Robert Pikard, direktor istraživanja na Rojters Institutu za studije novinarstva u Oksfordu, kritikuje ulogu i funkciju novinarskih škola.

Pikard je na Rajerson Univerzitetu u Torontu rekao  da u okruženju u kom „profesionalno novinarstvo dosta gubi na funkcionalnosti i značaju za društvo“, kursevi za novinarstvo moraju da pripreme svoje studente unapred da se nose sa budućim izazovima.

„Niko ne može da predviđa budućnost, naravno“, ali akademski profesor „mora da pomogne studentu kako da pronađe, interpretira i usmeri svoj put kroz nju“, kaže Pikard. „To nije nemoguće i obavlja se svakodnevno u drugim profesionalnim programima u poslovanju, inženjeringu i biomedicini“ koji znaju kako da se fokusiraju na „fundamentalna znanja i praksu, sredstva za otkrivanje novih znanja i prakse, i koji znaju kako da revolucionarne tehnologije i praksu koriste na inovativan način zarad ostvarenja ciljeva“. Novinarstvo se podučava na univerzitetima već 150 godina i nije stvorilo osnovnu bazu znanja koje je potrebno.

U trenutnoj krizi, novinarsko obrazovanje je ugroženo time što se suviše prilagođava većini zaposlenih u industriji tradicionalnih medija.  Pikard navodi da „predavači novinarstva ne bi trebalo da učestvuju u projektima koji primarno eksploatišu njihove studente“, jer previše opuštena veza između teorije i tradicionalne novinarske prakse može otežati prilagođavanje novoj realnosti.

Ovo predstavlja veći problem u Nemačkoj nego u SAD-u i Kanadi: univerziteti u Hamburgu i Lajpcigu nadavno su smanjili program za novinarstvo, a dobar deo prakse se i dalje nudi u privatnim novinarskim školama koje su integrisane u velike medijske konglomerate.

Kursevi preduzetničkog novinarstva postaju popularni (u zemljama engleskog i nemačkog govornog područja), ali Pikard kaže da to donosi nov niz problema. „Retko koji od ovih programa podučava neko ko je ikada bio preduzetnik“, kaže Pikard. „ Mnogi zapravo prvenstveno podučavaju studente kako da budu frilenseri.“

I dok škole možda uče ili ohrabruju svoje studente da budu frilenseri, ne uspevaju da pripreme mnoge od najboljih među njima da prežive na brutalnom tržištu za koje se školuju.

Tekst je objavljen u listu Tagesspiegel 10. juna 2014.

Foto: City College Norwich / Flickr Cc

Internet gurui i ozbiljni istražitelji imali su velika očekivanja da će nam internet pružiti nove slobode i potencijal za demokratizaciju. Nažalost, empirijski podaci koje su prikupila dva američka istrazitelja Karin Deutsch Karlekar (Freedom House) and Lee B. Becker (University of Georgia) pokazali su da je taj optimizam bio uzaludan: oni procenjuju da u mnogim delovima sveta sloboda štampe i izražavanja, kao i drugi elementarni činioci demokratije kao što su sloboda okupljanja, nezavisnost sudstva i vladavina zakona su sve ugroženiji. To se dešava u zemljama gde su autoritarne vlade (npr. u Turskoj, Rusiji,Mađarskoj i Ukrajini) ugrozile te građanske slobode, ali takođe i u zemljama sa dugom tradicijom demokratije, uglavnom zemljama Zapadne Evrope, gde „uglavnom ekonomski problemi ometaju sposobnost da pokažu liderstvo u ovim važnim pitanjima“.

Studija ova dva istražitalja zasnovana je na dugoročnom upoređvanju podataka koje je Fridom Haus (Freedom House), američka neprofitna organizacija, prikupljala od ranih ’80-ih godina širom sveta. Za razliku od Reportera bez granica (Reporters without borders) u Evropi, ova NVO ne samo što prati slobodu štampe, već i proverava kako se ostale osnovne građanske slobode i demokratska prava razvijaju. Upoređivanje pokazuje da demokratija i sloboda štampe uslovljavaju jedno drugo: prvo izgledada ne funkcioniše bez drugog, a ako je drugo ugroženo i demokratija je obično u ozbiljnoj opasnosti.

Ne postoji sumnja da se Fridom Haus i Reporteri bez granica trude da sakupljaju podatke temeljno i otvoreno. Ali, bez obzira na to, takva upoređivanja preko kulturnih granica ostaju teška i problematična-što znači da istraživanja kao što je Karlekarovo i Bekerovo, koja se zasnivaju na dugoročnim zaključcima iz postojećih datoteka, treba uzeti sa rezervom.

Treba dodati da trenutno nijedna studija ne može ni približno da proceni kakve će dramatične posledice imati na slobodu štampe i slobodu izražavanja otkriće da NSA i slične tajne službe imaju pristup svim našim ličnim podacima. Zbog otkrića koje je doneo Edvard Snouden, znamo da Zapadne drzave imaju više uticaja i informacija o svojim građanima nego što Putin, Erdogan, iranske i druge vođe mogu da se nadaju da će pridobiti zajedno.

Photo credit: Stephen Melkisethian / Flickr Cc

U godini kada Evropska novinarska opservatorija slavi 10. godišnjicu, njen osnivač Štefan Rus Mol osvrće se na temeljne principe.

Pravo je čudo. Evropska novinarska opservatorija (EJO) nije samo opstala deset godina, već je i rasla opslužujući novinare na deset evropskih jezika  i sve one koje zanimaju brze promene u medijskoj sferi. Koncept projekta je jednostavan: svake godine novac poreskih obveznika troši se na novinarstvo i medijska istraživanja, međutim rezultati istraživanja nisu uvek dostupni onima koji bi ih na najbolji mogući način mogli istoristiti. Zato rezultati moraju da budu sažeti i prevedeni kako bi novinari i medijski menadžeri imali koristi od njih.

Postoji zrnce sumnje da medijski eksperti i medijski istraživači ne poznaju dovoljno medijske kulturama i medijske sisteme u drugim evropskim zemljama: postoji tek nekoliko načina da nauče o medijskoh praksi u nekoj drugoj zemlji ili da stvore zajedničke evropske profesionalne standarde. EJO uklanja kulturne barijere, proizvodeći vesti i dubinske analize o medijskim istraživanjima, o trendovima i najboljim praksama u novinarstvu – na nekoliko jezika ciljne grupe na najbolji način govore o tome, na svojim maternjim jezicima.

Inicijalna finansijska podrška stigla je od  Fondazione Corriere del Ticino (za italijanski i engleski sajt)  i nemačke fondacije Stiftung Pressehaus NRZ  (za nemački i poljski sajt).U 2011. godini  Swiss National Science Foundation  počeo je sa finansiranjem šest istočnoevropskih verzija sajta. Švajcarski EJO centar u Luganu, a od 2013.  Zürcher Hochschule for Applied Sciences  u Vinterhuru takođe su dobili podršku SNF. U 2013, prestižni  Reuters Institute for the Study of Journalism sa Univerziteta Oksford postao je strateški partner EJO-a, podržan od fondacije Robert Bosch iz Nemačke.

Lokalno, održiva i velikodušna podrška Fondazione Corriere del Ticino načinila je da formiramo jedinstvenu saradnju između univerziteta i najveće privatne medijske kuće u Ticinu. Obe strane na to mogu biti ponosne. Studenti imaju  benefite kroz saradnju  sa glavnim urednicima i novinarima  koji ih, osim onoga što se uči na fakultetima, uče i o stvarnom životu kroz različite studije slučaja, dok studenti nude (barem povremeno) svežu misao i talenat.

EJO obezbeđuje radni prostor za studente i asistente kao i studente doktorskih studija koji dobijaju jedinstveno iskustvo  –  kao istraživači i kao novinari. Čak i Marčelo Foa (Marcello Foa) sa CEO, koji radi za Timedia i Corriere del Ticino temelji EJO u svojoj biografiji. On je jedan od dva osnivača Opservatorije, sedam godina pre nego što je postao top menadžer medijske kompanije u Ticinu. On je međutim i dalje uključen u projekat, doprinoseći uspehu EJO-a i učestvujući na sastancima. Ustvari, on ističe:“ Bez iskustva koje mi je dao EJO, ne bih bio spreman za izazov da se prebacim da najviše uredničke pozicije u Italiji na najvišu poziciju u menadžmentu u Timediji“.

 

Novo  istraživanje o medijskim menadžerima u Autriji nudi neočekivan uvid u to na koji način različiti nivoi medijskih organizacija razmišljaju.

Prvi put, Endi Kaltenbruner (Andy Kaltenbrunner), Matijas Karmasin (Matthias Karmasin) i Danijela Kraus (Daniela Kraus, Medienhaus Wien) sproveli su istraživanje o medijskim menadžerima u ustriji kako bi saznali više o toj grupi profesionalaca, kao i o njihovim profesionalnim vrednostima.

Slučajni uzorak od 131  uspitanika relativno je mali, što umanjuje vrednost studije.

Osnovni podaci, u pet oblasti, sasvim su izbnenađujući. Muškarci dominiraju u sportu, držeći 74 odsto svih pozicija, a tek nekoliko žena koje su na najvišim pozicijama zarađuju skoro 20 odsto manje od svojih muških kolega. Oni koji nisu Austrijanci do vrha stižu isključivo ako potiču iz Nemačke ili Švajcarske. Samo 53 odsto ispitanih menadžera ima akademsko obrazovanje.

Međutim, naredni deo studije naročito je važan. Istraživači su uporedili gledišta na medijske menadžere sa onim istraživanjima koje su austrisjki novinari analizirali u ranijim studijama.  Sasvim upečatljivo, menadžeri više nego novinari veruju da mediji nude prostor za žalbe, da imaju kontrolu nad politikom, ekonomijom i društvom i da utiču na političku agendu kao  i da običnim građanima daju šansu da izraze svoje mišljenje.

Ovakvo gledište kosi se sa tradicionalnim verovanjem da su novinari vesnici promena, koje kontrolišu i ograničavaju menadžeri. Tri četvrtine menadžera deli ideju da “menadžment ne bi trebalo da vrši bilo kakav uticaj na redakcije„.

Istraživači su s pravom istakli da je moguće da su menadžeri davali odgovore za koje su verovali da su društveno prihvatljivi, umesto onih u koje generalno veruju, ali studija i dalje pokazuje da su austrijski medijski menadžeri, kako se čini, manje zabrinuti od njihovih novinara.

Izvor: Andy Kaltenbrunner et al. (Hg.): Der Journalisten-Report IV: Medienmanagement in Österreich, Wien: Facultas 2013

Ovaj tekst je prventsveno objaljven u: Schweizer Journalist, Nr. 10+11/2013

Fotografija: Graham Holliday / Flickr Cc

Istraživači medija i novinari u užurbanim redakcijama decenijama se ignorišu. Svako ko pokuša da ih spoji mora da smisli kako da ujedini uređeni, dostojanstveni tempo akademskog života sa bukom i besom savremene medijske produkcije.

Međutim, Švajcarska asocijacija za istraživanje komunikacija i medija (SACM) pokrenula je novi pokušaj. Tokom dva dana ovog meseca u Vinterturu, članovi SACM baviće se “Transdisciplinarnim” i započeti dijalog sa medijskim radnicima poput Rodžera de Veka, generalnog direktora kuće SRG, javnog medijskog servisa Švajcarske, i Norberta Najningera, glavnog urednika regijskog lista Šafhauzer nahrihten. Istraživači medija biće motivisani da u praksi primene ono o čemu su istraživali i podučavali, da malo više komuniciraju sa javnošću, novinarima i profesionalcima unutar i izvan medijske industrije koji bi mogli imati koristi od njihovih istraživačkih saznanja.

Njihova nastojanja su plemenita – naravno, novinarstvo i istraživanje medija treba da pruže korist društvu, pogotovu ako se istraživanje finansira iz državne kase. Sigurno da nije slučajnost što je podstrek za ovo došao od Vincenca Visa, predsednika naučne zajednice, čija je profesionalna baza Ciriški univerzitet u Vinterturu. Pre više godina, Univerzitet u Cirihu “izmestio” je studije novinarstva i istraživački centar za novinarstvo u ovaj tehnički fakultet da bu smanjio priliv novih studenata. Fakulteti primenjenih nauka kao što je ovaj oduvek su bili više zainteresovani za kontakt sa industrijom i novinskim redakcijama. Pored toga, u nemačkom govornom području, Vis je jedan of šačice eksperata poznatih po tome da im je stalo do kvalitetnog menadžmenta u novinarstvu – još jedan primer “Don Kihotizma” u sredini u kojoj ne postoji održivi poslovni model i gde je “kvalitet” samo otrcana formula kojom se kamuflažiraju otkazi u informativnim redakcijama i prateća deprofesionalizacija novinarstva govorom PR-a.

I tako stižemo do suštine problema – sa obe strane nedostaje motivacija da se učini ono što bi očigledno trebalo da se učini. U gotovo svim informativnim redakcijama, prvo su zatvarana ona radna mesta koja su nekada bila posvećena profesionalnim zapažanjima o medijima i novinarstvu, što uključuje i povremeno istraživanje medija. Kada se u današnje vreme medijske kuće bave medijima i novinarstvom, to rade mnogo manje stručno nego što je slučaj sa politikom, sportom ili izborom novog pape.

Međutim, ni istraživači se ne trude mnogo da rezultate svojih istraživanja podele sa svetom, već obično idu od konferencije do konferencije i najnovije rezultate istraživanja prezentuju svojim kolegama u obliku petnaestominutnih predavanja. Mladi akademci su pod sve većim pritiskom da svoje radove objave u akademskim časopisima. Nikoga od njih ne zanima da li je njihov trud primetilo više of šačice kolega. Sam proces odabira tekstova – interna kontrola kvaliteta naučnog istraživanja – postaje sve diskutabilniji i apsurdniji sa rastućim brojem naučnih časopisa. Istraživački rad ne samo da se diferencira i grana, već se i oslobađa. Postoji manjak istraživača i novinarske stručnosti koji bi objedinili rezultate istraživanja i istraživačku “mašineriju” ispratili i ocenili na dobronameran ali kritičan način.

Nacionalni fond za nauku Švajcarske je bar nedavno svojim Agora programom nagovestio da je svestan problema. U susednoj Nemačkoj, fondacije kao što su fondacija Robert Boš, Bertelsman fondacija, fondacija Folkvagenverk i, skorije, fondacija ko-osnivača SAP-a Klausa Čire, redovno ulažu u unapređenje naučne komunikacije i naučnog novinarstva – mada se uglavnom suviše usko usredsređuju na medijsko izveštavanje o prirodnim naukama, medicini i tehnologiji.

Medijski radnici su pogotovu radi da poreknu da u današnjoj krizi tradicionalne medijske industrije i novinarstva istraživanje medija može imati presudan značaj za otkrivanje novih načina informisanja i komunikacije. Sa druge strane, istraživanje medija bi verovatno moralo da se više fokusira na teme koje su bitne medijskim radnicima i koje bi mogle da pomognu rešavanje problema medijatizovanog društva. Društvo treba, bez ugrožavanja slobode štampe, da se oslobodi sve veće gomile info-smeća i da dobije kvalitetno novinarstvo koje ispunjava profesionalne standarde, a istovremeno je bar donekle nezavisno od odnosa sa javnošću, i koje takođe odoleva sve većem uticaju politike i moćnih medijskih konglomerata.

Čak i kad bi ova nemoguća misija uspela, i dalje preostaje izazov da se obe strane – novinske redakcije i istraživači komunikacija – stimulišu da učine ono što bi trebalo najbolje da umeju: da komuniciraju, ali jedni sa drugima umesto jedni protiv drugih, odnosno sa oprečnim ciljevima.

Prvi put objavljeno u Noje cirher cajtungu, April 9, 2013

Foto: Jan Krömer / Flickr CC

 

„Reporteri bez granica“ još jednom su objavili godišnji Indeks slobode štampe. Vodeća na listi i dalje je Finska, a prate je Holandija, Norveška i Luksemburg. Među zemljama Evropske unije Španija, Francuska i Italija su napravile skroman pomak na rang listi, dok su Nemačka i Velika Britanija malo nazadovale (sa 16. odnosno 17. pale su na 28. i 29. mesto).

Nekoliko zemalja značajnije je napredovalo – Srbija i Letonija napredovale su sa 50. odnosno 80. mesta na 39. i 63. Sa druge strane, Rusija i Turska su nazadovale (sa 136. odnosno 142. na 142. odnosno 148. mesto), ali ne toliko kao Mađarska (sa 40. na 56.) i Japan, koji je najviše nazadovao na listi, izgubivši 31 mesto i pao sa 22. na 53. mesto. Prema „Novinarima bez granica“, na mračnom dnu liste tavore Turkmenistan, Severna Koreja i Eritreja (rangirane od 177. do 179. mesta).

Cilj ovog indeksa je nesumnjivo plemenit, da ne pominjemo činjenicu da novinari vole rang liste – možda zato što znaju da ih je publika željna. Zato ne iznenađuje što se Indeksu slobode medija svake godine posvećuje puno pažnje u zemljama gde je sloboda medija zagarantovana. Međutim, iritira činjenica da novinari iz godine u godinu prenose rezultate rang liste bez dovođenja u pitanje validnosti podataka. Očekivalo bi se da se takvoj statistiti pristupi mnogo opreznije. Lako je zamisliti koliko mora biti teško sakupiti i uporediti podatke iz različitih zemalja koristeći iste kriterijume. U zemljama bez slobodnih medija to je gotovo „nemoguća misija“, jer javnost nije obaveštena o kršenju slobode medija.

Kako aktivisti i eksperti iz Novinara bez granica mogu zaista da znaju koliko često u Iranu, Siriji, Kini ili Rusiji tajne službe i druge vladine agencije ućutkuju novinare? Kako mogu da znaju da li je u jednoj državi atmosfera cenzure i strepnje strašnija nego u drugoj? Svakako da arbitri zaslužuju naše saosećanje. Oni preuzimaju velike lične rizike ako odaju „državne tajne“ jednoj inostranoj neprofitnoj organizaciji. To ih, ipak, ne čini pouzdanim izvorima, niti čini informacije i sud dobijene od njih uporedivim sa informacijama iz drugih zemalja.

Celokupan Izveštaj možete preuzeti ovde.

Prvi put objavljeno – sa malim izmenama – u Austrijskom nedeljniku Di furhe  5/2013