Izveštaj Komiteta za zaštitu novinara ukazuje na to da su medijske slobode „kolateralna šteta” svestranog bezbednosnog nadzora.

Ono što je o programima NSA za sveopštu prismotru izneo Edvard Snouden pokazuje već sasvim realnu orvelijansku sadašnjost, dok razvoj njenih kapaciteta sasvim izvesno donosi još crnju budućnost.

Ovo je nalaz upravo objavljenog godišnjeg izveštaja Komiteta za zaštitu novinara, nevladine i neprofitne organizacije sa sedištem u Njujorku, koja se najbolje može opisati kao „novinarski Crveni krst”.

Prva dva poglavlja posvećena su posledicama koje na posao novinara i slobode medija ima sveopšti nadzor najveće tajne službe SAD, čija je zvanična misija da Ameriku zaštiti od pretnji iz inostranstva.

Ovaj deo izveštaja napisao je Džefri King, internet aktivista iz San Franciska koji na kalifornijskom Berkli univerzitetu predaje pravo digitalne privatnosti i uticaj medija na društvene promene.

Kingov glavni zaključak je da su novinari „uzgredna šteta” u široko zabačenoj mreži NSA koja evidentira i skladišti podatke o praktično svim elektronskim komunikacijama, uključujući i one na teritoriji SAD, s mogućnošću da ih po potrebi naknadno analizira koristeći poslednja dostignuća informatičke tehnologije.

Kako ovo pogađa novinare? Tako što naknadnim uvidom u podatke o tome ko je koga pozivao, odakle i koliko dugo, čak i bez neposrednog prisluškivanja sadržaja razgovora, NSA može da rekonstruiše šta je neki novinar radio, gde se sve kretao i sa kim je kontaktirao – uključujući tu i njegove poverljive izvore.„Otkrivanje novinarskih izvora uskoro će postati toliko jednostavno da će to obesmisliti svako obećanje poverljivosti koje novinar može da pruži svom sagovorniku”, napisao je King.

Opisujući novi centar NSA sagrađen u državi Juta, sa najnovijom tehnologijom za skladištenje i obradu podataka, koji je u pogonu od kraja 2013, King kaže da je ova ekspanzija mogućnosti najtajnije američke tajne službe nedvosmisleno nova pretnja novinarstvu u digitalnoj eri.

Novi centar ima i mogućnost široke primene sistema veštačke inteligencije, što će NSA omogućiti da automatski, uz pomoć specijalnih algoritama, potencijalne teroriste, ali i nepoćudne novinare koji su na tragu nekih po državu nelagodnih tajni, „obeleži” i pre nego što nanesu pretpostavljenu štetu.

Svoju analizu King je zasnovao na razgovorima sa Vilijamom Binijem, bivšim kriptologom („razbijačem šifri”) NSA koji je u ovoj službi proveo 30 godina (ostavku je podneo 2001, u znak protesta zbog masovnog kršenja privatnosti od strane te službe posle 11. septembra 2001), zatim sa Džejmsom Bemfordom, novinarem sa reputacijom „glavnog hroničara NSA”, i Aleksom Abdoom, pravnikom Američke unije za građanske slobode, članom njenog tima koji je dosad više puta tužio NSA.

Bini je uveren da su novinari već na meti NSA i da ta služba održava dosijee svakog od njih, jer to ne iziskuje mnogo resursa. Bemford pak smatra da su pod posebnom paskom oni koji pišu o nacionalnoj bezbednosti i samoj NSA, koji se zbog toga smatraju „pretnjom nacionalnoj bezbednosti”, pa su, posledično, mere nadzora prema njima dozvoljene.

Aleks Abdo je uveren „da bi svi reporteri trebalo da budu zabrinuti”, a pogotovo oni u većim medijima, jer će im „izvori presušiti” kad shvate da nema načina da njihov identitet ostane sakriven.

Sa druge strane, razlog za brigu onih u manjim medijskim kućama jeste prosta činjenica da ne mogu da dobiju onu vrstu institucionalne podrške koju uživaju njihove kolege u velikim.

Sve procene o kapacitetima novog centra NSA u Juti ukazuju na to da je reč o istinskom mozgu i očima jednog ne fiktivnog, već sasvim konkretnog Velikog brata. Čak i oni koji su oprezni, sugerišu da tamo može da se skladišti između tri i 12 egzabajta podataka. Kao vodič za razumevanje ovih brojeva, u Kingovoj analizi iznosi se primer da sveukupne verbalne komunikacije od zore civilizacije  do danas zapremaju najviše oko 5 egzabajta.

U izveštaju Komiteta za zaštitu novinara navodi se i ocena eksperta za digitalnu bezbednost Brusa Šnejera da iz takozvanih metapodataka, informacija koje evidentira NSA, može da se sačini „sasvim intimna slika nečijeg života”.

King je naveo i procenu Brustera Kejla, osnivača sajta „Internet arhiv”, da evidentiranje i skladištenje svih telefonskih razgovora na tlu SAD ne odnosi mnogo iz budžeta NSA: to košta najviše 27 miliona dolara godišnje.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

Nastavak erozije resursa za prikupljanje i obradu vesti, praćen rastućim mogućnostima političara i kompanija da svoje poruke direktno dostavljaju javnosti, bio je glavni medijski trend i u 2012, konstatuje izveštaj renomiranog Pju istraživačkog centra (Pew Research Center), urađen u okviru njegovog Projekta za novinarsku izvrsnost.

Pju center, nazvan po svojim osnivačima, porodici američkog naftaša i filantropa Džozefa Pjua, neprofitni je institut sa misijom da bude ”nepristrasni informator javnosti o temama, stavovima i trendovima koji oblikuju Ameriku i svet”.

Izveštaj o stanju medija za 2012. deseti je po redu i uglavnom se bavi posledicama koje je u ovom sektoru ostavila ”digitalna oluja”: već duža od decenije, zaslugama interneta i pratećih tehnologija, promena načina na koji se ljudi informišu.

Posledice desetogodišnjeg smanjivanja redakcija su realne i javnost to zapaža, jedan je od glavnih nalaza u ovom dokumentu. Medijska industrija je na vrhuncu bila 2000. i od tada, suočene sa padom tiraža i smanjivanjem oglasnih prihoda, redakcije su prinuđene da smanjuju svoje troškove. Broj stalno zaposlenih novinara po prvi put od 1978. manji je od 40.000, a posledica toga je da je gotovo trećina odraslih Amerikanaca, njih 31 odsto, prestala da medijske organizacije (novine i televiziju) koristi za svoje informisanje, jer od njih ne dobija više onaj kvalitet sadržaja koji očekuje.

Druga tektonska promena koju su doneli novi komunikacioni kanali je zaobilaženje medija kao prenosioca informacija. ”Njusmejkeri” – svi oni koji imaju neku informaciju i interes da je saopšte – pri tom su ne samo sve vičniji u upotrebi novih digitalnih kanala i društvenih mreža (”Fejsbuk”, ”Tviter”) da to učine sami, bez nekad uobičajenih medijskih posrednika, nego i sve uspešniji u pakovanju svojih poruka u tradicionalne medijske forme, čime se briše granica između novinarstva i poslovnih odnosa sa javnošću, Pi-Ar-a.

Analiza sadržaja najpopularnijeg elektronskog medija, televizije, pokazala je da na lokalnim stanicama izveštaji o sportu, vremenu i saobraćaju, već dostižu 40 odsto ukupnog sadržaja, dok se vreme koje je namenjeno novinarskim reportažama skraćuje. Čak i kad je reč o velikih kablovskim mrežama čiji su brendovi formirani da takozvanom ”dubinskom” izveštavanju. Karakterističan primer u tom pogledu je Si-En-En, gde je dužina pojedinačnih izveštaja između 2007. i 2012. prepolovljena.

Isto važi i direktna uključivanja sa mesta događaja, što zahteva prisustvo novinara, kamermana i reportažnih kola: takvo izveštavanje na tri najveće kablovske mreže u pomenutom periodu smanjeno je za trećinu, što je nadoknađeno povećanjem broja intervjua (koji traže manje resursa i mogu da se planiraju unapred).

Što se tiče štampe – novina i magazina – njihovi problemi su druge vrste, ali podjednako teški. Jedini nedeljni magazin koji je preživeo internet udar je ”Tajm”, koji je početkom ove godine objavio da će broj novinara smanjiti za pet odsto. Njegovi glavni konkurent, ”Njusvik”, posle 80 godina izlaženja, 31. decembra prošle godine objavio je svoje poslednje štampano izdanje i postao veb sajt sa istim imenom.

Jedan od zanimljivih nalaza iz ”Pju” studije je i novi trend koji se odnosi na političko izveštavanje, uočen tokom glavnog događaja u Americi prošle godine: predsedničkih izbora. Taj trend je u nalazu da su medijski izveštači iz kampanje i štabova dva kandidata, Baraka Obame i Mita Romnija, bili uglavnom u ulozi megafona, direktni prenosioci izjava iz rivalskih tabora, umesto da budu istraživači, oni koji analiziraju, tumače i objašnjavaju izbornu propagandu.

Jedan od nalaza je i da je samo oko četvrtina svih analiza ličnosti predsedničkih kandidata i njihovog političkog učinka bila rezultat novinarskih istraživanja, dok je sve ostalo bilo u formi izjava onih koji su radili za jednog ili drugog kandidata. To je krupna promena u odnosu na izbore od pre 12 godina, kada je polovina toga bila rezultat novinarskog rada, a samo trećina je dolazila od aktera iz kandidatskih okruženja.

”Pju” je evidentirao i rastući uticaj Pi-Ar industrije, navodeći poslednje brojke kojima raspolaže, one iz 2008, koje pokazuju da na svakog novinara danas dolazi 3,6 ”publicista”, što je ovde reč za profesionalace za odnose sa javnošću, kojima su inače mediji sve manje potrebni. A i kad jesu, redakcije, konstatuje studija, imaju sve manje kapaciteta da ono što im se nudi proveravaju i propuštaju kroz svoje filtere.

Što se poslovnih modela medijskih kuća tiče, glavna nevolja je gubitak oglasnih prihoda, koji se sele u digitalne sfere i na račune samo šest velikih digitalnih kompanija, ”Gugla” i ”Fejsbuka” pre svih, koji su u stanju da oglašivačima ponude mnogo svrsishodnije, takozvano ”ciljano” reklamiranje: garanciju da će poruke o njihovim proizvodima videti veoma precizno definisani profili potencijalnih kupaca.

Istraživanje ”Pju centra” donelo je i nekoliko ohrabrujućih vesti. Jedna od najzapaženijih je porast broja pretplatnika na digitalna izdanja pojedinih novina, posle decenije teoretskih rasprava da li je to uopšte moguće. Prošla godina je u tom pogledu bila prekretnica: 450 od ukupno 1.380 američkih dnevnih listova je ili uvelo ”naplatne rampe” na svojim sajtovima (koje se spuštaju posle određenog broja besplatnih čitanja), ili najavilo da će to uskoro učiniti (poslednji koji je prelomio je ”Vašington post”).

Najviše uspeha u ovome imao je ”Njujork tajms”, koji, zahvaljujući svom već dvogodišnjem sistemu pretplate na digitalno izdanje, od ovako kombinovanog tiraža po prvi put ima veće prihode nego od oglasa. To je velika promena u odnosu na stari, pre-digitalni model poslovanja, kada je 80 odsto prihoda dolazilo od oglasa, a samo 20 od prodaje novina.

Primer ”Njujork tajmsa” smatra se poučnim iz još jednog razloga: njegova redakcija pravila je najmanje kompromisa kad je reč o kvalitetu svojih tekstova, što ga je izdvojilo od drugih i zbog čega su čitaoci zaključili da im se isplati da plaćaju i da bi ga čitali na svojim, danas već mnogobrojnim (kompjugter, tablet, mobilni telefon) ekranima.

Pomenimo na kraju jednu od originalnih reakcija na nalaze istraživanja ”Pju centra”, poteklu od političkog blogera i saradnika nekoliko ovdašnjih magazina (”Atlantik”, ”Tink progres”) Metjua Iglesijasa, koji je postavo pitanje: da li su nevolje medijske industrije automatski nešto loše i za čitaoce?

Nisu, njegov je odgovor. Čitaocima je danas na raspolaganju nikad veće i nikad dostupnije obilje činjenica i analiza o svim mogućim temama, aktuelnim i istorijskim. On za to nudi i jednostavan dokaz: neka se svako upita da li mu je više dobrog materijala za čitanje dostupno danas ili pre 13 godina (kada je krenuo drugi talas internet revolucije)?

Nedvosmisleni odgovor, po njemu je – više. Internet je, piše Iglesijas, pravi raj za ljubopitljive čitaoce: dovoljno je da otvorite svoj pretraživač. Digitalna tehnologija je, sem toga, dramatično olakšala proizvodnju vesti, a internet prostor uz to nema ograničenja kao novinski…

Ali druga strana toga: da je sve teže živeti od novinarstva, i da se interesi čitalaca i novinske industrije više ne susreću – to je za ovog autora sasvim druga priča.

Autor teksta je stalni dopisnik dnevnog lista Politika iz SAD, a tekst je prvobitno objavljen u Kulturnom dodatku Politike 30. marta 2013. godine.  

Foto: chiorimedia.com