnijeg uticaja ekonomskih centara moći, do sve težih uslova rada i finansijske situacije u kojoj se nalaze novinari, sve više primoravaju medijske profesionalce da tragaju za novim modelima poslovanja kako bi opstali u medijskoj sferi. Kao odgovor na navedene izazove u SAD je još pre nekoliko godina počeo da se razvija koncept „preduzetničkog novinarstva“ (entrepreneurial journalism), koji je, međutim, još uvek nedovoljno poznat u domaćoj javnosti.  

Jedan od prvih korak u popularizaciji ovog koncepta u Srbiji i regionu predstavlja i organizovanje prvog seminara posvećenog „preduzetničkom novinarstvu“ u našoj zemlji, koji je održan od 23. do 25. oktobra u Beogradu u okviru Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu Fondacije Konrad Adenauer.  Seminar je okupio mlade novinare iz Jugoistočne Evrope, a tokom tri radna dana novinari su učili kako samostalno da pokrenu svoje medijske projekte na vebu i obezbede njihovu finansijsku održivost.

Osnovni cilj seminara je da mlade novinare obuči za samostalno istraživanje tržišta i pronalaženje nedovoljno iskorišćenih tržišnih niša u kojima postoji slobodan prostor za pokretanje novih veb sajtova, koji će odgovoriti na potrebe čitaoca zainteresovanih za datu oblast, a mladim novinarima ujedno omogućiti zaradu.

Stoga su novinari osim upoznavanja sa specifičnostima veb novinarstva, obučavani i za definisanje biznis modela, kao i za produkciju veb sajtova koji će zahvaljujući svom sadržaju i dizajnu na najbolji način odgovoriti na potrebe specifične ciljne grupe.

Direktor Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu Fondacije Konrad Adenauer Kristijan Špar kaže da ovaj program donosi dvostruku korist, jer omogućava mladim novinarima samozapošljavanje, a istovremeno obezbeđuje razvoj nezavisnog onlajn novinarstva koje nedostaje svim zemljama Jugoistočne Evrope.

„Preduzetničko novinarstvo je nedovoljno poznat termin u javnosti, ali u osnovi on podrazumeva razvoj nezavisnog onlajn novinarstva, rad novinara kao frilensera i samozapošljavanje novinara, kao i razumevanje novinarstva kao nezavisnog biznisa, prvenstveno na internetu. To je veoma bitno za sve zemlje regiona jer tradicionalni mediji još ne obezbeđuju dovoljno raznovrsnosti i uravnoteženog izveštavanja koji su neophodni za svaku demokratiju“, kaže Špar.

On kaže da bi upravo onlajn mediji mogli da obezbede tu medijsku raznovrsnost i uravnoteženo izveštavanje koje nam nedostaje, jer su mediji u našem regionu izrazito polarizovani, pa tako, primera radi, s jedne strane imamo medije koji izrazito pozitivno izveštavaju o svojim vladama, a s druge strane medije koji izveštavaju izuzetno negativno.

„Novinari definitivno treba više da razmišljaju na preduzetnički način ili bar da razmotre mogućnost samozapošljavanja, jer su uslovi rada u većini tradicionalnih medija veoma loši i mnogi vlasnici ne podstiču novinare na kritičko i nezavisno novinarstvo, a poznato je da novinari nisu ni dovoljno plaćeni. Zbog toga se danas preduzetničko novinarstvo javlja kao neka vrsta alternative, ali i odlična šansa za mlade novinare da započnu svoje karijere i budu nezavisni“, objašnjava Špar i dodaje da za pokretanje sajta nije potrebno mnogo sredstava i novca kao za pokretanje nekog štampanog medija ili televizije, što dodatno olakšava razvoj ovog novog koncepta u novinarstvu.

Špar navodi da je dodatan problem u tradicionalnim medijima činjenica da mnogi vlasnici u regionu nisu izdavači, već biznismeni iz drugih sektora privrede, koji su neretko aktivni i u političkom životu i koriste medije kao podršku za svoje poslovne ili političke interese, pa medije samim tim ne koriste za proizvodnju kvalitetnih medijskih sadržaja, već kao vid političkog pritiska.

Stoga se razvojem onlajn sfere ujedno otvara i nova šansa za razvoj nezavisnog novinarstva, a jedan od preduslova je da novinari inovacijama redefinišu svoju struku i suprotstave se ekonomskoj realnosti njihove profesije.

Iako su kursevi posvećeni preduzetničkom novinarstvu već godinama sastavni deo studijskih programa na prestižnim američkim univerzitetima koji obrazuju novinare, ovaj koncept je još uvek nedovoljno poznat u Evropi, pa je organizovanje prvog seminara posvećenog preduzetničkom novinarstvu u Srbiji izuzetno značajan korak u razvoju veb novinarstva u celom regionu.

Jedan od osnovnih ciljeva Medijskog programa za Jugoistočnu Evropu Fondacije Konrad Adenauer je upravo da edukuje novinare i omogući njihovo usavršavanje kako bi svojim nezavisnim radom doprineli razvoju pluralizma u društvu, a samim tim i demokratije, što je ujedno jedan od osnovnih razloga zbog kojeg je ova fondacija podržala ovaj projekat.

 Foto: sxc.hu

Kada je Džim Vandehaj nedavno sa uredničkog prešao na direktorsko mesto lista i sajta „Politiko”, zavredio je pažnju gotovo svih značajnih medija u SAD, i to iz dva razloga. Prvo, u američkom žurnalizmu je krajnje neuobičajena praksa da novinar napusti redakciju i pređe u menadžment, i drugo – postalo je jasno da već veoma uspešan „Politiko” ima ambiciju da postane još uticajniji među medijima u Americi.

Vandehaj (42) je proglašen za jednu od 100 najuticajnijih ličnosti informacionih doba pa se od njega, sasvim prirodno, očekuje da pronađe formulu za rast. Osim toga, on je već pokazao da ume da napravi popularan medij, i to baš u vreme kada se velike novinske i televizijske kuće bore za opstanak usled velike ekonomske krize.

On je pokrenuo nove novine i portal 2007, da bi samo godinu dana posle toga, za vreme predsedničkih izbora, „Politiko” bio jedan od najvažnijih izvora informacija za čitaoce političkih rubrika i vašingtonske insajdere. I tada je uradio nešto što većina priznatih reportera ne bi: napustio je novinarski posao u prestižnom „Vašington postu” da bi od nule stvarao medij posvećen američkoj političkoj sceni.

Ne čudi zato što se „Politiko” posvetio isključivo politici ako se zna da je Vandehaj pre toga 15 godina pratio zbivanja u Vašingtonu, prvo u malim listovima, zatim u „Volstrit džornalu” i konačno kao izveštač iz Kongresa za „Vašington post”. „Politiko” je pokrenuo sa svojim urednikom (političke) rubrike u „Postu” Džonom Herisom koji i posle Vandehajevog odlaska iz redakcije ostaje na uredničkom mestu. Ovaj dvojac je u svoje redove privukao i druga zvučna novinarska imena, pa su zajedno stvorili veoma popularan sajt.

To što je „Politiko” postao veoma uticajan, što se štampano izdanje (30.000–40.000 primeraka) distribuira Beloj kući, kongresmenima i ostaloj administraciji u prestonici, a sajt svakog meseca poseti između četiri i pet miliona ljudi, enigma je za medijsku industriju koja uporno promoviše suprotan trend: smanjiti strane o ozbiljnim temama i posvetiti se pitkoj zabavi.

Kako je objavio vlasnik ove kuće, jedna veća medijska kompanija, „Politiko” je počeo da donosi novac treće godine posle pokretanja i od tada je neprestano profitabilan. Vandehaj ističe da će sa nove pozicije gledati da zarada i dalje raste, ali i da zaposli još novinara i proširi krug tema u novinama.

– Zaista želim da energiju i talenat posvetim tome da pronađem profitabilnu budućnost za novinarstvo – kazao je u saopštenju.

Sada redakcija radi sa 230 ljudi i ima najveću akreditovanu ekipu u Beloj kući. Jedan su od najposećenijih informativnih sajtova u SAD. Kada su ga ranije pitali da objasni tajnu uspeha svojih novina, Vandehaj je objasnio da su pokretači sajta i lista „Politiko” razumeli da se bez obzira na tehničke inovacije neke stvari u novinarstvu nikada ne menjaju:

– I dalje mi je najvažnije da li pravilno shvatamo stvari, da li razumemo ono što se dešava u Vašingtonu – kazao je Vandehaj.

On za sebe kaže da je „novinar sa preduzetničkim duhom”, a kako će iskoristiti obe veštine, pomno će pratiti medijska industrija u SAD. Nagoveštava da će iz njegove redakcije uskoro izaći i novi magazini kao i da čitaoci mogu da očekuju duže tekstove i dubinske analize, što je plan koji se razlikuje od namere mnogobrojnih novina da skraćuju članke i tako se dopadnu generaciji odrasloj na svetskoj mreži.

Vandehaj će u jednačinu za opstanak morati da uračuna još jednu nepoznatu: kako se izboriti sa konkurencijom sa interneta, usamljenim blogerima koji stoje nasuprot redakcijskom prikupljanju informacija. On kaže da ga ovaj trend ne zabrinjava jer su blogeri ljudi sa izrazitim mišljenjima, ali sa manjkom proverenih informacija do kojih mogu da dođu samo profesionalni novinari i ozbiljne redakcije.

– To je potrebno demokratiji. Potrebni su ljudi kojima možete verovati, redakcije koje će se posvetiti ozbiljnom novinarstvu i pozivati vladu na odgovornost – zaključuje Vandehaj.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto:  thewrap.com

Dionisis Kolokotsas iz kompanije „Gugl” ubeđen je da je internet alat u rukama svih ljudi, pa i preduzetnika i biznismena, i to je bio njegov odgovor kada su ga na nedavnoj poslovnoj konferenciji u Beogradu pitali da li svetska mreža može da pomogne srpskoj ekonomiji.

Više nego bilo koji drugi učesnik, Kolokotsas je potvrdio pretpostavku organizatora da rast srpske ekonomije leži u informatičkim tehnologijama, a što je sugerisano u imenu konferencije – „Kvantni skok” i nazivu panela na kojem je učestvovao – „Tehnološki park Srbija – na klik do!”

Predstavnik američke kompanije zadužen za javne poslove i odnose sa vladom svestan je da Srbija nije među najkonkurentnijim privredama, kao uostalom ni njegova zemlja – Grčka, ali čvrsto veruje da internet može mnogo da pomogne.

– Već smo u eri digitalne ekonomije kada upravo internet omogućava mnoge poslove. Kada se zbog razvoja tehnologije negde ugasi jedno radno mesto, onda se odmah, zbog te iste tehnologije, otvori 1,6 novih radnih mesta – rekao je Kolokotsas.

On je izneo i podatak da svako novo radno mesto u IT sektoru otvara nova radna mesta iz sasvim drugih oblasti, na primer, posao pravnika ili računovođe. Kolokotsas je zato insistirao na tome da ljudi koriste internet za obrazovanje, informisanje i pokretanje biznisa. Da bi to bilo moguće, važno je da se informacije slobodno i besplatno dele na internetu, ali naš sagovornik je upozorio da je „Gugl”, kao najveći pretraživač svetske mreže, pod velikim pritiskom da ograniči slobodu onlajn izražavanja i informisanja.

– Trpimo pritiske nekih zemalja, na primer Kine koja pokušava da nametne brojne zabrane na vebu. Mislim da to nije dobar pravac. Može da vodi cenzuri. Može da stane na put slobodi izražavanja, a ako ljudi ne mogu da se slobodno izraze, onda „ Gugl” više ne služi svojoj misiji da bude globalna platforma za razmenu znanja i informacija.

Dok „Gugl” u Kini zbog političkih razloga blokira sadržaj koji šteti režimu u Pekingu, na primer, pretragu protesta na Tjenanmenu 1989, dotle se u Evropi suočava sa, pre svega, ekonomskim interesima tradicionalnih medija. Digitalni džin iz Kalifornije došao je u sukob sa novinama u Nemačkoj, Italiji, Belgiji i Francuskoj čije tekstove prikazuje u okviru svog informativnog servisa „Gugl njuz”. Izdavači iz ovih zemalja tvrdili su da „Gugl” zarađuje ogroman novac na njihovom radu. Reč je o tome da „Gugl njuz” prenosi novinske članke, zatim pored njih plasira oglase i tako dolazi do profita koji ne deli sa autorima tekstova. U nekim zemljama, mediji su uspeli da primoraju američku kompaniju da sa njima podeli profit svaki put kada na svom servisu prikaže njihove članke. Ipak, u drugim državama sukob još tinja, a posebno su kivni nemački izdavači.

– U nekim zemljama mediji dovode u pitanje to što se njihove vesti pojavljuju na „Gugl njuzu”. Poručujem im da postoje različiti poslovni modeli, tako da mogu da izaberu opciju da se njihovi tekstovi ne pojavljuju na našem pretraživaču. Mi imamo alat i platformu za to, a na njima je da odluče.

Kolokotsas veruje da i mediji imaju korist od „Gugla”, jer on dovodi čitaoce do novinskih sajtova.

– „Gugl” usmerava oko četiri milijardi klikova ka portalima medijima. Tako da i mi doprinosimo njihovom profitu.

Konačno, pitali smo Kolokotsasa kako se u njegovoj kompaniji nose sa brigom korisnika za zaštitu podataka i privatnosti na internetu. Konkretno, kako odgovaraju na strah koji je porastao posle otkrića Edvarda Snoudena da američke vlasti nadziru onlajn komunikaciju i pretragu, pri čemu su podatke morali da im ustupe i digitalni džinovi poput „Gugla”?

– Zaštita privatnosti naših klijenata nam je najvažnija, bez pogovora. Korisnici su ti koji dele i koriste informacije na „Guglu”. Direktor „Gugla” poslao je pismo američkim vlastima i doveo u pitanje njihov zahtev da „Gugl” učestvuje u programu „Prizma”. Takođe, javno smo, u okviru „Gugl transperensi riporta” pokazali koliko smo takvih zahteva dobili, od kojih zemalja i na koji broj korisnika su se ti zahtevi odnosili.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

Vesti kao interaktivne igre i uredničke igre su interaktivne video igre koje saopstavaju vesti putem interaktivne grafike kojom čitalac upravlja kako bi stvorio različite scenarije.

Igre su savršene za novine. One angažuju citaoce, stvaraju osećaj zajednice, podstiču deljenje sadržaja i mogu, na primer, da produže vreme koje korisnici provedu na sajtu onlajn dnevnih novina, kao što to na isti način čine drugi multimedijalni formati za informisanje.

Isprva su ih mediji koristili jednokratno za priče od globalnog značaja. Sada postaju popularnije, ali još su samo mali deo ekosistema informacija. Kompanije kao što je  Game of News brzo grade reputaciju kompanja kojima se treba obratiti za informativne interaktivne igre.

Glavne prepreke za razvitak  vesti kao interaktivnih igrara su troškovi kreiranja i vreme: potrebno je vise vremena i novca da se napravi igra nego obična grafika. Neki istraživački projekti traže rešenja ovih problema, fokusirajući se na efikasno generisanje grafike. Članak nedavno objavljen na sajtu ProPublica ukazuje da tehnologija potrebna za vesti kao interaktivnih igrara i nije toliko komplikovana.

Na primer, HeartSaver napravio je tim redakcije ProPublica za samo dva dana tokom Editors’ Lab Hackathon koji je održan u aprilu ove godine i bavi se pitanjem zdravstvene infrastrukture u Nujorku. U ovoj video igri igrači su prikazani na mapi Velike jabuke i moraju da odvedu što vise pacijenata sa srčanim udarom u Hitnu pomoć. Zapravo, bolnice imaju razlicite stope preživljavanja ovog zdravstvenog problema i vreme provedeno u transportu pacijenta do Hitne pomoći takođe mogu uticati na šanse za preživljavanje.

Kako su autori ovih igara objasnili, neki udaljeniji delovi Njujorka nemaju sobe za hitne slučajeve i igra prikazuje poteškoće sa kojima se građani mogu susresti pokušavajući da nađu dobru bolnicu u koju bi odveli bolesne i povređene. Složenost igre se povećava u slučajevima kada je  jer neophodan objekat udaljen. Čak i ako igrac samo petnaest sekundi provede uz ovu igru, ona prenosi snažnu poruku i ilustruje ključne tačke debate o zdravstvu.

Novine možda još imaju otpor prema korišćenju vesti kao interaktivnih igara, jer smatraju da su igre suštinski trivijalne i da je to neprikladan način da se saopšte ozbiljne informacije. Ali, deluje da su čitaoci otvoreni za primanje informacija iz više izvora i nema razloga da pažljivo osmišljena, dobro prezentovana igra ne bude jedan od njih.

U mnogim slučajevima, ljudi su zapravo spremniji da plate više za igru, nego da čitaju tradicionalni digitalni informativni sadržaj. Vesti kao interaktivne igre mogu biti pravi način da informaciona industrija unovči deo svog sadržaja, produži vreme koje čitalac provede na sajtu i učvrsti njihovu lojalnost. Mediji bi stoga trebalo da iskoriste snagu ovog  novog medija.

Foto:  Vote!!! The Game; HeartSaver.