Potpisaću Zakon o javnom redu i miru. Kao predsednik Republike Srpske mogu da kažem da u tom zakonu nije ništa sporno i on ne ugrožava ničija prava i slobode. U potpunosti je u skladu sa evropskim standardima. Nije bilo tenzije u regionu nego neki krugovi u RS žele da naprave veštačku tenziju oko toga iz samo njima znanih interesa, rekao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik za Danas, komentarišući burne reakcije u javnosti širom regiona na pomenuti zakon kojim se kao „javno mesto“ tretira i internet.

Samim tim, postavlja se pitanje da li bi slični zakoni mogli da budu usvojeni i u drugim državama, uključujući i Srbiju.

Iako i poslanici vladajuće koalicije smatraju da je zakon nedemokratski i da ugrožava osnovna prava građana, te da usvajanje nečeg sličnog nije ni u razmatranju, bojazan ipak postoji, jer se sećamo kako su tokom majskih poplava ljudi sprovođeni na informativne razgovore zbog svojih statusa na fejsbuku.

Ministar unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač pojasnio je da sankcionisanju neće biti podvrgnute objave koje se odnose na javno izneseno mišljenje o radu državnih i javnih organa i organizacija, te da se kao sankcija briše kazna zatvora (predviđena prvobitnim nacrtom). Ipak, ne spominje se mišljenje o političarima i drugim javnim ličnostima.

Predsednik srpskog skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Momir Stojanović iz vladajuće SNS ocenjuje za Danas da kontrolisanje svake izgovorene reči građana na društvenim mrežama ugrožava njihove osnovne slobode.

– Nema govora da se sličan zakon nađe u skupštinskoj proceduri Srbije. Sa druge strane, društvene mreže moraju biti predmet interesovanja zbog mogućih zloupotreba vezanih za tehnološki kriminal. Ali da se zakonski kažnjava ponašanje građana na društvenim mrežama, to svakako ne – naglašava Stojanović.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić kaže za Danas da ideja da se i u Srbiji, poput RS, pojam javnog mesta proširi i na internet, odavno „tinja“.

– Takva ideja se pominjala nezvanično, a potencira se nedavnim usvajanjem Zakona o javnom redu i miru u RS, gde je izazvao oštre reakcije i polemike. Vlastodršci bi mogli da iniciraju donošenje takvog zakona, pre svega ministri unutrašnjih poslova, pravde i informisanja – naglašava Šabić. On dodaje da postoje nedopustive aktivnosti na internetu koje moraju biti i kažnjive, „ali su one i inače inkriminisane kao kažnjiva dela.“

– Problem se u osnovi svodi na eventualno uvođenje prekršajne ili krivične odgovornosti za „nepristojne“, „uvredljive“ ili „uznemiravajuće“ ocene ili stavove. Ovo nije prihvatljivo ako bi trebalo da se odnosi na rad organa vlasti, pa su i u Republici Srpskoj predlagači zakona morali prihvatiti odgovarajući amandman. Međutim, uz to, treba voditi računa i o demokratskom principu da ne samo organi vlasti već i pojedinci, nosioci javnih funkcija spadaju u krug onih koji u demokratskom društvu moraju biti izloženiji kritici i trpeti je čak i kad je vrlo neprijatna, gruba i uvredljiva – ističe Šabić.

Internet je prostor slobode

– Internet je prostor velike slobode i u najboljem interesu demokratije je da to i ostane. Ako se države odlučuju za intervenciju u ovom prostoru, treba to da rade maksimalno seriozno i odgovorno. U punoj demokratskoj atmosferi, uz javnu raspravu, uz učešće i stručne i opšte javnosti, treba artikulisati rešenja koja neće biti potencijalni mehanizmi za ugrožavanje slobode izražavanja. Jer, rizik da to budu uvek postoji – naglašava Rodoljub Šabić.

Foto: pixabay.com/geralt

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Najgledanija dečja emisija na našim televizijama je „Priče iz Nepričave” koja dostiže prosečnu gledanost Dnevnika 2 na RTS 1, a najomiljeniji crtani film je „Sunđer Bob Kockalone” koji se emituje na TV B 92. Analiza koju su sproveli Unicef i Udruženje novinara Srbije (UNS), u okviru projekta „Dečji TV program u Srbiji: kakva je trenutna situacija i kako postići bolji kvalitet i veću raznovrsnost TV sadržaja za decu”, pokazala je da se najgledanije dečje emisije emituju na Javnom servisu, uglavnom u dane vikenda i u onom periodu dana kad je najverovatnije da će deca predškolskog i školskog uzrasta moći da ih prate. Međutim, najomiljeniji dečji sadržaji na TV ipak su crtani filmovi: „Sunđer Bob Kockalone”, „Štrumpfovi”, „Pingvini sa Madagaskara” i „Kung Fu Panda”, koji se prikazuju na TV B 92.

Istraživanje koje je rađeno na uzorku od 412 roditelja i 458 dece, starosti od devet i 11 godina u četiri seoske/prigradske škole i šest gradskih škola tokom septembra i oktobra u Beogradu, Nišu i Novom Sadu pokazalo je da više od polovine dece ispred TV ekrana dnevno provede između jednog i dva sata, a svako deseto dete ispred malog ekrana provodi dva do pet sati dnevno.

Kada bi se deca našla u ulozi profesora, prosečna ocena kojom bi ocenila dečji program bila bi 3,77 – na skali od jedan do pet, ali činjenica je da dečaci pokazuju značajno manji stepen zadovoljstva TV sadržajima od devojčica. Sa druge strane, devojčice su te koje provode značajno više vremena u gledanju televizije.

Na pitanje „Šta najviše voliš da gledaš na TV?” deca horski odgovaraju: crtane filmove, tinejdžerske serije i sportski program. Polovina mališana kaže da najviše voli emisije iz dečjeg programa, petina njih prati sve što se daje na TV, a 20 odsto njih navodi da najčešće gleda ono što gledaju i ostali ukućani. To u prevodu znači da čak 44 odsto dece bez ograničenja gleda sadržaje od kojih mnogi nisu za njihov uzrast. Deca iz seoskih i prigradskih sredina češće na TV prate sve što prate i ostali ukućani i dominantno gledaju crtane filmove, dok raznovrsniji program gledaju deca iz gradskih sredina koja prate i dokumentarni, obrazovni i sportski program.

Analizirajući dečji program u ukupnom programu televizija sa nacionalnom frekvencijom, od 1. januara do 30. aprila ove godine, autori istraživanja došli su do zaključka da su emiteri trećinu svog programa posvetili sadržajima za decu. Analiza koja je obuhvatila dva javna servisa – RTS i Radio-televiziju Vojvodine, koji imaju zakonske obaveze emitovanja programa za decu, kao i komercijalne emitere – Prvu, B 92, Pink, Hepi i Hepi kids i tri kablovska kanala specijalizovana za dečji program: Minimaks, Ultra i „Mini ultra”, pokazala je da najveći procenat, odnosno 65 odsto od ukupno emitovanog programa za decu, čine crtani filmovi.

Istraživanje je pokazalo da roditelji ne prate dovoljno šta im deca gledaju na TV, niti sa njima dogovaraju i planiraju šta će da gledaju. Skoro 80 odsto dece izjavljuje da samo bira šta će da gleda na TV, a oko 70 odsto roditelja kaže da ne odlučuje šta će dete da gleda, ali da ipak prati šta mališan prati. Međutim, svaki treći roditelj navodi da ne zna koje emisije njegovo dete gleda. Podatak da deca roditelja sa višom školskom spremom manje vremena provode gledajući TV od dece roditelja sa nižom školskom spremom u skladu je sa nalazom da više obrazovani roditelji pokazuju manje zadovoljstvo TV sadržajima.

Roditelji nisu zadovoljni ponudom TV sadržaja za decu

Istraživanje je takođe pokazalo da većina roditelja nije zadovoljna ponudom TV sadržaja za decu: 15 odsto njih navodi da su ovi sadržaji izuzetno loši, a trećina mama i tata smatra da su loši. Na pitanje – kako bi rečju opisali program za decu, najveći broj roditelja navodi da TV program za decu najbolje opisuje reč „nasilan”, zatim sledi reč „zabavan”, pa reč „dangubljenje”. Malo roditelja dečji program opisuje kao „obrazovni” i „koristan”.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: Politika

Štampani mediji nikada nisu bili u većoj krizi, što zbog ekonomske situacije, što zbog sve veće upotrebe interneta. Današnja vest u pisanom izdanju je bajata. Kako bi opstale na tržištu, dnevne novine moraju da ponude autentične priče, ali i da radikalno izmene svoja onlajn izdanja multimedijalnim pristupom – kaže za Danas Hener Vedoner, novinar i predavač u Dojče vele akademiji, koja je prošle nedelje održana u nekoliko srpskih gradova. Najveća greška je, dodaje, što većina štampanih medija ne zna ko su joj čitaoci i nudi pogrešne sadržaje.

„Današnja publika je sve mlađa. Ona se mahom informiše putem interneta, tražeći kratke i precizne informacije. U novinama ne žele da čitaju vesti od juče. Čitaoci štampe generalno ne vole preduge političke tekstove ili one sa ekonomskom tematikom, pune stručnih i birokratskih izraza. Još kad takav tekst u celosti stavite na onlajn izdanje, tiraži će vam garantovano pasti“, smatra Vedoner.

Londonski Gardijan je među prvima shvatio da mora nešto da promeni kada mu je tiraž opao za 30.000 primeraka dnevno, od početka ekonomske krize. Tekstovi na sajtu su drugačiji od onih u štampanom izdanju – kraći, uz više fotografija i često praćeni audio ili video zapisima. Onlajn izdanje Gardijana nadomestilo je gubitak tiraža, jer je posećenost sajta na drugom mestu u Velikoj Britaniji, odmah nakon Dejli mejla, koji važi za tabloidne novine.

Drugu varijantu ponudio je nemački Špigl. Internet izdanje je u potpunosti drugačije od štampanog. Tekstovi su različiti, ono što se može pročitati na sajtu ne može se naći u novinama, i obrnuto.

Internet i brzina protoka informacija promenili su i radio i televiziju. Vesti su kraće, na radiju ima više muzike, a na televiziji sve više zabavnog programa. Osluškujući ukus i potrebe gledalaca, čak je i BBC u udarnim vestima pre informacije o nemirima u Siriji, emitovao poslednja događanja u vezi sa trudnoćom vojvotkinje Kejt Midlton.

„To ne znači da samo tabloidne priče imaju prolaz, niti da se samo tabloidi čitaju. Ali se mora poznavati publika kojoj se obraćamo. Ljudima je dosta teških političkih tema, ratnih dešavanja, ekonomske krize. Ponekad obična životna priča bude najčitanija, jer novinarstvo i jeste priča o ljudima, a ne visokoj politici“, kaže Vedoner.

Da je tako, potvrđuje nam i Daniel Bukumirović, glavni i odgovorni urednik portala Mondo. U redakciji Monda u svakom trenutku prati se čitanost tekstova objavljenih na sajtu. Osim grafičkog prikaza i brojki ispod objavljenih vesti, vidi se i kojim putem je ona pročitana – na samom sajtu, Fejsbuku ili Tviteru, preko kompjutera ili mobilnog telefona.

„Svakodnevno raste broj tekstova koji se čitaju putem mobilnih telefona i na Fejsbuku. To nam pokazuje da je čitalačka publika mlađa, pa u skladu s tim nudimo i sadržaje. Pokrivamo sve oblasti – od politike, društva, kulture preko zabave i sporta. Međutim, ono što nas je posebno iznenadilo jeste ogromna čitanost vesti za koje smo mislili da neće preterano zanimati javnost i da ćemo je ubrzo skinuti sa portala“, priseća se Bukumirović, i dodaje da je u pitanju lokalna priča o humanitarnoj akciji.

„Sakupljena su određena sredstva i donirana siromašnoj deci iz okoline Negotina. Tekst je praćen životnom pričom mališana koji rastu u bedi i siromaštvu. I ta mala pomoć im je puno značila. Priča o njima izazvala je emocije, a tekst je postao jedan od najčitanijih na Mondu“, kaže Bukumirović.

Hener Vedoner smatra da se upravo kroz ljudske priče opisuje politička ili ekonomska situacija.

„Koliko ima ljudi kojima je potpuno jasna pozadina svetske ekonomske krize? Čak je i vrlo mali broj novinara, usko specijalizovanih za tu tematiku, umelo da razume globalni finansijski fijasko i da na adekvatan način prenese čitaocima. Stručne analize šira javnost ne razume. Isto je i sa politikom. Evropska unija je jedna birokratizovana institucija, čiji čelnici donose silne zakone, protokole, potpisuju deklaracije i sporazume. Nikog to ne zanima, ukoliko se ne prikaže na delu kako se to odražava na život ljudi“, ukazuje Vedoner.

Iako se pronalaskom radija 20-ih godina prošlog veka smatralo da je to kraj pisanih medija, oni su opstali. Isto se mislilo i tridesetak godina kasnije, otkrićem televizije. Štampa je i tada preživela. Uvek se menjala i prilagođavala novonastaloj situaciji. Međutim, trka sa internetom zasad je neizvesna.

„Niko ne može da predvidi šta će biti u budućnosti sa pisanim medijima. Činjenica je da moraju da se menjanju, inače će trku izgubiti. Autentične priče moraju da imaju primat u štampanim izdanjima, a sajtovi da se menjaju. Idealan model onlajn izdanja za sada ne postoji, ali on mora da bude multimedijalan. Samo puko prenet tekst nije dovoljan. Neophodne su fotografije, video snimci i audio zapisi. I pre svega – poznavanje čitalačke publike“, zaključuje Hener Vedoner.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas, 25. juna 2013.

Foto: UNS