Ana Otasevic – Evropska opservatorija za novinarstvo – EJO

Dobrodošli u svet veb dokumentaraca

Ana Otasevic — Thu, 03 Jan 2013 16:56:36 +0000

Nova forma dokumentarnog izraza na internetu već je u ekspanziji u Francuskoj i Kanadi, a u narednim godinama očekuju nas izuzetne produkcije i iz SAD, Holandije i Velike Britanije.

Producentska kuća Upijan, specijalizovana za veb dizajn, nalazi se u jednom od najživopisnijih pariskih kvartova, Belvil, između radnji sa kineskom robom i halal mesara. Iz žive trgovačke ulice ulazi se u unutrašnje dvorište u kome se, nekoliko stepenica niže, u podrumu zgrade, nalazi firma koju je 1998. godine osnovao Aleksandar Braše. U svetu novih medija poznat je kao jedan od pionira veb dokumentaraca.

Ovaj novi žanr spaja klasičan dokumentarni pristup, čija je odlika snažan autorski glas sa mogućnostima koje pruža internet. Među autorima veb dokumentaraca je mnogo novinara, fotografa i filmskih reditelja koji u ovoj novoj multimedijalnoj formi nalaze neistražene mogućnosti. Ekipu koja radi na dokumentarnom filmu upotpunjuje veb dizajner čija uloga je jednako važna kao i uloga novinara, zbog čega je njihova saradnja odlučujuća.

„Internet menja način na koji pričamo priču. Na televiziji to činimo koristeći tekst, sliku, zvuk, fotografiju ili video. U veb dokumentarcu koristimo sve to i još više“, kaže Braše i kao ilustraciju pokazuje svoju najznačajniju kreaciju, film „Zatvorska dolina“ (Prison valley), o zatvorskoj industriji u SAD, čiji su autori fotograf Filip Brol i novinar David Difren.

U film koji je snimljen u klasičnoj, linearnoj formi u trajanju od 60 minuta ubačeni su interaktivni sadržaji uz pomoć kodova video igara, poput mapa i baze podataka o mestu i ličnostima koje gledamo. Tako, recimo, dok se radnja odvija u hotelskoj sobi, možete kliknuti na gradski vodič koji se nalazi na krevetu i saznati više o mestu u kom ste.

Ako krenete u takvo istraživanje povremeno ćete dobiti predloge za smer – nešto poput road movie-a u kome sami birate pravac kretanja. Ponuđena vam je mogućnost da komentarišete, preuzima te snimke i širite ih na društvenim mrežama. Na taj način pasivni gledalac postaje aktivni učesnik. Stvara se interaktivna zajednica, što je jedna od glavnih odlika internet kulture, a autor veb dokumentarca tako dobija uvid u odjek filma i njegovu evoluciju u vremenu.

Jedna od ogromnih prednosti interneta je što sadržaj koji se na njega postavi nije ograničen vremenom difuzije. Dok se klasičan dokumentarni film prikaže jednom ili dva puta na televiziji, veb dokumentarac je godinama dostupan u virtuelnom prostoru.

„Ovaj direktan kontakt sa publikom je ono što me motiviše da pravim veb dokumentarce. Internet je fantastičan prostor za stvaranje“, kaže Braše. Prednost veb dokumentarca je i što video materijal može brzo da bude postavljen na internet.

To je slučaj sa projektom „Gaza/Sderot: život uprkos svemu“ iz 2008. godine, na kome je Upijan radio u koprodukciji sa rediteljima i producentima iz Izraela i Palestine, kao i sa francuskom producentskom kućom „Bo travail!“ koja radi na dokumentarnim filmovima.

Portreti stanovnika palestinskog i izraelskog grada, njihova svakodnevica u senci pretnje od vazdušnih napada sa jedne i raketnih napada sa druge strane, postavljani su na internet dan pošto su snimljeni.

Paralelne priče su urađene u nelinearnoj formi. Kratke hronike od po dva minuta postavljane su tokom deset nedelja jedna naspram druge zahvaljujući podeljenom ekranu na čijoj pozadini je google mapa dva grada koje deli svega nekoliko kilometara i više od pola veka nerešivog sukoba.

„U svakom trenutku možemo da pređemo iz jednog grada u drugi zahvaljujući podeljenom ekranu, što u stvarnosti nije moguće. Ideja je da se ova dva mesta stave u istu ravan i da se prikaže život njihovih stanovnika i sličnosti koje među njima postoje, uprkos svim teškoćama“, objašnjava Braše.

Gledalac tako može da bira hoće li da prati svedočanstva žitelja jednog ili drugog grada od početka do kraja ili da, jednim potezom miša, čas gleda jedne, čas druge i tako sazna šta se u isto vreme događalo na dve različite strane.

„Radnja može da se prati i hronološki, iz dana u dan, a možete i da se zaustavite na nekom liku i da vas udalji od glavnog toka priče. Na taj način se ovaj dokumentarni film otkriva iz različitih uglova, prema interesovanju, željama i stepenu učešća svakog posetioca“, kaže naš sagovornik.

Ovaj film, prvi veliki uspeh Upijan-a u žanru veb dokumentarca, do danas je videlo osam miliona osoba. Za razliku od televizije internet je medij koji podrazumeva potragu za sadržajem koji nas interesuje. „Refleks nije isti kao kada upalite televizor. Posetioci sajta moraju da načine napor da vas pronađu. Zato publika nije ista, pa ni broj posetilaca“, kaže Braše.

Veb dokumentarci još nemaju gledanost kakvu postižu televizije, što ne znači da se ovaj odnos neće ubrzo promeniti, kao što je već slučaj sa internet izdanjima pojedinih velikih svetskih štampanih medija koji prvi put u istoriji beleže veći broj poseta na sajtu od broja prodatih primeraka štampanog izdanja. Potencijal leži i u specifičnoj prirodi distribucije preko interneta, koja se odvija preko društvenih mreža i Youtube-a, gde pojedini video snimci beleže i desetine miliona poseta.

Za sada, međutim, još ne postoji ekonomski model za finansiranje veb dokumentaraca. Ako je Francuska pionir u ovom domenu, to nije samo zato što postoji velika tradicija dokumentarnog filma, već i zato što država ulaže u nove medije i nove forme dokumentarnog izraza na internetu, preko Nacionalnog filmskog centra koji pomaže filmske i audio-vizuelne projekte u najširem smislu ali i preko regionalnih fondova.

Sredstva za podršku autora kojima raspolaže ovaj centar dolaze od poreza u filmskom i audiovizuelnom sektoru koji je u Francuskoj izuzetno dinamičan. Za ubiranje ovog poreza država ima jednostavno objašnjenje: firma koja zarađuje od prikazivanja filmskih i audiovizuelnih dela, treba da doprinese njihovom finansiranju, u skladu sa profitom koji ostvari.

Osim ovog centra veb dokumentarce finansiraju i televizije, među kojima prednjače Francuska televizija, koja je prethodnih godina razvila odsek za nove medije, i kanal Arte.

„’Gaza/Sderot’ je koštao 216 000 evra, a najveći deo je finansirao Arte. Produciranje veb dokumentarca je isto kao i u slučaju televizijskog dokumentarca, ali je način eksploatisanja drugačiji. Kad se film nađe na internetu manje su mogućnosti za njegovu komercijalnu eksploataciju nego što je to slučaj sa klasičnim filmovima za koje postoji tržište“, objašnjava Braše.

Njegov studio nastavlja da ulaže u dokumentarne projekte zahvaljujući zaradi od glavne aktivnosti, veb dizajna, gde su mu klijenti i velike medijske kuće – radio Frans enter i francuska novinska agencije AFP.

U međuvremenu Braše i Upijan su stekli međunarodnu reputaciju o čemu svedoče i brojne konferencije o novim medijima na kojima gostuje osnivač agencije, od kojih je jedna nedavno održana u Beogradu. Za Brašea, u pitanju je čitavo jedno tržište: „Svi su shvatili da je internet sektor koji se razvija neuporedivo brže nego televizija. To pokazuje i budžet za razvoj veb-a koji raste iz godine u godinu. Francuska i Kanada su do sada prednjačile u formi veb dokumentarca, ali narednih godina ćemo biti svedoci izuzetnih produkcija iz SAD, Holandije, Velike Britanije.“

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, br. 102/103 ( jul/avgust/septembar 2012.), a celokupan sadržaj ovog broja dostupan je i u online izdanju.

The post Dobrodošli u svet veb dokumentaraca appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.

Nezavisnost ima cenu

Ana Otasevic — Wed, 01 Aug 2012 19:10:59 +0000

Cenjeni novinari iz francuskog onlajn lista Medijapart, koji se izdržavaju iz pretplate, smatraju da su informativni sajtovi koji nude besplatni sadržaj trojanski konj koji uništava vrednost novinarstva.

Petak 18 sati, redakcija informativnog onlajn lista Medijapart pretvara se u studio. Razgovor o krizi u Grčkoj, koji se emituje direktno na sajtu, prati oko 600.000 posetilaca.

Medijapart je laboratorija onlajn novinarstva. Dostupan je samo na internetu i njegov sadržaj se plaća – jedan evro za 15 dana (poređenja radi, dnevni list Mond košta 1,5 evra), mesec dana je devet evra, a godišnja pretplata je 90 evra. Emisije uživo, koje su uvedene krajem prošle godine, besplatne su, i imaju veliki uspeh – zabeleže i do milion i po poseta, što je način da se privuku novi pretplatnici. Od početka godine njihov broj je skočio sa 58.000 na 70.000.

„Kada smo počeli 2008. godine imali smo 3.000 pretplatnika. Dve godine kasnije prestali smo da gubimo novac, a od 2011. godine smo profitabilni”, kaže Edvi Planel, osnivač Medijaparta i jedan od najuticajnijih novinara u Francuskoj. Na čelu redakcije Monda bio je od 1996. do 2004. godine, kada je podneo ostavku zbog neslaganja sa direkcijom. Naredne godine je dobio otkaz, nakon 25 godina provedenih u tom dnevnom listu.

Medijapart je osnovao sa kolegama iz Monda i Liberasiona, listovima leve orijentacije, koji su delili njegovu analizu medijske situacije.

„Stvorili smo Medijapart kako bismo odbranili novinarstvo od političke i ekonomske moći. Kriza je dovela do toga da novinari više ne odlučuju o budućnosti medija. Privatne medije kontrolišu industrijalci, trgovci oružjem, bankari, razni biznismeni koji nemaju nikakve veze sa našom profesijom i sa kojima postoji sukob interesa. U javnom medijskom servisu došlo je do velike regresije za vreme predsednika Nikole Sarkozija koji je sam imenovao direktore”, objašnjava Planel.

Drugi razlog za osnivanje Medijaparta jeste digitalna revolucija. „Hteli smo da pokažemo da novinarstvo nije poraženo sa internetom, već da treba da iskoristimo numeričku revoluciju i da iznova osmislimo našu profesiju”, kaže dugogodišnji urednik Monda.

„Numerička revolucija, kao nekad industrijska, uništava stare vrednosti i stvara nove. Prelazak na internet ukida tri troška, za papir, štampu i distribuciju, što znači da je ovaj novi medij rentabilniji. Numerička forma podrazumeva stalnu vezu sa tekstom, sa dokumentima, čitaocima, sa kretanjem informacija”, objašnjava Planel.

Za četiri godine Medijapart je postao vodeći francuski informativni sajt koji se finansira isključivo od pretplate. Većinski akcionari su novinari koji u njemu rade, što znači da imaju potpunu kontrolu nad sadržajem koji se objavljuje.

„Ključ poverenja je u nezavisnosti. Ljudi kažu: ’Čitam ih, iako se ne slažem uvek sa njima, ali znam da su nezavisni. A nezavisnost ima cenu’”, kaže Planel.

Za njega i njegove kolege koji su se upustili u rizik neizvesnog tržišta digitalnih informacija, informativni sajtovi koji nude besplatan sadržaj izdržavajući se od reklama jesu trojanski konj koji uništava vrednost novinarstva nudeći jednoobrazni i pojednostavljeni sadržaj.

„Ljudi kupuju našu informaciju zato što je korisna, kvalitetna, zato što nije zagađena reklamama, zato što njen cilj nije da poveća prodaju. Nije, dakle, površna, niti podložna diktatu trenutnog”, kaže Panel.

„Pošli smo od uverenja da ćete pronaći publiku koja je spremna da plati za kvalitetnu informaciju koju drugi nemaju. To se i obistinilo”, kaže Fransoa Bone, suosnivač Medijaparta, koji je nedavno boravio u Beogradu. Medijapart je stekao reputaciju otkrivanjem političkih i finansijskih afera koje su značajno uzdrmale vlast bivšeg predsednika Sarkozija.

Istraga afere „Betankur“, koja je na videlo iznela veze krupnog kapitala i finansiranja stranke na vlasti, afera „Karači“, koja je otkrila složen sistem međunarodne korupcije u koju su umešani najviši predstavnici francuske države, nesrazmerni troškovi poslanika, objavljivanje dokumenta koji otkriva da je Gadafi finansirao Sarkozijevu predsedničku kampanju 2007. godine, neke su od zasluga novinara Medijaparta kojima su skrenuli pažnju javnosti. Zbog ove poslednje afere, koja je objavljena pred drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj, bivši šef države je tužio Medijapart, na šta je redakcija odgovorila protivtužbom.

Bone smatra da je kriza u novinama kriza uredničke ponude. „Ljudi sve manje kupuju novine zato što ne nalaze svoj interes u njima. Naša publika su oni koji su prestali da kupuju štampana izdanja dnevnih novina, jer nalaze da su previše skupa, previše konformistička, dosadna”, kaže ovaj dugogodišnji urednik u Mondu i dopisnik ovog lista iz Moskve.

Veliki broj čitalaca Medijaparta živi u unutrašnjosti zemlje, gde je teže doći do štampanih izdanja. „Mnogo je onih koji nastavljaju da kupuju regionalne listove, a nacionalne i međunarodne teme koje ih interesuju nalaze kod nas. To su ljudi koji su dobro informisani, koji prate i druge informativne sajtove, besplatne, ali koji su izabrali Medijapart zbog informacija koje ne mogu da nađu na drugim mestima”, smatra Bone koji se seća kako su im u početku govorili da internet „ne trpi” duže tekstove.

Pokazalo se da je to još jedna zabluda. Digitalna forma je omogućila objavljivanje dužih tekstova, sa ozbiljnim sadržajem, koji su obogaćeni pratećim dokumentima, arhivom, audiovizuelnim formama, i otvaraju nove mogućnosti za produbljivanje teme kroz dovođenje u vezu sa drugim člancima i razmenu mišljenja sa čitaocima.

„Ova participativna dimenzija nas obavezuje da se bavimo svojim poslom. Dužni smo da diskutujemo sa našim čitaocima, da im objasnimo kada nešto ne razumeju, kada se ne slažu. Naš posao nije da iznosimo stavove. Mi imamo stavove, mi novinari, kao i svi građani, ali to nije privilegija novinara. Sa internetom građani mogu da iznesu svoje mišljenje, novinari im nisu potrebni”, objašnjava Planel.

Jedna od velikih prednosti koju imaju novinari Medijaparta jeste vreme koje im je na raspolaganju za istraživanje. Na aferi o Gadafijevom finansiranju Sarkozijeve kampanje dvojica novinara su radila deset meseci, dok je za aferu „Karači“ bilo potrebno dve godine.

Karl Laske, nekadašnji novinar Liberasiona koji je od prošle godine u ekipi Medijaparta, istraživao je interese bivšeg predsednika Sarkozija u Libiji. „U Liberasionu nije bilo prostora za istraživačko novinarstvo, prioritet je bio na reportažama. Ovde je glavni cilj pronalaženje ekskluzivne informacije”, kaže Laske.

On objašnjava da je tokom devedesetih godina prošlog veka, kada su državom upravljali predsednik iz redova levice i premijer iz suparničkog tabora, bilo više prostora za istraživačko novinarstvo. Nakon što se desnica učvrstila na vlasti, situacija se promenila.

„Kada se vlast ne deli, politički pritisak je veći i oni koji vode novine izbegavaju sukob sa vlastima”, kaže bivši novinar Liberasiona, a kao primer navodi svoje poslednje istraživanje. „Prošlog septembra smo saznali da su Sarkozijevi prijatelji kupili kuće od novca stečenog korupcijom u Kolumbiji. Niko nije otišao da to istraži. Mi smo otišli krajem novembra i prvi objavili priču. Zašto to nisu uradili drugi mediji koji su imali ovu informaciju?”, pita se Laske.

Jedan od ključnih razloga jeste to što su finansirani od države. Redakcija Liberasiona, u kojoj je Laske proveo skoro dvadeset godina, otpustila je 150 novinara u poslednje četiri godine. Od 14 miliona evra koliko je list dobio od države, prošlu godinu su završili sa dobitkom od 300.000 evra. To znači da je dovoljno da i najmanja subvencija bude ukinuta pa da list uđe u gubitke.

Laske kaže da je za razliku od teške mašinerije Liberasiona, u kojoj je proces odlučivanja o nekoj temi dugačak i spor, u Medijapartu donošenje odluke pojednostavljeno jer je ekipa manja.

„Medijapart je pokazao da novinarstvo stvara vrednost. U trenutku velike krize u novinarstvu, krize medijskih kuća i stare industrije informacija, pokazali smo da naša struka može da stvori vrednost, kreira poslove, plate, preduzeće, i da to bude održivo. To je lekcija koja je svima korisna”, poručuje Planel.

The post Nezavisnost ima cenu appeared first on Evropska opservatorija za novinarstvo - EJO.