Koliko ćemo plaćati taksu za javni servis? Ko će biti novi direktor RTS? Koliko će ljudi ostati bez TV signala jer nemaju finansijskih mogućnosti? Šta će biti sa zaposlenima u državnim medijima? Da li će nas EU ponovo kritikovati zbog cenzure? Pitanja su na koja medijski sektor u Srbiji očekuje odgovore upravo ove godine. Biće potrebno, očigledno, dosta posla, biće teško, ali treba ispuniti sve obaveze prema građanima, zaposlenima u medijima i Evropi, a opet, u skladu sa državnom politikom, naći rešenja koja neće uticati negativno na rejting vladajuće koalicije, da ne kažemo populistička rešenja.

Ono što će najdirektnije uticati na građane, a što se očekuje tokom 2015. godine, jeste pronalaženje rešenja za finansiranje javnih servisa RTS i RTV. Zbog finansijskih problema i nenaplativosti, pretplata za RTS je ukinuta prošle godine i odlučeno je da se javni servisi dve godine finansiraju direktno iz državnog budžeta. Građani su sa oduševljenjem dočekali tu vest 500 dinara manje u mesečnom kućnom budžetu, koje ili nisu plaćali ili su rezignirano ispunjavali tu obavezu.

Pritom, većina njih nije ni svesna šta to sa druge strane znači mogućnost uticaja vlasti na uređivačku politiku javnih servisa, predstavljanje stvarnosti onakve kakva ona to možda i nije, serviranje tema koje odgovaraju vladajućim strukturama, a ujedno prikrivanje nekih krucijalnih problema. Ali dobro, tom oduševljenju ima kraja. Privremeno finansiranje javnih servisa iz budžeta završava se 31. decembra započete godine. A već od 1. januara 2016. građani će opet morati da iz svojih džepova izdvoje koji dinar za RTS i RTV.

Doduše, to se neće zvati „pretplata“, već „taksa“. Da ne pominjemo, i da se tokom prošle i ove godine oni finansiraju upravo novcem građana, ako tako gledamo na budžet. Građanima se ponovno plaćanje za televiziju sigurno neće svideti, tako da će vlast morati da pronađe način na koji će im to saopštiti, verovatno opet neki populistički baš kao što je i bila odluka o ukidanju pretplate. To, međutim, nije jedini izazov koji očekuje RTS ove godine. Od kada je preminuo dugogodiš nji direktor RTS Aleksandar Tijanić, ova medijska kuća nije još izabrala nekog ko će preuzeti njeno rukovođenje. Aktuelni direktor je u statusu „vršioca dužnosti“ (v. d.), a novi konkurs najavljen je nakon što se usvoje novi medijski zakoni.

Set tih propisa usvojen je u avgustu, sa rokom od šest meseci da se unutrašnji akti javnih servisa usklade sa njima. Novi Statut RTS je završen, tako da se u narednim nedeljama može očekivati i raspisivanje konkursa za novog rukovodioca ove medijske kuće, koji će biti prvi zvanični direktor RTS-a od kada je ponovo, privremeno, „državna televizija“.

Da li će i tu biti politike koja će uplitati svoje prste videćemo, ali će to verovatno biti neizbežno. Dok ne dođe red da ponovo plaćaju RTS, građani će najpre biti suočeni sa kupovinom Set top boks (STB) uređaja bez kojih od marta ili juna neće više moći da primaju TV signal na svojim malim ekranima. Dugo najavljivana digitalizacija, sa brojnim prednostima u kvalitetu TV signala, uskoro se završava, a analogni signali u državi gasiće se u periodu od marta do juna.

Svi oni koji su TV signal hvatali putem krovne antene ostaće bez slike i moraće da nabave STB uređaj ukoliko budu želeli da i dalje gledaju televiziju. To će ih koštati od 30 do 50 evra, a oni oslobođeni od RTV pretplate dobiće te uređaje od države. Ovo se, naravno, ništa ne odnosi na korisnike kablovske televizije, koji proces digitalizacije neće osetiti na svojoj koži.

Potom na red dolazi privatizacija medija, odnosno povlačenje države iz vlasništva u medijima. Prema novousvojenim zakonima, to će morati da se desi u narednih šest meseci, a najviše bojazni od toga ima više od 3.000 zaposlenih u tim medijima koji strahuju da će nakon prodaje njihovih firmi ostati bez posla kao što je bio slučaj sa ranijim privatizacijama.

Zainteresovani za kupovinu medija, za sada, ne obećavaju mnogo, ali će nadležne institucije i vlada valjda doneti valjana rešenja kako bi se loši scenariji izbegli. Možda najintrigantniji slučaj biće prodaja agencije Tanjug, za koju se sve više spekuliše da će u njenom vlasništvu država ostati bar 50 odsto i da će postati na neki način vladin biro za informisanje, uprkos tome što zakon predviđa da država mora da skroz izađe iz vlasništva medija. A to zahteva i EU.

I za kraj ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac najavio je za ovu godinu rad na izradi nove medijske strategije, jer važeća, doneta pre nekoliko godina nakon silnih prerada, istič e 31. decembra. Ona će predviđ ati primenu novih medijskih zakona i usklađivanje sa regulativom EU.

Imajući u vidu da važeća skoro da uopšte nije primenjivana nisu ispoštovani rokovi za donošenje medijskih zakona niti su formirani regionalni javni servisi, postavlja se pitanje čemu ponovno ulaganje napora, ljudskih resursa i sredstava u pisanje novog (ne)važećeg propisa. Pa, neka nam je srećna nova (medijska) godina.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Svestan sam problema cenzure i autocenzure koji postoji u Srbiji. Ako poredite rang-liste o slobodi medija u svetu, koje svake godine objavljuju Reporteri bez granica, i liste o nivou korupcije u svetu Transparensi internešnela, možete videti veliku bliskost između visokog stepena slobode medija, nezavisnog novinarstva i niskog stepena korupcije.

S druge strane, one zemlje u kojima je stepen medijskih sloboda na nižem nivou i u kojima je novinarstvo manje nezavisno i profesionalno, imaju visoki nivo korupcije, ističe za Danas Štefan Rus Mol, profesor Univerziteta u Luganu i direktor projekta Evropska opservatorija novinarstva.

– Poređenje tih lista ukazuje upravo na to koliko je važno nezavisno, odgovorno i etičko novinarstvo i zato se treba boriti na sve moguće načine protiv cenzure. To nije samo problem u Srbiji. Sve više je izraženo u istočnim zemljama, ali i na Zapadu gde ulaganje u medije nije više profitabilno kao biznis, ali može biti izuzetno „isplativo“ ako koristite medij za sticanje politi?kog uticaja. Zašto bi neko kupovao bilo koji medij, ako ne može da zaradi na tome, tako da je jedini razlog upravo „vežbanje“ političkog uticaja. I to je jedna od velikih opasnosti u mnogim zemljama, među kojima je i Srbija, naglašava Rus Mol.

On je boravio u Beogradu povodom drugog izdanja svoje knjige „Novinarstvo“, koje je za čitaoce u Srbiji priredila i sa nemačkog prevela Ana Zagorac Keršer, a zajedno objavljuju Clio i RTS izdavaštvo.

U kojim su još zemljama Evrope izraženi politički pritisci na medije?

– Primer o kojem najviše znam iz Evrope je Italija. U toj zemlji postoji veoma visok nivo koncentracije medijskog vlasništva. Gospodin Berluskoni, koji je nekoliko puta bio i premijer, na primer, poseduje tri značajne privatne televizije, najveću izdavačku kuću knjiga i magazina i najuticajnije dnevne novine. Samim tim, ima veliki uticaj i kontrolu nad javnim mnjenjem. To u zapadnom svetu najbolje pokazuje koliko je opasna medijska koncentracija i koliko uplitanje političara može da ugrozi demokratiju. U takvim situacijama mediji ne ispunjavaju svoju osnovnu ulogu u društvu i postaju sredstva propagande.

Kako se izboriti sa cenzurom i autocenzurom u medijima?

– Teško je sa strane davati savete. Smatram da sami novinari treba da brane profesiju i pronađu podršku drugih novinara. Ako što više ljudi u zemlji bude upoznato sa tim kako neki političar ili organizacija pokušava da manipuliše medijima i ako se to ne skriva, to može biti jedan od pristupa kako bi se situacija promenila. Takođe, u takvim situacijama neophodno je i adekvatno obrazovanje novinara.

Svedoci smo i da u Srbiji postoji rastući trend tabloidizacije medija i upotreba tabloida za političke obračune. Šta to govori o srpskom društvu?

– Pošto ne govorim srpski jezik, ne mogu da dam kompletnu ocenu o tome kako se srpski tabloidi ponašaju. Ali mogu reći da je trend tabloidizacije svakako opasan trend. Ako pogledamo primere u Evropi, postoji savezništvo između populističkih ili tabloidnih medija i populističkih političara i partija. Ako medij stremi trendu tabloidizacije, izvesnije je da će pojedini političari koristiti jeftina rešenja problema umesto što će se truditi da građanima kažu istinu. Na taj način političari dobijaju podršku medija, a potom i glasove na izborima.

Kakva je ekonomska situacija medija u Evropi?

– Različito je od zemlje do zemlje. Što se tiče kvaliteta novinarstva, u svim evropskim zemljama je situacija sve nezavidnija, pa je samim tim teško i privući oglašivače i pretplatnike. Zato metaforički kažem da će kvalitetno novinarstvo nestati u Bermudskom trouglu. Trougao predstavljaju negativni uticaj publike koja više nije voljna da plati za kvalitet informacije, negativni uticaj oglašivača koji odlaze na internet platforme i treće je rastuća moć službi i agencija za odnose s javnošću.

Pre dvadeset godina na dva novinara, u proseku, postojao je jedan pi-ar menadžer koji u to vreme nije imao mnogo profesionalnog iskustva. Danas postoji dva pi-ara na jednog novinara i pi-ar menadžeri su bolje obučeni i zarađuju mnogo više novca od novinara. S druge strane, potrebno je hitno da novinari promene pristup prema saopštenjima za javnost i da postavljaju dodatna pitanja, a ne da samo prepišu tekst iz saopštenja. Redakcije su sve malobrojnije zbog toga, bombarduju se saopštenjima koja su ponekad toliko dobro napisana da mogu samo da se prepišu.

Kakva je, prema vašem mišljenju, budućnost tradicionalnih medija u eri razvoja interneta?

– Budućnost je upravo na internetu i društvenim mrežama. Novinari i redakcije moraju da nauče kako da koriste socijalne medije i informacije objavljene na njima. Sa finansijske strane, postoji opasnost za tradicionalne medije i profesionalne novinare, jer ne znam kako će preživeti u budućnosti. Ljudi će sve manje biti voljni da plate za dobar novinarski sadržaj. Zato treba početi sa naplaćivanjem čitanja novinskih tekstova na sajtovima medija.

Štampani mediji nestaju

Neki smatraju da će štampani mediji nestati u budućnosti. Šta vi mislite o tome?

– Verovatno je to tačno, ali ja ne znam da vam kažem kada će se to desiti. Moja generacija se nada da to neće biti brzo. U svakom slučaju, to ne treba da utiče na rad novinara, jer će uvek postojati ljudi koji će želeti da pročitaju neku dobru priču u kojem god ona obliku bila.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Foto: Danas

Ostalo je još šest meseci da se svi mediji gde država ima neki deo vlasništva prodaju. Modeli privatizacije medija još nisu poznati, uslovi za potencijalne kupce takođe, a uskoro se očekuje da će biti raspisan poziv za prikupljanje ponuda i tako proces privatizacije i zvanično početi. Agencija za privatizaciju nedavno je raspisala poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za kupovinu medija i za sada su poznati samo zainteresovani kupci za 49 medija. Za preostalih dvadesetak se još ne zna – za neke je ovaj poziv raspisan kasnije, a moguće je da za mnoge i nema potencijalnih kupaca. Međutim, taj spisak nije obećavajući. Barem prema informacijama koje su poznate.

Imamo primere da određeni pojedinci odnosno fizička lica, javnosti nepoznata, žele da kupe po veći broj medija istovremeno. Izvesni Vladan Kostić bi da u svom vlasništvu ima 11 lokalnih radio i televizija, dok Miloš Paunović, za koga se piše da je student, želi da kupi Politiku i dve lokalne televizije. S druge strane, jedna kompanija, iza koje stoji Danijel Kulačin, za kojeg Google „kaže“ da je funkcioner partije Treća Srbija, dok ta partija demantuje to, želi da otkupi skoro sve lokalne medije u Vojvodini – devet njih.

Gradsku televiziju Studio B, koja nema svoju imovinu već iznajmljuje prostorije u kojima radi, žele da kupe dve firme, čija delatnost i nije toliko poznata. Među poznatijim interesentima je kompanija MK group Miodraga Kostića koja bi da poseduje Dnevnik holding i Radničku štampu. Međutim, oni nisu jedini zainteresovani za Radničku štampu, već i još dve firme. Ako pogledamo da je sedište ovog preduzeća u centru Beograda, na Trgu Nikole Pašića, možda je predsednik SSSS Ljubisav Orbović u pravu kada kaže da se mnogi mediji kupuju zbog imovine.

Većina zainteresovanih, dakle, koliko je poznato, nema nekih iskustava sa vođenjem medija do sada, pa se postavlja pitanje koji su zapravo pravi razlozi njihove želje za posedovanjem javnih glasila. Zato postoji bojazan da mediji nakon privatizacije ne budu ponovo zatvarani i pretvarani u kompanije koje će se baviti nekim sasvim drugim poslovima. Ne zaboravimo da je epilog mnogih privatizacija medija prethodnih godina bio upravo takav, a mnogi novinari ostajali su na kraju bez posla.

Upravo zato Agencija za privatizaciju, Ministarstvo privrede i Ministarstvo kulture pod hitno treba da predstave posebne modele za prodaju medija, kako se greške iz prošlosti ne bi ponavljale, ali i načine provere svakog od potencijalnih kupaca – ko su, šta rade, koliko su ozbiljni… Nadajmo se svi da spisak zainteresovanih nije i konačna lista kupaca, već da će se pravi kupci javiti kada i zvanično bude raspisan konkurs za prodaju medija. Oni mediji, koje niko ne bude želeo, preći će u ruke zaposlenih. Što bi možda moglo da se pokaže kao dobra praksa. Otom potom.

Prijavljene kandidate za kupovinu medija možete pronaći na spisku zainteresovanih za kupovinu na sajtu Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Bojan Cvejić, član Izvršnog odbora NUNS-a

Foto: NUNS

Odnos vlasti i političara prema medijima u Srbiji nije se mnogo promenio od devedesetih godina do danas. Sistem ekonomske i političke kontrole medija za poslednjih dvadeset godina menjao je samo metode, ali ne umnogome i suštinu.

Ocene koje se poslednjih nedelja mogu čuti u javnosti da je danas „gore nego devedesetih“ u neku ruku, smatraju oni, imaju smisla. Kako kaže jedan od naših sagovornika, nekada je makar postojala mogućnost izbora između nezavisnih i provladinih medija, a danas ne postoji ni to.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović navodi za Danas da poređenje sadašnje medijske situacije sa onom iz devedesetih dobija puni smisao pred činjenicom da danas protestujemo ispred B92, „medijske kuće koja je u ona vremena bila simbol otpora režimu Slobodana Miloševića“. Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa Studijom B. I koliko god to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, dodaje on, čini mi se da je ovakav ishod logičan.

– Ako je u nečemu postojao kontinuitet, od 5. oktobra do danas, onda je to medijska sfera. Sve političke garniture, gotovo bez izuzetaka, medije su tretirale isključivo kao sredstvo da se dođe i ostane na vlasti. Menjali su se samo oblici i intenzitet pokušaja da se kontrolišu mediji, bez ikakve želje da se transformišu u neizostavan deo demokratskog procesa. I u tome Vučić nije nikakav izuzetak. On je samo nastavio započeto i, doduše, uneo malo više brutalnosti nego što to javnost u ovom trenutku može da proguta. Suština je, ipak, ostala ista. I ova vlast, kao i Miloševićeva, kao i sve one postpetooktobarske, od medija traži slepu poslušnost, a od novinara da se ponašaju kao društveno-politički radnici, napominje Obradović.

On dodaje da ni novinari nisu nevini u toj priči. Na izvestan način, kako kaže, i sami novinari učestvovali su sve vreme u formiranju te i takve medijske scene.

– U Miloševićevo vreme pobunom, nakon toga pristajanjem na sve ucene i pritiske kojima smo bivali izloženi. U prirodi vlasti je želja da kontroliše medije. U meri u kojoj se mi suprotstavljamo takvim tendencijama postoje i opstaju slobodni mediji. Sadašnja medijska slika pokazuje, nažalost, da smo više bili saučesnici u projektu kontrole vlasti nad medijima, negoli što smo se borili za sopstvenu slobodu i nezavisnost, navodi naš sagovornik dodajući da sada plaćamo tu cenu „koja nije mala, a plašim se da su pred nama tek dani kada će nam biti isporučen konačan račun za sopstveni konformizam“.

I Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije smatra da vlast nikada nije imala dobar odnos prema novinarima, ali da su se vremenom pojavni oblici promenili. Kada su u pitanju pritisci i pretnje, prema njegovim rečima, to traje sve vreme, a oblici samo postaju suptilniji. Ipak, on tvrdi da je autocenzura mnogo dominantnija bila nekada, kao što je i sada.

– Razlika je u tome što su novinari devedesetih imali mogućnost izbora da rade za nezavisne ili provladine medije. Danas tog izbora nema. I u tom smislu je danas gore nego devedesetih, napominje Brajović za Danas.

Novinar Dušan Mašić ističe za Danas da se sistem kontrole medija u Srbiji nije menjao od devedesetih i da je to uvek više bila ekonomska kontrola, kroz distribuciju para za oglašavanje ili plata/projekata iz budžeta, a manje kroz direktnu cenzuru (Vučić tokom intervencije NATO, partijski urednici). Ti neformalni centri medijske moći, smatra on, sprečili su izgradnju nezavisnih institucija (RRA) i donošenje dobrih medijskih zakona i zakona o oglašavanju.

– Nikada nije postojala iskrena želja da RTS bude pravi javni servis. Čak ni u vreme Đinđića. Osnovna razlika zbog koje se ova sadašnja situacija zaista može opisati „sa ovako nikada nije bilo“, jeste odsustvo bilo kakvih značajnijih medijskih fondova zapadnih zemalja uz čiju pomoć je izgrađen i opstajao čitav niz kredibilnih i profesionalnih medija. Kada su svi oni posle 2000. prepušteni nepostojećem politički kontrolisanom „tržištu“, to je bio početak kraja, ocenjuje Mašić.

Ovo danas je, dodaje on, posledica niza pogrešnih poteza vezanih za medije koji su bili politički motivisani i nemogućnosti izgradnje jake profesionalne organizacije koja bi uz pomoć nezavisnih sudova uspela da se izbori za poštovanje osnovnih profesionalnih standarda.

– Srećom, ima i dalje kvalitetnih ljudi (mlađih i starijih) koji bi mogli da pokrenu medije u pravom smeru, ali nema para. Oni koji ih imaju radije će ih „investirati“ u političke i geostrateške projekte nego u profesionalne medije. Razumem ih, jer se to i dalje u Srbiji najviše isplati, ukazuje Mašić.

Poslednji primeri iz medijske sfere – ukidanje emisije „Utisak nedelje“ Olje Bećković, odnosno ponuda da pređe sa nacionalne frekvencije na kablovski kanal koji više ne prenosi ni najveći kablovski operator u zemlji, kao i ukidanje emisija „Sarapin problem“ i „U centru“ na gradskoj televiziji Studio B, doveli su do toga da je Evropska komisija kritikovala Srbiju u izveštaju o napretku. Iako se ne navode konkretni slučajevi, u izveštaju piše da je u Srbiji zabrinjavajuć uticaj na nezavisnost uređivačke politike medija i povećan stepen autocenzure.

Šta je rekla Olja Bećković

Autorka emisije „Utisak nedelje“ Olja Bećković nedavno je rekla, povodom ukidanja njene emisije, da je medijska slika danas gora nego devedesetih. „Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli Studio B, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer Našu Borbu. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori“, ocenila je Bećkovićeva.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Vlada Srbije letos je konačno usvojila set medijskih zakona kojima je, između ostalog, predviđena privatizacija medija i utvrđen rok za završetak povlačenje države iz vlasništva u medijima. Uprkos svim onim medijskim radnicima koji su se nadali da će se od privatizacije odustati makar delimično, na tu priču je stavljena tačka. Država se povlači iz medija definitivno, makar kako kažu nadležni, a 74 medija u Srbiji dostavila su u zakonskom roku Agenciji za privatizaciju inicijative za pokretanje postupka njihove prodaje.

Prema dostupnim podacima, reč je o najmanje 2.000 zaposlenih koji narednih meseci očekuju da vide kakva će biti njihova sudbina, dok za 11 medija još nema podataka o broju zaposlenih.

Nedavno je objavljen javni poziv za dostavljanje pisama o zainteresovanosti za 502 preduzeća u Srbiji, među kojima su 63 medija. U međuvremenu, u roku propisanom Zakonom o javnom informisanju pristiglo je inicijativa za još 11 medija, među kojima je i novinska agenciji Tanjug.

U 63 medija, o kojima su dostupni podaci, radi ukupno 2.055 ljudi. Najviše medijskih radnika broji Politika 300, zatim Studio B 243, a iznad 70 zaposlenih imaju i TV Apolo iz Novog Sada, RTV Kragujevac, TV Novi put iz Jagodine, Niška TV, RTV Kruševac i TV Novi Pazar.

Javni poziv za privatizaciju pomenutih 11 medija može se skoro očekivati. Reč je o Informativnom centru Kosjerić, RTV Kovačica, Radiju Beočin, Ivanjičkom radiju, Pres centru Vladičinog Hana, novinskoj agenciji Tanjug, Informativnom JP Preševo, Radiju Ćićevac, IC Odžaci, Radio i film Bor i Kulturnoinformativnom centru Mladost iz Futoga.

Direktorka beogradske televizije Studio B Ivana Vučićević kaže za Radnik da u ovom času ne zna mnogo detalja o privatizaciji, jer nisu donesena podzakonska akta koja će mnogo toga precizirati. Ona kaže da je počeo proces i da sada čekaju procenu kapitala koju poseduje Studio B.

„U ovom trenutku imamo preko 240 zaposlenih, što je optimalno za ovaj proces rada, odnosno proizvodnje programa. Napominjem da se u našu kuću nije ulagalo više od deset godina i da što se modernizacije tiče, mi se nalazimo na najniž em nivou u smislu tehničke opremljenosti, te stoga nam je potrebno za normalno funkcionisanje veći broj radnika u odnosu na druge televizije. Ono što mogu da kažem iz ugla direktora televizije, jeste da ću se truditi da zaposleni zadrže svoja radna mesta, a s obzirom na to da već imamo zainteresovane za određene socijalne programe, koji bi se možda u buduć nosti realizovali, da bi određeni procenat te socijalne programe i prihvatio“, objašnjava direktorka Studija B.

Direktorka RTV Kragujevac i predstavnica Kragujevačke inicijative Jovanka Marović navodi za Radnik da joj se čini da država nije baš pripremljena za privatizaciju medija, a da mediji ne mogu da se prodaju po svaku cenu.

„Država bi trebalo da nađe strateške partnere za privatizaciju. To bi bilo pametno ako imaju nameru da ne ugase informisanje na lokalnom nivou. Međutim, država trenutno nema jasan koncept kako da privatizuje medije“, ocenjuje Marovićeva, koja je ispred Kragujevačke inicijative pre donošenja medijskih zakona zastupala stanovište da najznačajnije medije treba pretvoriti u lokalne i regionalne javne servise, a ne privatizovati sve.

Podsetimo, rok za privatizaciju medija je 1. jul 2015. godine, a ukoliko medij ne bude prodat do tada, postupak se obustavlja, a kapital se privatizuje prenosom akcija zaposlenima bez naknade. Ako zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija, medij prestaje da postoji i briše se iz registra, a odluku o promeni delatnosti izdavača ili ukidanju izdavača donosi osnivač izdavača. Zakon je predvideo i da se privatizacija medija vrši na način kojim se obezbeđuje kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa, u periodu od pet godina od dana zaključivanja ugovora o prodaji kapitala.

PROUNS: Gašenje više od 80 medija

Novoformirano Profesionalno udruženje novinara Srbije smatra da će najavljena privatizacija medija na način predviđen medijskim zakonima bez dileme dovesti do gašenja više od 80 lokalnih i regionalnih medija u Srbiji.

„To dokazuju i naša saznanja da, iako je istekao rok, Agenciji za privatizaciju nije dostavljeno nijedno pismo zainteresovanosti potencijalnih kupaca medija. Naše udruženje pozvaće zaposlene u medijima da ne prihvate ponuđene besplatne akcije, jer ne želimo da se krivica za gašenje medija prebaci na zaposlene i da na taj način aboliramo one koji su osmislili protivustavni koncept beskompromisne privatizacije koji je u suprotnosti sa Medijskom strategijom i preporukama Saveta Evrope“, kaže za Radnik predsednica PROUNS Jelena Vučićević.

Tekst je objavljen u specijalizovanom dodatku Radnik dnevnog lista Danas. 

Foto: UNS

Prvobitni predloženi rok za privatizaciju medija bio je najpre dve godine od usvajanja novog zakona o javnom informisanju. Potom je u nacrtu tog zakona rok skraćen i konkretizovan – do 31. decembra ove godine. Imajući u vidu da je zakon još u izradi, odnosno da njegovo usvajanje kasni već mesecima, nerealno je očekivati da se država povuče iz vlasništva 81 medija do kraja godine. Naročito, jer se ne zna ni kada će tačno zakon biti usvojen, a najavljeno je u drugoj polovini godine.

Rok za privatizaciju će, samim tim, morati da bude produžen, a to će, kako nezvanično objašnjavaju u Ministarstvu kulture i informisanja, zavisiti od zakona o privatizaciji koji se trenutno nalazi na javnoj raspravi, a koji daje rok za privatizaciju celokupnog društvenog kapitala u zemlji do 31. decembra 2016. godine.

Čekajući zakonske propise

U Ministarstvu privrede objašnjavaju da nacrtom zakona o privatizaciji nisu predviđene posebne odredbe koje se odnose na privatizaciju medija, već da su ponuđena rešenja za nastavak i okončanje transformacije društvenog, odnosno državnog kapitala, kroz različite modele, metode i mere. „Privatizacijom medija posebno se bave medijski zakoni – o javnim servisima, javnom informisanju i elektronskim medijima, pa bi s tim u vezi trebalo da se obratite Ministarstvu kulture i informisanja u čijoj je nadležnosti izrada ovih zakona“, ističu u Ministarstvu privrede, dok s druge strane u Ministarstvu kulture nemaju zvaničan komentar o tome kada i kako će morati da se privatizuju mediji u Srbiji. Jedan od razloga je i što se medijski zakoni trenutno nalaze u Briselu na čitanju, nakon čega Evropska komisija treba da pošalje svoje sugestije.

Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković nedavno je izjavio da je u državnom vlasništvu 81 medij koji čeka privatizaciju ili je u nekoj fazi privatizacije. On je na sednici skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje rekao da prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji ima između 1.300 i 1.400 medija, a da je u oko deset odsto počelo povlačenje države iz vlasništva.

I dok se čeka šta će i kako nadležni u Srbiji da reše privatizaciju medija, predlozi koji se mogu čuti iz medijske javnosti su različiti. To i ne treba da čudi pošto iskustva privatizacije medija prethodnih godina nisu bila najpozitivnija – mediji su gašeni, a ljudi ostajali bez posla. Zato danas svi imaju opreza – jedni se slažu da treba privatizovati medije ali pod određenim uslovima, drugi su apsolutno protiv, dok pojedini predlažu delimičnu privatizaciju ili formiranje regionalnih i lokalnih javnih servisa.

NUNS: Moramo biti realni

Predsednik Nezavisnog udruženja Srbije (NUNS) Vukašin Obradović ističe da smo izgubili „tri dragocene godine za preganjanje“ o tome da li je potrebna privatizacija državnih medija. Umesto da se ovaj period, kako smatra, iskoristi kako bi se osigurali uslovi da se ne ponove greške iz prethodne privatizacije, predstavnici medija čiji su osnivači lokalne samouprave, okupljeni u Kragujevačkoj inicijativi i Koaliciji zaposlenih u medijima (ZUM), trošili su svoju i tuđu energiju uporno insistirajući da i dalje ostanu na državnim jaslama.

„Predlagali smo razgovore o uslovima, načinu, rokovima za privatizaciju, ali, nažalost, volje za takav dijalog nije bilo na drugoj strani. Sada, pritisnuti rokovima, plašim se da nećemo imati mnogo izbora i moraćemo da prihvatimo rešenja koja će biti ponuđena, najpre, kroz Zakon o privatizaciji, a zatim i Zakon o javnom informisanju“, ocenjuje Obradović.

Prema njegovim mišljenju, privatizacija medija i prelazak sa budžetskog na projektno finansiranje treba da budu usklađeni, ali i da zaposlenima treba omogućiti što povoljnije uslove za mogućnost kupovine većinskog paketa akcija. „Smatram da je nerealno insistirati na utvrđivanju procenta koji bi lokalne zajednice izdvajale za informisanje. Plašim se da nemamo odgovor na kontrargument koji glasi: da li to znači da će isto pravilo važiti i za kulturu, obrazovanje ili zdravstvo. Treba tragati za drugačijim mehanizmima koji će obavezati lokalne zajednice da izdvajaju potrebna sredstva za informisanje na lokalu“, napominje predsednik NUNS dodajući da moramo biti realni i da „Srbija nema tržište za ovoliki broj medija“.

UNS: Polovinu kapitala zaposlenima

Dosadašnja privatizacija medija pokazala je, kako kaže generalni sekretar Udruženja novinara Srbije (UNS) Nino Brajović, vitalnost lokalnih štampanih medija koji su opstali čak i kada su dobili „loše gazde“. I posle raskida privatizacija zbog neispunjavanja ugovornih obaveza novih vlasnika, dodaje on, u ponovljenoj privatizaciji održale su se Subotičke novine, Kikindske novine, Pančevac, Timok, ali da je, s druge strane, preživaljavanje elektronskih medija izuzetak a ne pravilo.

„Na osnovu dosadašnje privatizacije i primera smatramo da zakon o javnom informisanju i medijima mora da garantuje minimalno izdvajanje od dva odsto budžeta gradova i opština za projektno finansiranje lokalnih i regionalnih medija. Taj novac treba da raspodeljuju komisije u čijem sastavu većinu treba da čine predstavnici reprezentativnih novinarskih udruženja. Osim pomenutog načina projektnog finansiranja smatramo da zaposleni treba da dobiju bez naknade 50 odsto kapitala medija koji se privatizuju (umesto predloženih 30), a da pri prodaji preostalih 50 odsto imaju pravo preče kupovine po fer tržišnoj ceni“, navodi Brajović.

Bojazan da neće biti zainteresovanih kupaca medija pod ovim uslovima, prema njegovim rečima, je tačna što je u stvari i cilj inicijative UNS. Ukoliko bude nastavljena dosadašnja privatizacija, nestanak sadašnjih neprivatizovanih medija je izvestan, zaključuje Brajović.

KG inicijativa za regionalne servise

Zbog, kako navode, važnosti lokalnih i regionalnih emitera za građane u ovim sredinama Kragujevačka inicijativa ostaje pri stanovištu da najznačajnije lokalne i regionalne medije treba transformisati u regionalne javne servise, a ne privatizovati. Međutim, ukoliko stav države ipak bude izričita privatizacija svih medijskih kuća, u ovoj inicijativi su uvereni da bi zarad zaštite javnog interesa ova javna preduzeća najpre trebalo pripremiti, odnosno konsolidovati finansijski, kadrovski i tehnički.

„Kragujevačka inicijativa smatra da je potrebno izvršiti finansijsku konsolidaciju i otpis dugova prema državi, njenim organima i institucijama, obezbediti budžetska sredstva za finansiranje socijalnog programa, zatim pružiti pomoć u pripremama za digitalizaciju kroz povoljne kredite i subvencije“, objašnjava Jovanka Marović, predstavnica Kragujevačke inicijative i direktorka JP RTV Kragujevac.

Ona dodaje i da treba propisati obavezu lokalnim samoupravama da godišnje iz budžeta izdvajaju dva odsto za javno informisanje na svojoj teritoriji. Osim prodaje kapitala i imovine, prema njenim rečima, treba predvideti privatizaciju medija po modelu po kojem se privatizuju za državu strateški važna preduzeća, zbog specifične delatnosti trebalo bi pažljivo odmeriti ekonomski i javni interes.

SINOS: EU ne traži privatizaciju

I Sindikat novinara Srbije (SINOS) protivi se privatizaciji medija zalagajući se za regionalne i lokalne javne servise. Predsednica tog sindikata Dragana Čabarkapa naglašava da EU ne traži povlačenje države iz vlasništva u medijima u Srbiji, već insistira na transparentnom vlasništvu i finansiranju. Ona podseća da Komitet ministara Saveta Evrope svojim članicama sugeriše osnivanje regionalnih i lokalnih javnih servisa, jer „oblikuju svakodnevno okruženje stanovnika i u velikoj meri određuje kvalitet života građana života“.

„Iz Ministarstva za informisanje i kulturu, ali i iz medijskih asocijacija i udruženja uveravali su nas da svi mediji u Srbiji moraju da budu privatizovani, jer tako nalažu evropski propisi. Dokumenti Saveta Evrope pokazuju da to nije tačno. Dosadašnja privatizacija medija ostavila je katastrofalne posledice: mediji su ugašeni, lokalna javnost je ostala bez informacija značajnih za njihovu sredinu, a naše kolege bez posla. Čiji je, onda, interes da se lokalni mediji ugase i zašto smo obmanjivani da to od nas zahteva Brisel, pitanja su na koja očekujemo odgovore od zagovornika privatizacije medija“, ističe Čabarkapa podsećajući da je od 56 do sada privatizovanih medija samo privatizacija Radio Srbobrana ocenjena pozitivno.

Tekst proizveden u okviru projekta Besplatna pravna pomoć koji od 2011. godine podržava organizacija Civil Right Defenders.

Izvor: NUNS

Srbija još nije pronašla konačno rešenje za finansiranje javnog servisa. Nije ni pri kraju procesa digitalizacije, čiji se rok za završetak sve većim koracima približava. Nije se povukla ni iz vlasništva medija, a i dalje se ne zna kako će to biti izvedeno. Nijedan medijski zakon još nije usvojen, a važeća Medijska strategija se ne primenjuje ni skoro tri godine nakon što je usvojena.

Tri medijska zakona koji su trebalo, prema najavama nadležnih, dosad da budu i više puta usvojeni nisu stigli u skupštinsku proceduru. Nacrti zakona o javnom informisanju i medijima i zakona o elektronskim medijima poslati su u Brisel i očekuje se da pristignu njihovi komentari i sugestije. A na zakonu o javnim servisima se i dalje radi. Prema saznanjima Danasa, u toku su razgovori predstavnika više različitih institucija o konačnom modelu finansiranja RTS i RTV.

Zbog niske stope naplativosti pretplate za javni servis lider naprednjaka Aleksandar Vučić odlučio je da se pretplata ukine, a RTS i RTV finansiraju privremeno iz budžeta. Pre nekoliko meseci to je delimično i realizovano. Vlada je već počela da isplaćuje u ratama godišnji iznos od 7,4 milijarde dinara predviđenih budžetom za javne servise, iako je obaveza o plaćanju pretplate i dalje na snazi. Građani, sve sa državom, trenutno duplo plaćaju RTS, u već klimavom budžetu se tako pravi rupa, a javni servisi su uprkos dvostrukoj naknadi još u teškoj ekonomskoj situaciji.

Odluka da javni servis pređe na budžet obradovala je građane, ali je izazvala zabrinutost kod domaće i međunarodne stručne javnosti. Davanjem finansijske injekcije ovim medijima postoji veliki rizik da se naruši nezavisnost njihove uređivačke politike i javni servis ponovo postane državna televizija. Iz Evrope su oštro upozoravali da će biti teško ponovo vratiti pretplatu, kada se jednom ukine.

Teški problemi su i s procesom digitalizacije televizije. Iako je većina evropskih zemalja uveliko digitalizovala TV signal, u Srbiji nema naznaka kada bi moglo da počne da se gasi analogno emitovanje. A ostalo je još jedva nešto više od godinu dana, imajući u vidu da je rok za digitalizaciju u EU jun 2015.

Nadležni u Srbiji više puta su najavljivali i zacrtavali sebi rokove koji se nisu ispunili, ali se već godinama tvrdi da nema razloga za brigu i da će sve biti završeno na vreme. Ukoliko ne pređemo u narednih godinu dana na digitalni signal, a sve zemlje u našem okruženju završe taj proces, to bi moglo da dovede do zbrke u radiodifuznom sistemu.

Problem će predstavljati i nabavka STB uređaja bez kojih oni koji su dosad hvatali signal putem antene neće moći da gledaju TV program, a to je više od milion domaćinstava. Država će morati, dakle, da u narednim mesecima izdvoji i novac iz budžeta za pomoć najugroženijim građanima u kupovini ovih uređaja.

U skoro isto vreme isticaće rok za privatizaciju medija. Prema sadašnjim nacrtima zakona, predviđen je rok za povlačenje države iz medija do 1. januara 2015, ali prema Danasovim saznanjima, taj rok će najverovatnije biti pomeren, pošto usvajanje medijskih zakona kasni. Dosadašnje privatizacije glasila pokazale su se uglavnom neefikasnim – mediji su gašeni, novinari ostajali bez posla… Nadležna ministarstva očekuje veliki posao da nađu rešenje kako će se mediji privatizovati i kako zaštititi zaposlene u njima.

Medijske reforme moraju se što pre završiti i zbog pregovora sa EU, čiji su predstavnici više puta upozoravali vladajuće strukture u Srbiji. Ono što je, ipak, najvažniji zadatak nove vlasti jeste da omogući veću slobodu medija, prestane da vrši pritisak na uređivačku politiku i stvori povoljnu atmosferu u kojoj neće biti mesta ni za autocenzuru, koja preti gušenju kvalitetnog novinarstva više od direktnih pritisaka.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: UNS

Skoro polovina novinara izjavila je da ima potpunu autonomiju, dok oko 42 odsto njih svoju autonomiju na radnom mestu percipira kao delimičnu, a osam odsto smatra da uopšte nema autonomiju, pokazuje istraživanje Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) u kojem je učestvovalo skoro 300 novinara, a koje je urađeno u okviru „Kampanje za medijsku pismenost“.

Na pitanje iz kojih se medija najčešće informišu, 45 odsto novinara je odgovorilo da se informiše podjednako iz novih i tradicionalnih medija, 35 odsto se informiše pretežno iz novih, dok se svega jedan ispitanik informiše isključivo iz tradicionalnih medija. Kada je reč o upotrebi društvenih mreža, tri četvrtine novinara odgovorilo je da koristi Fejsbuk, približno polovina ima naloge i na Tviteru, Linkedinu, 38 odsto na Gugl plusu, skoro 13 odsto koristi Instagram, a svega 11,4 odsto ispitanika ne koristi društvene mreže.

Prema istraživanju BIRODI, ispitani novinari se najčešće informišu preko interneta i televizije. Čak skoro četiri petine ispitanika izjavljuje da se najčešće informiše preko interneta, putem televizije svaki četvrti, a trećina putem društvenih mreža. Najmanji broj novinara informiše se preko radija i nedeljnika i magazina.

„Novinari su pitani da od ponuđenih odgovora izaberu više onih koji odgovaraju njihovim stavovima prema korišćenju društvenih mreža. Čak 71,5 odsto njih izjavljuje da ih koristi za praćenje događaja, kao izvor podataka, dok je po nešto više od 55 odsto odgovorilo radi praćenja rada drugih medija i za privatne poruke. Približno svaki četvrti novinar plasira sadržaje na društvene mreže nekoliko puta nedeljno. Brojni (23 odsto) su i oni koji to rade na dnevnoj bazi, dok 22 odsto posećuje i čita sadržaje sa društvene mreže, ali ih sami ne plasiraju“, navodi se u analizi rezultata istraživanja.

Uzorak ovog istraživanja obuhvatio je 291 novinara, a ujedno su rađena istraživanja o medijskoj pismenosti i sa 133 profesora građanskog vaspitanja, 350 studenata novinarstva i 2.453 učenika završnih godina srednjih škola.

Medijska koalicija, koju čine novinarska i medijska udruženja, i USAID pokrenuli su „Kampanju za medijsku pismenost“ u cilju jačanja i podrške demokratizaciji društva kroz promociju medijske pismenosti, nezavisnog i odgovornog novinarstva. Projekat ima za cilj da utvrdi kakva je percepcija medija i nivo razumevanja uloge medija i medijske kulture i da potom, kroz seriju aktivnosti, doprinese razvoju analitičkog pristupa medijskim sadržajima.

U okviru „Kampanje za medijsku pismenost“, u januaru 2014. će biti otvoren sajt Onlajn resurs centar – mesto gde će profesori moći da nađu izvore, materijale i planove časova o temama u vezi sa medijskom pismenošću za časove građanskog vaspitanja, a srednjoškolci materijale koji će ih zainteresovati za ulogu medija u njihovim životima. Novinari će na ovom sajtu moći da nađu najnovija onlajn oruđa koja mogu da koriste u poslu, kao i ideje kako da koriste društvene mreže i internet za proizvodnju tekstova od javnog interesa.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: Stefana Savić/Danas

Srbija je u obavezi da proces digitalizacije televizije završi do sredine 2015. godine, a u toku je obnavljanje 25 objekata sa kojih će se emitovati signal. Proces digitalizacije će se raditi po fazama. Plan je bio da gašenje analognog signala počne tokom 2014. godine, ali se bojim da ćemo, u najvećoj meri iz tehničkih razloga, prekoračiti taj rok – istakla je Irini Reljin, savetnica potpredsednika Vlade Srbije Rasima Ljajića, koja je bila jedan od panelista na skupu Danas konferens centra „Tržište kablovske televizije“

Ona je podsetila da je Srbija od Evrope dobila osam miliona evra za opremu i 2,5 miliona evra za konsultantske usluge, dok je država izdvojila još 4,5 miliona evra za rekonstrukciju objekata i deo opreme.

„Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija trenutno razmatra kako da pomogne gledaocima u lošijoj finansijskoj situaciji da nabave set top boks uređaje, bez kojih neće moći da primaju televizijski signal po završetku digitalizacije. U opticaju su za sada tri moguća rešenja, a država će se opredeliti za jedno od njih u zavisnosti od uslova. Činjenica je, takođe, da je završen pravilnik kojim se predviđa da je frekvencija koju je nekada koristila televizija Avala neophodna za efikasniji završetak procesa digitalizacije i sada se čeka njegovo usvajanje“, naglasila je Reljin.

Dajući svoj doprinos priči o digitalizaciji i u tom kontekstu oduzimanju frekvencije TV Avali, Goran Peković, član Saveta Republičke radiodifuzne agencije, naveo je nekorektno ponašanje pojedinih medija i drugih aktera u procesu oduzimanja i konkursa za dodelu te frekvencije, dovodeći to u vezu sa digitalizacijom.

„To nema veze jedno sa drugim, jer je plan digitalizacije napravljen još dok je tu frekvenciju koristila TV Avala. RRA je donela odluku o raspisivanju konkursa za dodelu te frekvencije nakon odluka Ratela, Ministarstva kulture i Ministarstva trgovine i telekomunikacija. I od tada počinje pritisak na regulatorno telo, iako je zakonom zabranjeno vršiti pritisak na rad nezavisnog regulatora kao što je RRA. Ministarstvo u čijoj su nadležnosti telekomunikacije sada ima vremena da napravi novi plan u kojem će navesti da je ta frekvencija neophodna za digitalizaciju, a ukoliko to ne učini u dogledno vreme, RRA će morati ponovo da raspiše konkurs za njeno dodeljivanje“, istakao je predstavnik RRA i podsetio da se konkurs za dodelu frekvencije TV Avale završio tako što dozvolu za emitovanje programa na nacionalnoj frekvenciji nije dobio niko.

Peković, inače, smatra da su nedodeljivanjem te frekvencije građani ostali uskraćeni za jedan novi televizijski program i da se ostalo bez mogućnosti za otvaranje stotinak novih radnih mesta.

„Savet RRA je do sada davao doprinos svojim aktivnim učešćem u radu Upravnog odbora za digitalizaciju. Savet je takođe u skladu sa Zakonom o radiodifuziji davao mišljenja na Strategiju i Pravilnik o prelasku sa analognog na digitalno emitovanje programa. Krajem 2011. Savet je doneo odluku, na zahtev tadašnjeg Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva, da se u Inicijalnoj mreži za testiranje digitalnog signala moraju naći programski sadržaji javnog servisa RTS 1 i RTS 2, kao i RTS digital, kao i svi nacionalni komercijalni emiteri – Pink, Avala, Prva, B92 i Nacionalna Happy TV/HappyK (u standardnoj rezoluciji) i RTS HD (u visokoj rezoluciji)“,  objasnio je Peković ulogu RRA u procesu digitalizacije.

On je na konferenciji Danas konferens centra podsetio i na nadležnosti RRA koje su propisane Zakonom o radiodifuziji. Uloga Agencije, kako je naveo, usmerena je, pre svega, na proces izdavanja dozvola i nadzor nad radom emitera. Peković naglašava da Agencija postupa u skladu sa navedenom zakonskom regulativom, kao i da je aktivno učestvovala u izradi novih medijskih zakona koji treba da budu usvojeni u skupštinskoj proceduri. Spomenuo je Strategiju i Pravilnik za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje RTV programa u Srbiji, kao i izmene koje su usvojene prošle godine, a na koje je Savet dao svoje mišljenje. On je ukazao i na to da je projekat SEE Digi.TV finansiran iz IPA fondova EU koji predstavlja deo programa prekogranične saradnje.

„Ovim projektom obuhvaćeno je deset zemalja regiona, koje se nalaze u različitim fazama digitalizacije. Cilj projekta upravo je bio da se okupi što veći broj regulatornih tela iz zemalja u okruženju, koje se nalaze u početnim fazama prelaska sa analognog na digitalno emitovanje zajedno sa zemljama koje su daleko odmakle sa digitalnim emitovanjem signala, poput Slovenije, Italije, Austrije, Mađarske. Iz Srbije projektni partner je RRA. Konzorcijum partnera na ovom projektu činilo je 15 regulatornih tela i institucija, od kojih su dva u statusu pridruženog partnera i posmatrača. Ovakav sastav dao je mogućnost da se projektni partneri iz EU i zemalja koje se nalaze na putu evropskih integracija susretnu i naprave platformu, koja je proizvela izuzetne rezultate“, objasnio je predstavnik RRA.

On je dodao da je zajednički zaključak konzorcijuma da platforma treba da nastavi da postoji kao jednostavan i efikasan vid komunikacije i razmene iskustava i da se već sada razmišlja o nastavku saradnje regulatornih tela i ostalih partnera na projektu u smislu usmeravanja pažnje na krajnje korisnike procesa digitalizacije.

Aleksandar Gajović, glavni i odgovorni urednik Ilustrovane politike, koji je bio član radne grupe za izradu medijskih zakona, zapitao se zašto tri medijska zakona na kojima se radi 11 meseci još nisu ušli u skupštinsku proceduru. On je objasnio da će zbog EU i oktobarskog izveštaja o napretku Srbije ti zakoni morati da budu usvojeni do 1. oktobra, što znači da neće biti prostora za demokratsku javnu raspravu. Kada je reč o kablovskim televizijama, Gajović je kao najveći problem istakao distribuciju programa prekograničnih TV kanala i pitanje ko je za njih nadležan.

„Podsetiću da Srbija ima međunarodni ugovor da reemituje takve programe, ali se oni kod nas ne reemituju, već se emituju. Oni u Srbiji imaju kamermane, studije, voditelje, produkciju… I na sve to još su preuzeli jedan deo marketinga. Sve je više srpskih reklama na tim kanalima, a to je nevolja, jer u tom slučaju nikome ne polažu račune niti plaćaju poreze. Srbija verovatno gubi milione evra godišnje zbog toga što je ta oblast potpuno neregulisana“, upozorio je Gajović.

On je istakao da je njegovo mišljenje, prilikom izrade Nacrta zakona o elektronskim medijima, bilo da bi kablovske operatore trebalo staviti „pod kapu“ RRA, ali da taj predlog nije bio prihvaćen. Takođe, Gajović je ukazao i da se zalagao da kablovski operatori ne mogu biti osnivači medija, odnosno da imaju svoje TV kanale, ali da je ta odredba u Nacrtu zakona promenjena u poslednjem trenutku. „Ako nijedan izdavač štampanih medija ne može imati svoju distributivnu mrežu, zbog nelojalne konkurencije, zašto bi onda u oblasti elektronskih medija to bilo dozvoljeno“, zapitao se Gajović.

Direktor Direkcije za informacione tehnologije i elektronske komunikacije PTT Srbija Mihailo Jovanović, predstavljajući planove ovog preduzeća, ukazao je da u Srbiji postoji veliki broj kablovskih operatora bez dovoljno sredstava za investiranje, kao i da neki od njih imaju monopol u određenim delovima zemlje.

„Jedan od načina za prevazilaženje problema mogao bi se naći u bežičnoj tehnologiji pristupa uslugama. Prednosti ovakvog pristupa su manja ulaganja, brz rok realizacije, veća isplativost i prilagođavanje cena usluga namenjenih krajnjem korisniku“, ukazao je Jovanović.

On je predstavio i projekat PTT Srbija „PoštaNet“, u okviru kojeg su integrisani kablovska televizija i internet, odnosno KDS i PTT Net, koji je u ponudi od 1. juna. Za ovu uslugu građani mogu da se prijavljuju od 1. septembra i to na svim šalterima Pošte, a do kraja godine traje promocija u okviru koje priključenje na mrežu košta jedan dinar.

„PTT Srbija nudi potencijalnim korisnicima naših usluga ugovore na 12 i 24 meseca, ali postoji i opcija koja ne podrazumeva tu vrstu obaveze. Pošta je drugi po veličini kablovski operator u Srbiji i trenutno broji više od 130.000 korisnika. Prošle sedmice PTT Srbija dobila je dozvolu za bežični prenos TV signala, što će omogućiti jeftiniju tehnologiju i bolji prenos digitalnog signala. Naš plan je da u narednom periodu širimo svoju mrežu, naročito u gradovima u kojima nisu rasprostranjene naše usluge kablovske televizije i interneta. U ostvarivanju tog cilja oslanjamo se na razvijenu infrastrukturu i na činjenicu da imamo oko 1.500 šaltera u Srbiji, odnosno jedinice poštanske mreže“, objasnio je predstavnik PTT Srbija.

Jovanović je najavio i da će 1. decembra startovati nova usluga RJ Pošta NET – digitalna televizija sa akcentom na novogodišnju promotivnu kampanju Pošta NET-a. U planu je i implementacija društvenih mreža na sajtu www.postanet.rs, zatim bežični prenos TV signala, odnosno dobijanje stalne frekvencije za distribuciju digitalnog TV signala i nabavka odgovarajuće opreme, prenos govora koji podrazumeva Pošta NET paket „tri u jedan“ – digitalna televizija, internet i govor, kao i WEB TV, kao i emitovanje digitalne televizije na bilo kom uređaju (računar, smart telefon, tablet računar).

On se osvrnuo i na infrastrukturu informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) u Srbiji, ističući da veliki broj javnih preduzeća poseduje različitu IKT infrastrukturu, koja nije građena međusobnom koordinacijom i jedinstvenom strategijom. „Eventualnom privatizacijom Telekoma Srbija država bi izgubila vlasništvo, delimično ili u potpunosti, značajne IKT infrastrukture, što bi ubrzalo procese integracije i usvajanja jedinstvene strategije razvoja IKT infrastrukture ostalih javnih preduzeća“, naveo je u svojoj prezentaciji Jovanović.

On je ponovio ono što je najavio i pre nekoliko meseci da PTT Srbija trenutno radi analizu o tome kako bi ovo preduzeće moglo da pomogne finansiranju javnih servisa kroz njihovu mrežu kablovske televizije i interneta. „Cilj nam je da u naredne četiri godine broj korisnika kablovske televizije i interneta poraste na 300.000 domaćinstava i onda bismo mogli da izdvajamo deo sredstava za finansiranje RTS i RTV“, zaključio je Jovanović. Direktor Direkcije za informacione tehnologije i elektronske komunikacije PTT Srbija ukazao je i na to da su u 230 objekata uvedene besplatne WI-FI zone i da je planirano da se to proširi i u ostalim objektima. On je dodao i da Pošte godišnje ostvare četiri puta više platnog prometa nego sve banke koje posluju na tržištu Srbije. Prema njegovim rečima, godišnje u 1.500 objekata Pošte uđe oko 17 miliona građana.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 

Ilustracija: Gulliver Getty

Uglavnom smo u Srbiji navikli da se za sve čeka poslednji čas, ali je Republička radiodifuzna agencija ovog puta odluku o tome kome će dodeliti nacionalnu frekvenciju nekadašnje Avale najavila za utorak 23. jula iako je za to imala rok od 30 dana. Ipak, sastanak ovog visokog regulatornog tela je odložen jer nije bilo kvoruma i nisu bili prisutni svi članovi tog tela.

RRA je nakon završetka konkursa za frekvenciju na koju su se javile televizija Kopernikus i Nova.rs u roku od nekoliko dana objavila kriterijume za dodelu frekvencije, obavila razgovor sa zainteresovanim stranama i zakazala sednicu na kojoj će biti doneta odluka.

Javnost u Srbiji, dakle, neće čekati dugo da vidi koja će se televizija izboriti za „spornu“ frekvenciju koja je trebalo da se ostavi za proces digitalizacije televizije, ali je uprkos stavu nadležnih institucija, neočekivano raspisan konkurs za njenu dodelu. Stručna javnost je, podsetimo, osudila takav potez, naglašavajući da će se time dodatno usporiti proces digitalizacije, koji već uveliko kasni.

Razni interesi i spekulacije pojavljivale su se u medijima otkad je raspisan taj konkurs. Najčešće se pominjalo da će frekvenciju dobiti Dejan Jocić, bivši direktor TV Prva, za kojeg se navodilo i da će dovesti RTL u Srbiju. Priča o RTL se ne smiruje ni sada kada su poznati kandidati za frekvenciju. Naime, spekuliše se da iza novonastale Nove.rs zapravo stoji RTL.

Kako Danas saznaje, predstavnici Nove.rs su na razgovoru sa članovima Saveta RRA pre nekoliko dana istakli da sa RTL imaju samo ugovor o tehničkoj saradnji koja podrazumeva opremu i konsultantske usluge, napominjući da je RTL najbolji „sistem integrator“. Tako su sveli odnos samo na tehnički nivo. Članove Saveta je interesovala i veza ove televizije sa Dejanom Jocićem, na šta je advokat Nove odgovorio da Jocić nije u vlasničkoj strukturi, da nema menadžerski ugovor, niti da ima ugovor o radu, pa stoga trenutno nema nikakve veze sa televizijom.

Na pitanje Danasa zašto nisu konkurisali za dozvolu u Srbiji, u RTL su odgovorili da nikada ne spekulišu o svojim budućim planovima u bilo kojem regionu. „Učešćem na medijskom tržištu u deset zemalja, RTL grup već ima uravnoteženi portfolio. Uprkos velikom prisustvu na evropskom televizijskom tržištu, naša kompanija je veoma oprezna kada je reč o odlukama o daljem ulaganju i fokusira se na velike teritorije sa atraktivnim tržišnim strukturama i snažnim makroekonomskim potencijalom“, navodi za Danas Oliver Falbuš, potpredsednik RTL grupe zadužen za komunikacije i marketing.

Prema podacima iz Agencije za privredne registre, TV Nova je registrovana 3. jula ove godine sa sedištem u Beogradu kao „Nova.rs television“, a kao zastupnik je naveden Dragan Đurković. Inače, stoprocentni vlasnik televizije je firma registrovana dan ranije, takođe u Beogradu, „Nova.rs media holding“, čiji je većinski vlasnik sa 85,1 odsto udela holandska kompanija BD Media Invest. Manjinski udeo imaju Dragan Đurković – 7,9 odsto i GMG Media Group – sedam odsto u vlasništvu Nemca Urliha Broka.

Kao jedan od kriterijuma za dodelu frekvencije je i prethodno iskustvo na medijskom tržištu, pa se postavlja pitanje koliko i kakvog iskustva imaju vlasnici novoregistrovane Nova.rs.

Nejasne su stvari i o njihovom konkurentu Kopernikusu koji trenutno emituje više kanala u kablovskom sistemu. Po završetku konkursa, u toj televiziji su rekli za Danas da su se na konkurs za frekvenciju prijavili programom KCN1, dok u RRA tvrde da je reč o njihovom trećem kanalu Svet plus info, poznatom u vreme izborne kampanje kao „naprednjačka televizija“.

Ko može biti vlasnik?

Većinski vlasnik elektronskih medija, prema važećem zakonu, inače, ne može biti inostrano pravno lice, odnosno može biti maksimalno sa 49 odsto udela, zbog čega je verovatno holandska kompanija BD Media Invest morala da se registruje u Beogradu pod drugim nazivom kako bi bila vlasnik TV Nova.