Dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, medijsko, poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, republički i lokalni. Ako se država povuče a izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti.

Ovih dana čuveni američki telekomunikacioni gigant AT&T dogovorio je kupovinu velikog satelitskog distributera TV programa „DirecTV“ po ceni od 48,5 milijardi dolara. Cilj je da se, zajedno, suprotstave sve jačim preduzećima za kablovsku TV distribuciju kao i onlajn provajderima video-usluga. Među kojima je najjače megapreduzeće „Comcast-Time Warner Cable” nastalo, takođe, spajanjem izvedenim, ranije ove godine, po ceni od 45 milijardi dolara. Ove velike poslovne transakcije u svetu medija označavaju odlučujuće manevrisanje koje će, čini se, uobličiti fizionomiju telekomunikacija i audio-vizuelnih medija u 21. veku.

Ključni pojam, u svim tim skupocenim kombinacijama, jeste – konvergencija. Mediji teže da se stope u jedinstvene pružaoce usluga koji će biti u stanju da ponude programski sadržaj na više različitih ekrana, i to na: televizorima, personalnim računarima, tabletima i mobilnim telefonima.

Očigledno je da su stvari veoma važne kada se u dve kupovine potroši 100 milijardi dolara. Ali, u razvijenom svetu, pre nego što se nešto tako desi, pita se država. Znajući da je država stroga i da načelno štiti prvenstveno javni interes, odnosno interes korisnika, ova velika preduzeća unapred obećavaju niz mera koje će, po njihovom mišljenju, da odobrovolje državu a samim tim i mnogobrojne korisnike. Pa su tako obećali da neće, bar tri prve godine, da obavezuju korisnike na kupovinu celog paketa. Da će korisnici moći da odaberu samo brodbend uslugu, i to jačine šest megabita u sekundi. Da će moći da odaberu samo TV ili samo mobilnu telefoniju itd., itd. „Ovo će da bude transakcija u korist konkurencije i na dobrobit korisnika”, tvrdi jedan od direktora.

Dakle, korisnicima se obećavaju ekonomičniji paketi koji će, kroz jedan račun, uvezati mobilnu telefoniju, televizijske programe i internet. Međutim, i država najavljuje da će veoma strogo i detaljno da prouči sve moguće posledice ovako velikih medijskih spajanja. Jer samo jedno, gore pomenuto megaspajanje, dovelo bi do toga da broj „video-provajdera”, na 25 posto američkog tržišta, padne sa četiri na tri. Ponuda bi se smanjila. A dobro se zna šta kaže zakon o ponudi i potražnji. I kako se on odražava na cenu. I kako bi to moglo da utiče na javni interes.

Kod nas, u Srbiji, ovakvi telekomunikacioni i medijski paketi postoje već izvesno vreme. S tim što je u ponudi, ponegde, i fiksna telefonija. To, sve, u vezi sa medijima i telekomunikacijama i kod nas jeste velika tema. I u igri su, za naše uslove, veliki brojevi. U javnosti se pojavio podatak da je kupoprodaja našeg najvećeg kablovskog operatera, SBB, obavljena po ceni od milijardu dolara. Ali ta velika tema odvija se nejasno, a, za javnost, često iza zatvorenih vrata.

Postavlja se pitanje gde je tu država kao predstavnik i zaštitnik javnog interesa. Već duže vreme u medijskim pitanjima i u pitanjima telekomunikacija naša država je u ozbiljnoj defanzivi. Famozni medijski zakoni nikako da se donesu. Čitavi sektori su potpuno neregulisani. Internet praktično i ne postoji u našem zakonodavstvu. Kablovska distribucija je van kontrole. A vreme nikako nije za defanzivu države. Već upravo suprotno. Država baš sada, u eri dramatičnih medijskih promena, mora da osigura javni interes i da čvrsto reguliše medijska „pravila igre”.

Naša država je u defanzivi jer se, iz ne sasvim jasnih razloga, ustanovila opšta mantra kako „država treba da se povuče iz medija”. Što je, samo na prvi pogled, sasvim logična mantra. Međutim, kako to obično biva u zemljama tranzicije, a pogotovo na brdovitom Balkanu, tu se, kao po automatizmu, provukla i pretpostavka da država treba da se povuče i iz kvalitetne regulacije medija pa čak i iz regulacije telekomunikacija. Što upravo u tranzicionim društvima, kao što je naše, ima pogubne posledice. I to upravo u odnosu na ono što država treba da štiti i da predstavlja. A to je javni interes.

Jasno je da je dugotrajna defanzivna pozicija države dovela do teškog stanja koje mi, danas, imamo u svim našim medijima. I klasičnim i novim. Opet, iz ne sasvim jasnih razloga, predstavnici tzv. međunarodne (evropske) zajednice, kod nas, podržavaju i podgrevaju mantru o izlasku države iz medija, pa i iz telekomunikacija. Iako veoma dobro znaju da ni Evropi, kao celini, a ni svim njenim pojedinačnim državama članicama ne pada na pamet da se povuku iz medija.

Evropa je, na tom planu, odavno zauzela pozicije. A one, sa aspekta država, nisu nimalo defanzivne. Takav stav stranaca kod naših državnih službenika izaziva nedoumice i zamagljuje suštinu procesa koji država mora da kontroliše u ime javnog interesa. A to je proces epohalne promene u oblasti medija, masovnih komunikacija, javnog informisanja i telekomunikacija. Malo pojašnjenje naše, domaće, konfuzije moglo bi da ide sledećim tokom.

Prvo, dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, i to ne samo medijsko već i poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, za državne i javne interese najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, kako republički tako i lokalni. Evo jednog razloga. Ako se država povuče a, istovremeno, izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti, ali i glas onih platformi preko kojih država može neposredno da artikuliše i definiše svoju politiku i delovanje.

Dakle država, iz više razloga, te medije i telekomunikacione sisteme treba da ojača i unapredi. I to, prvenstveno, kroz bolju organizaciju sistema, i kroz bolji menadžment kvaliteta i sadržaja, a ne kroz dodatno upumpavanje budžetskih sredstava. Drugo, ako država odluči da „u jednom cugu” rasproda svoj udeo u medijima i telekomunikacijama, kao što je grad Beograd odlučio da jednokratno rasproda ogroman deo gradskih nekretnina, onda će doći u situaciju u kojoj nema direktan uticaj na tržišna kretanja, a ni direktan i opipljiv prihod od udela koji više nema.

Tu će se stvoriti situacija u kojoj se, po ko zna koji put, mukotrpno stečeno javno dobro, privatizuje zarad zadovoljavanja kratkoročnih često „pirotehničkih” ili „vatrogasnih” političkih interesa. A javni uticaj i interes će se svesti na kozmetičke igrokaze koji veličaju „sjajno lice” tržišne utakmice.

Kada se to desi u oblasti masovnih medija i telekomunikacija štete mogu biti trajne i nesagledive. Prvenstveno za sve one delikatne oblasti koje jednom narodu daju osećaj slobode, identiteta, pripadnosti, zajedništva i trajanja. A to su sloboda izbora i izražavanja, jezik, obrazovanje, nauka, kultura.

Povlačenje države iz medija, a da se nije regulisao odnos medija prema ovim važnim aspektima stvarnosti, znači autoukidanje, u velikoj meri, ne samo suvereniteta države već i temeljnih sloboda na koje stanovništvo ima pravo samim tim što živi u demokratskom društvenom uređenju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: UNS

Gramši je je otkrio dominaciju jedne klase nad drugom klasom, i to pomoću „kulturne hegemonije”. Po njemu, dominaciju u društvu ostvaruje jedna, elitna klasa, i to tako što organizuje i sprovodi moć, ostvarenu kroz tehnike potčinjavanja i voljno pristajanje potčinjenih. Elitna klasa ima svoje „agente”, a to su štampa, masovni mediji, organizovana religija, školski sistem i komercijalizovane popularne umetnosti.

Pred sam kraj godine, kada nas okružuje nepregledni kovitlac medijskih priča, skandala, otkrića i polemika, možda ćemo se zapitati: da li mediji svima nama manipulišu? Odgovor je „da”. Mediji manipulišu nama. I to odavno. To se odnosi na većinu medija a prvenstveno na naše „najtiražnije”, komercijalne, masovne medije.

Kako mediji vrše manipulaciju javnosti i čitalaca? Tu je od velike pomoći analiza metoda putem kojih mediji manipulišu javno mnjenje koju je izveo Noam Čomski, lingvista i dugogodišnji borac za razotkrivanje svega onoga što u savremenom društvu ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Dok čitate neke od njih, pokušajte da sagledate u kojoj meri oni (metodi manipulacije) nisu prisutni u našem medijskom okruženju. Ako ih ne primetite to je, svakako, razlog za zadovoljstvo. Onda imate i dobru osnovu za bezbrižnu, i radosnu, novu godinu.

Prema Čomskom metodi medijske manipulacije su:

Preusmeravanje pažnje. I to sa važnih problema na nevažne. Mediji javnost zatrpavaju ogromnom količinom nebitnih informacija. Cilj je da ljudi ne dođu u priliku da razmišljaju samostalno jer bi tako došli i do suštine onoga što se dešava. A to se ne želi.

Stvaranje problema. Cilj je da na medijski stvorene probleme deo javnosti i reaguje. Najčešći slučaj jeste izazivanje i neprestano prikazivanje nasilja kako bi javnost lakše prihvatila ograničavanje sloboda, beskrajnu ekonomsku krizu i ukidanje socijalnih dostignuća države.

Odlaganje. Nepopularne promene počnu da se najavljuju mnogo pre nego što će se desiti. One se odlažu jer, navodno, „još nije trenutak”. Ali sigurno je da će se desiti. Metod odlaganja osigurava da ljudi ne osete težinu promena, odjednom.

Prethodno navikavanje na samu pomisao o nepopularnim merama, i promenama, veoma je važan korak u sprovođenju tih mera.

Uz odlaganje ide i istovremeno razvijanje „nade u bolju budućnost” koja će, naravno, stići upravo sa merama koje su možda nepopularne ali, svakako, neophodne.

Buđenje emocija. Emocije onemogućavaju razumno prosuđivanje. Kritičku svest zamenjuju emotivni naboji kao što su strah, bes, mržnja, euforija, obožavanje.

Buđenje emocija otvara pristup ka nesvesnom. Mediji, onda, na tom, nesvesnom nivou, oblikuju i izazivaju ideje, brige, želje, nadanja, bojazni, pa i određene načine ponašanja.

Veličanje gluposti. Drugim rečima, u javnosti se veliča prosečnost. Ljudi, pogotovo mladi ljudi, ubeđuju se da je „moderno” i poželjno biti vulgaran, namerno neuk, nezainteresovan, „glup” za „smarajuće” teme kao što su politika, ekonomija, lepa umetnost, kultura uopšte. Posebno, i temeljno, izaziva se otpor prema nauci i kulturi.

Stvaranje osećaja krivice. Ubediti pojedinca da je samo on odgovoran za sopstveni neuspeh, nesreću, ograničenu sposobnost, nesnalaženje u vrtlogu stvarnosti. Iz toga se razvija osećaj da se pojedinac nedovoljno trudi „u životu”. Pa je, stoga, sam i kriv. Ovako stvoren osećaj nesigurnosti, i manje vrednosti, dovodi do toga da se odustaje od traženja pravih uzroka za stanje u kome se pojedinac našao. I eliminiše se poriv koji pokreće na pobunu protiv nepravedno ustanovljenog ekonomskog poretka.

Sve ovo, koliko god zvučalo zastrašujuće, navodi na pomisao da, ovako opisani, medijski manipulatori ne mogu biti sami u svom delovanju. Jer, Čomski opisuje mehanizam ozbiljnog i veoma grubog društvenog inženjeringa koji nikog, iole svesnog i bar malo zainteresovanog za bolji život ljudi, ne može da ostavi ravnodušnim. Pa šta, onda, pokreće medijsku manipulaciju u savremenom (kapitalističkom) društvu?

Odgovor je: težnja za hegemonijom. Taj pojam navodi nas da se prisetimo velikog italijanskog mislioca i aktiviste Antonija Gramšija koji je savremeni kapitalizam objašnjavao upravo kroz pojam hegemonije, to jest, dominacije određene države nad drugom državom, ili jedne društvene grupe nad drugom društvenom grupom. Asocijacije su: predvodništvo, supremacija, autoritet, kontrola, vladavina. Gramši je primenio koncept dominacije na istraživanje društvenih odnosa. Tako je otkrio dominaciju jedne klase nad drugom klasom, i to kroz oblik koji je nazvao kulturna hegemonija.

Po njemu, dominaciju u društvu ostvaruje jedna, elitna klasa, i to tako što organizuje i sprovodi moć (ostvarenu kroz tehnike potčinjavanja i voljno pristajanje potčinjenih), a ne tako što upotrebljava golu oružanu silu. U ovako stvorenoj kulturnoj hegemoniji, hegemon, odnosno elitna klasa, ima svoje „agente”, a to su štampa, sredstva masovnih komunikacija, organizovana religija, školski sistem i njegovi programi nastave, kao i komercijalizovane, popularne umetnosti (kinematografija, muzika itd.).

Ovi „agenti” snažno utiču na potčinjene klase da prihvate vrednosti (inače njima strane) hegemona i da, na taj način, ostvarestatus kvo u kome imperija može nesmetano da se razvija.

Recimo da smo dosta od ovog, gore rečenog, prepoznali i u našoj medijskoj stvarnosti. Koreni toga mogu da se nađu još u vremenu ratnih savezništava iz devedesetih godina. Ali, stvarno snažna artikulacija vladajuće klase kroz dejstvo naših mas-medija ozbiljno se odvija posle 2000. godine. Tu se stvorila javna slika o medijima kao pobornicima tržišnog fundamentalizma dok se, u realnom delovanju, mediji zalažu za društvene monopole i „tajne dilove” sa vladajućom klasom i najvažnijim državnim organima.

Tako se većina naših najtiražnijih i najgledanijih medija, slično megamedijskim imperijama Berluskonija i Merdoka, našla uz državnu i partijsku vlast, ako ne i u njoj samoj, sve vreme „kritikujući” te iste vlasti.

Dakle, „stvaranju realnosti”, ovakve kakvu danas živimo, u velikoj meri pomoglo je upravo delovanje naših najuticajnijih medija. U međuvremenu, zbog narušavanja statusa kvo, i Berluskoni i Merdok odgovaraju pred sudovima. Mi, još, pokušavamo da otkrijemo ko je, ovde, likvidirao novinare. Ima li u tome nekih nelogičnosti? Nema. Na delu je ono što je Čomski video a, još pre njega, Gramši nazvao – kulturna hegemonija. Pa eto. Malo levičarskog čitanja stvarnosti. Tek da se ne uđe u novu godinu a da se o tome uopšte i ne progovori.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto:  Politika