Kompararativna studija o pogledima studenata novinarstva na profesiju pokazala je da su mnogi od njih pod uticajem političkih i istorijskih prilika u svojoj zemlje, kao i pod uticajem iskustvima koje su imali njihovi prethodnici.

Istraživači, u saradnji sa Klaudijom Meljado (Univerzitet Santjago, Čile), intervjuisali su studente novinarstva i komunkologije iz Australije, Brazila, Čilea, Meksika, Švajcarske, Španije i Sjedinjenih Američkih Država o njihovom gledištu na profesionalnu ulogu novinara. Ukupno 3880 studenata sa državnih i privatnih univerziteta u sedam zemalja odgovaralo je na pitanja istraživača u periodu od 2010. do 2012.godine.

U svim zemljama koje je obuhvatila studija, izuzev SAD,  budući novinari isticali su prvenstveno ulogu koju novinari imaju prema građanima. U njihovom viđenju, profesionalci treba da razvijaju „intelektualni i kulturni interes javnosti”, “obezbeđujući građanima informacije koje su im potrebne kako bi donosili političke odluke” i “edukujući građane o kontroverznim i kompleksnim temama”. Nasuprot njima, studenti novinarstva u Sjedinjenim Državama  isticali su potrošačke i konzumerske domete profesije. Oni su nastojali da se “koncentrišu na vesti koje su od interesa sa najširu moguću publiku” dodajući da novinari treba da obezbede “zabavu i relaksaciju”.

Iako švacarski i  australijski studenti ne daju prioriter konzumerskoj orijentaciji, oni takođe tome dodaju veći značaj nego njihove hispanoameričke kolege.  Ova dostignuća mogla bi biti objašnjenja činjenicom da su te zemlje ekonomski najrazvijenije među sedam zemalja iz uzorka, kako kažu istraživači.  U njima mediji često posmatraju publiku kao konzumente, što potvrđuje i rast „lajfstajl novinarstva“.

Budući novinari iz Brazila, Čilea, Meksika, Španije više ističu ulogu publike kao građana, pre nego kao potrošača.  Istraživači pretpostavljaju da to gledište može biti poslediva istorijskog razvoja tih zemalja. Populacija sve četiri zemlje iskusila je diktatrske vođe i represiju tokom prethodnih pet dekada i prošla kroz dug vremenski period u kojem građani nisu smeli da izraze svoje mišljenje.  Zbog toga, jedna od glavnih stvaki koju novinari imaju u toku političkih promena bila je da edukuju građane, na primer, obezbeđujući im informacije koje su im važne kako bi mogli da donose političke odluke.

Svi studenti novinarstva iz istraživanja koje je obuhvatilo sedam zemlja odbili su stanovnište da vlastima svoje zemlje treba da obezbede lojalnost. Ipak, meskički budući novinari  nisu bili toliko kritički orijentisani kao njihove kolege koda “aktivno podržavaju vladinu politiku i nacionalni razvoj”, “ kultivisanje naionalizma i patriotizma“ i “ isticanje beneficija trenutnog ekonomskog modela” , a zatim i stvaranje pozitivne slike o političkom rukovodstvu“.

Štaviše, oni su isticali manjak značaja uloge novinara kao čivara javnosti. Jedan od razloga za to je dugi uticaj Institucionalne revolucionarne partije (PERI)  koja vlada u Meksiku od 70-ih. Tokom tog perioda meksički novinari bili su podržavaoci vlade, a njihov novinarski stil nazvan je “zvanični” (“oficialismo”). Takva situacija tiče se studentske percepcije, ističu autori. Rezultat koje je dobila Maljado, kao i rezultati istraživanja njenih kolega o stavovima američkih novinara pokazali su da je trend udaljavanja od novinarstva kao čuvara javnosti u SAD opšti.

Studenti iz Australije, Brazila i Čilea mnogo jače veruju u ulogu novinarstva kao kontrolora. Podaci iz Australije ne iznenađuju istraživače, jer su njihovi mediji mnogo više okrenuti “watchdog” novinarstvu.  U Brazilu i Čileu novinari nemaju tako dugu tradiciju takvog noinarstva. U početku 1990, kada su obe zemlje sprovele predsedniške izbore posle duge diktatorske epohe, novinari su morali da odluče kako da se ponašaju u demokratskom okruženju.  Od tada, veliki broj njih podvlači veliki značaj toga da novinar pokuša da igra ulogu kontrolora, kažu istraživači.

Meljado i njene kolege upoređuju odgovore stuenata novinarstva sa rezulatatima prethodnih studija i potvrđuju stanovište:   „Pod pretpostavkom da kultura profesionalnog novinarstva utiče na ono što se uči na univerzitetu, studenti novinarstva će usvajati vrednosti koje vide u profisiji. Dakle, u svim zemljama sledeća generacijatudenata usvajaće modele prethodnika iz profesije“.

Izvori:

Beam, Randal A., Weaver, David H. und Brownlee, Bonnie J. (2009): Changes in Professionalism of U.S. Journalists in the Turbulent Twenty-First Century. In: Journalism & Mass Communication Quarterly, Vol. 86, No. 2, 277-298.

Mellado, Claudia; Hanusch, Folker; Humanes, María Luisa; Roses, Sergio; Pereira, Fábio; et al. (2013): Pre-Socialization of Future Journalists. An Examination of Journalism Student’s Professional Views in Seven Countries. In: Journalism Studies, Vol.14., No. 6, 857-874.

This article was translated from the German “Angehende Journalisten übernehmen Vorgänger-Rolle” by the author

Photo credit: Chris Corwin / Flickr CC

Čim je prvi čovek Amazona Džef Bezos objavio da preuzima Vašington post, mnogi su se zapitali zašto to radi. Odnosno, šta će čovek koji je rekao da za 20 godina više neće biti štampe uraditi sa jednim od najuglednijih listova u toj industriji?

Dvojica američkih medijskih eksperata raspravljali su o toj temi. Medijski analitičar Ken Doktor, osnivač sajta Newsonomics.com  i autor  kolumni za Njuman novinarsku laboratoriju (Nieman Journalism Lab) bio je iznenađen kada je prvi put čuo za  Bezosov plan, ali je i dodao : da se “previše ugnjezdio u toj oblasti“.

“Svedoci smo sveprožimajuće pojave da novine javnih kompanija prelaze u privatno vlasništvo. Vidimo novu klasu multimilionera i milijardera bez iskustva u izdavaštvu kako kupuju novine čim počne da im opada vrednost”. Neposredno pre nego što je Bezos kupio Vašington post, vlasnik bostonskog bejzbol tima Red Soks (Red Sox) Džon Henri postao je vlasnik Boston Glouba (Boston Globe). Milijarder Voren Bafet kupio je više od 60 novina u toku jedne godine.

“Imajući u vidu da je Vašingotn post slabio svoju poziciju i bio u potrazi za strategijom, nije iznenađujuće to što se desilo”, objašnjava Doktor.

Kaplan,  Postov odeljak za obrazovanje, dobijao je subvencije, ali je onda postao neprofitan. Grahmanovima, koji su držali Post tokom osam godina, “ponestalo je i novca i želudca za narednih pet godina digitalne transformacije”, objašnjava Doktor.

“Ono što me je više iznenadilo od neočekivane prodaje Vašington posta je da preovlađujuća pozitivna reakcija projektu privatizacije koju je sproveo Džef Bezos”, objašnjava Skot Majer, profesor novinarstva na Univerzitetu Oregon i član EJO mreže.  Čak su i radnici Posta bili poprilično otvoreni za prekidanje saradnje sa Grahmanovima.  “Za mene, to znači da mediji ne samo da prepoznaju, nego i prihavtaju digitalne novine u štampi”, objašnjava Majer.

U intervjuu nemačkom Berliner Cajtungu krajem prošle godine, Bezos je rekao: “siguran sam da u narednih 20 godina neće više biti štampanih izdanja. Možda samo kao kurizitet nekih hotela koji će to nuditi, kao ekstravagantan servis za goste. Štampa neće biti nešto što je uobičajno za 20 godina“.

U svakom slučaju, medijski analitičar Ken Doktor veruje da će se Bezos fokusirati na digitalnu distribuciju, ali i da je gašenje štampane verzije Vašington posta preuveličano.  On ne veruje da Bezos želi da izgubi dobit od štampe koji čini 75% Posta. “Ako kliknete prekidač, izgubiće prihod, a Bezos dobro zna i ceni takvu ekonomiju”, objašnjava Doktor.

Međutim, Doktor  takođe ističe da će tranzicija iz štampanog u digitalni format biti neizbežna. “Pitanje za narednih pet godina je kako da se premosti, da se sastavi i štampano i digitalno izdanje i da se preorijentišu i čitaoci i reklame na ono što će doći u digitalnom dobu”, ističe ovaj medijski stručnjak.

On ne veruje da će u 20 godina štampana industrija nestati, već da će naći svoje utočište.

“Čitanje na tabletu je u rapidnom porastu- jeftinije je za izdavače i daleko više ekološki ispravno”, ističe Doktor. On ukazuje i na rad studenta konsultantske kuće Mekvoda (Mequoda), Pju istračiovačkog centra (Pew Research Center) i Rejnolds instituta za novinarstvo (Reynolds Journalism Institute) koji su pokazali da sve više čitalaca u Sjedinjenim Državama – među kojima su i dugogidišnji čitaoci štampe – više vole tablet nego novine. “Znači da je sedmodnevnoj štampi ostalo 5-10 godina života. Nedeljna i vikend izdanja trajaće nešto duže”, prognozira Doktor.

“Pretpostavljam  da bi kraj štampane moga da dođe i brže”, ističe Majer. To, međutim, nije nužno katastrofa. Industrija izdavaštva u digitalnom  svetu donosi i finansijske i ekološke benefite. “ I što je mnogo važnije, digitalne novine nude mogućnost za istinski personalizovan, interaktivan i multumedijalni novinski i marketinški sadržaj – što je kombinacija koja će zasigurno spasiti novinarstvo od smrti “, ističe Majer.

On smatra i da je Bezos digitalni pionir: “Pretpostavljam da će Bezos težiti ne samo da spase Vašington post od opasnog puta u finansijsku propast nego će i utrti put svim ostaim novim medijima, kao što je učinio i sa izdavaštvom knjiga kroz Amazon’s Kindle E-Reader.”

Iako je vlasnik Amazona stekao Vašington post svojim privatnim sredstvima, Doktor  predlaže Bezosu da potraži sinergiju sa drugim kompanijama. Po njegovom mišljenju, Amazon ima izuzetno mnogo različitih prednosti u odnos na druge portale za onlajn kupovinu: Amazon servis, uključujući orderovanje na klik,  zaltni je standard za ono što kupci žele u digitalnom svetu. Takav model mogao bi da važi i za vesti.  Doktor predviđa “Netfliks vesti” (Netflix for News). Američka kompanija Netliks vodeći je svetski servis za gledanje serija i filmova. Vašington post bi tako mogao da poboljša posao sa platformom poput vesti na zahtev gde će prikupljati tekstove različitih novina i nuditi – za čitanje, za kupovinu, deljenje i gde će biti moguće jednostavno se informisati, bez listanja.  Arhiva vesti , sortirana u grupe prema oblastima, biznis je ideja budućnosti.

Doktor kaže da je Bezosov prvi izazov da kreira  bolju dostupnost Posta na telefonu. On predlaže da Amazon  pokloni Kindle Fires, sa prelistanom poštom, koja se plaća.

Uprkos euforiji zbog Bezosove kupovine Vašington posta u Americi se sve češće otvara pitanje budućnosti novinarstva.  Majer ističe da još uvek nije siguran da li će privatni vlasnici  poput Bezosa uspeti da obezbede transparentnost i nezavisnost koja je neophodna za slobodnu štampu. Da li će dnevne novine uspeti da nađu utočište u digiralnom svetu koji nagrađuje specijalizaciju ili velika tržišta – ali ne nužno i ono što je između. Da li će novi digitalni princip podržati dubinsko novinarstvo ili nastaviti sa površnim vestima težine jednog bajta (“byte-size” news) koje se lako pronalaze ali i lako nestaju  – što je sudbina koja je zadesila lokalne televizijske stanice koje su se bavile vestima u Americi?

Medijski regulatori u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj veruju da treba da budu nezavisni od vlade, ali ne žele neophodno i više interakcije sa javnošću, sudeći po opširnoj studiji ponašanja medijskih posmatrača (čuvara medija).

Marlis Princing sa Makromedia Unverziteta za medije i komunikacije u Kelnu, u Nemačkoj i Rodžer Blam sa Univerziteta u Bernu, u Švajcarskoj, ispitali su putem onlajn upitnika ombudsmene, članove saveta za štampu i saveta za emitovanje kao i članove dobrovoljnih samoregulatornih institucija iz tri države.

Postavili  su im pitanja koja se tiču odgovornosti, dostupnosti i otvorenosti, što su teme koje su obuhvaćene izveštajem EU „Slobodni i pluralistički mediji za održivu evropsku demokratiju“, koji pokušava da utvrdi preporuke za medijsku regulativu širom Evrope.

Ispitanici su trebali da izaberu jedan od šest odgovora na skali od „Uopšte nisam saglasan“ do „Saglasan sam u potunosti“. Upitnik je poslan na adresu 423 medijska predstavnika i do sad su ga popunila 102: 50 iz Nemačke, 37 iz Švajcarske i 15 iz Austrije.

Studija zaključuje da većina regulatora iz ove tri zemlje ne održavaju sastanke koji su otvoreni za javnost i ne veruju da je potrebno da to rade. Švajcarska federalna kancelarija za komunikacije, telo koje reguliše švajcarske emitere, dodeljuje licence i naplaćuje naknade za licencu, nije nezavisno od vlade.

Savet za štampu u Nemačkoj i Austriji kao i Nezavisni organ za žalbe za radio i televiziju u Švajcarskoj ne mogu da urade ništa protiv medija samostalno (na svoju inicijativu), već moraju da čekaju formalnu pritužbu. Blam i Princing kažu da mnogi ljudi u Nemačkoj i Austriji ne znaju kako da ulože žalbu na medije u njihovoj zemlji.

Skoro tri četvrtine austrijskih ispitanika suprotstavilo se ideji da sastanci budu javni. Švajcarski regulatori malo su više otvoreni za ideju o javnim sastancima, ali i dalje više od polovine švajcarskih ispitanika ne želi da saveti za štampu budu otvoreni za javnost. Nemački ispitanici su podeljeni – 38 odsto je za javne sastanke, 38 odsto protiv, a 24 odsto uzdržano. Tri četvrtine članova saveta u sve tri zemlje čvrsto su protiv ideje o javnim sastancima.

Međutim, oko 65 odsto intervjuisanih u tri zemlje saglasni su da saveti treba da objave javnosti sve njihove odluke. Oko 85 odsto svih ispitanika takođe smatra da saveti za štampu treba da imaju mogućnost da pokrenu postupke protiv medija koji čine etičke zloupotrebe i bez čekanja na pritužbe građana.

Oko polovine nemačkih i švajcarskih ispitanika  i 60 odsto austrijskih veruje da regulatorna tela za elektronske medije treba da se sastaju u javnosti. Ali, studija otkriva da mnogo manje članova saveta za emitovanje podržava ovu ideju, jer manje od polovine smatra da treba da se sastaju u javnosti.

Postoji konsenzus među svim ispitanicima da regulatorna tela i ona koja se bave pritužbama treba da budu administrativno nezavisna od vlade. Oko 85 odsto svih ispitanika iz sve tri zemlje reklo je da je nezavisnost važna. Tri četvrtine takođe veruje da sva regulatorna tela treba da omoguće javnosti da im upute pritužbe protiv medija  i da treba javno da objave sve svoje odluke.

Prinzing, Marlis; Blum, Roger: „Medijska regulativa između normativnih uslova i faktičkih nedostataka“ ( „Medienregulierung zwischen normativen Anforderungen und faktischen Defiziten”), prezentovana je na godišnjoj konferenciji Nemačkog udruženja za komunikaciju  (German Communication Association) i Mreže medijske etike (Netzwerk Medienethik), tokom februara 2013. godine u Minhenu.

Originalan naziv članka koji je napisala autorka Tina Bettels je “Medienregulierung: Ideal und Wirklichkeit”.