Kako i kada je nastao najvažniji i najugledniji list kod Srba. Povodom 110 godina od izlaženja prvog broja Politike.
„Politika” je u 25. januara proslavila 110. rođendan. Preživela tri rata, četiri bombardovanja, promenila pet država, upamtila tri kralja, jednog maršala, nekoliko predsednika, desetine premijera…
Na prste jedne ruke mogu se kod nas izbrojati institucije koje traju duže od jednog veka. List „Politika” je jedna od tih ustanova. U subotu 25. januara naša najstarija medijska kuća proslavila je 110 godina postojanja na balkanskom prostoru.
U vreme kralja Petra I Karađorđevića novine su se prodavale na ulici, a „Politikino” ime kolporteri su prvi put izgovarali u ponedeljak, u popodnevnim satima, 12. januara, po starom kalendaru, leta gospodnjeg 1904. Jovan Skerlić je izbrojao da je te 1904. godine u Srbiji izlazilo 90 listova, od kojih samo u Beogradu 72, od čega 12 svakodnevno.
Sa nekolicinom prijatelja novine je osnovao Vladislav Ribnikar, a posle mu se priključio i brat Darko. Vladislav je založio svu svoju imovinu, nagovorio taštu njegovog brata da stavi imanje pod hipoteku, oca da uzme kredit, prikupio deset hiljada dinara i pokrenuo „Politiku”. U početku su prodavali nekoliko hiljada primeraka, što nije bilo dovoljno ni za troškove štampe, dugovi su rasli stalno, a krajem 1904. su iznosili čak 50.000 tadašnjih dinara. I kada se činilo da će cela stvar propasti, urednik „Politike” i književnik Jefta Ugričić predložio je da povećaju format, poput francuskih listova, da bi stavili više teksta i oglasa. To se publici dopalo i tiraž je rastao, a novine su spasene od bankrota.
Malo je ko u to vreme naslućivao dugovečnost „Politike”, ali je novinar i pisac Pera Todorović, urednik i vlasnik „Malih novina”, prvog srpskog tabloida, još pre sto deset godina lucidno zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panajiu. Sve će sahraniti, i nas i naše listove…”
Glavna konkurencija „Politici” tada je bila „Samouprava”, formalno stranački a u stvari državni list, jer su iza nje stajali i Nikola Pašić i Stojan Protić, a u redakcijskom odboru sedeo je Aca Stojanović, predsednik Radikalne stranke i Skupštine, zajedno sa još nekoliko profesora i književnika.
Politici to nije smetalo, naprotiv, zauzela je kurs i počela da udara temelje profesionalizma u srpskom novinarstvu. Kada je Jovan Dučić izgubio državnu službu, upoznao je Ribnikare i sve češće zalazio u redakciju. Dučić i još jedan velikan pera, Branislav Nušić, vodili su glavnu reč u teškim i sudbonosnim danima, u vreme čuvene aneksione krize 1908. godine. Njih dvojica pisali su i čuveni proglas „Otadžbina je u opasnosti”, a sam Nušić je išao po gradu i držao govore, u jednom danu održavši čak 27 patriotskih govora!
Od tada „Politika” postaje najvažniji i najugledniji dnevni list kod Srba.
Prvi svetski rat je pokosio „Politiku”: u dva dana, 1914. godine, poginuli su njeni osnivači Vladislav i Darko Ribnikar. Tu tugu Isidora Sekulić opisuje stihovima: „Obadva brata u treći rat pošli, obadva brata iz trećeg rata ne došli.”
Uprkos pogibiji Ribnikara, „Politika” izlazi u ratnim uslovima, pod granatama s druge strane Save, sve do 1915, dok Beograd nije pao u ruke Austrijanaca.
Posle rata, jedini preživeli od braće Ribnikara, Slobodan, uz pomoć snaje Milke (žene pokojnog Vladislava) i nekoliko prijatelja ponovo iz pepela podiže „Politiku”. Pozajmili su novac, uzeli zajmove, kredite, imovinu stavili pod hipoteku, a Milka je čak založila i lični nakit samo da novine ponovo krenu. Kupljena je hartija, prepravljena stara oštećena mašina i „Politika” ponovo 1. septembra počinje novi život. Štampana je u 12.000 primeraka i prvi broj je rasprodat. Uskoro su uzeti novi krediti, kupljena je nova mašina i podignut Dom „Politike” u Poenkareovoj (danas Makedonskoj) 31.
Dr Slobodan Ribnikar bio je na čelu „Politike” svega pet godina, umro je 24. septembra 1924. godine, čime je njegov najstariji sin Vladislav postao direktor „Politike”.
Do drugog rata „Politika” se nametnula kao ozbiljan dnevnik, prestižne novine kojima nije bilo ravnih u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Aprilsko bombardovanje, rat i okupacija 1941. godine opet su zaustavili „Politikinu” mašinu.
U kući Ribnikara 1941. godine Josip Broz i njegovi saradnici doneli odluku o dizanju Narodnooslobodilačkog ustanka, a tri godine kasnije, u oktobru 1944. godine, čim je oslobođen Beograd, „Politika” je ponovo oživela. Vladislav Sl. Ribnikar okupio je petnaestak saradnika i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list 28. oktobra 1944. godine.
Politika je preživela tri rata, četiri bombardovanja, promenila pet država, upamtila tri kralja, jednog maršala, nekoliko predsednika, desetine premijera…
Gotovo da nema vlasti koja nije htela da je potčini i stavi u službu. U vreme kad je kralj Aleksandar uvodio diktaturu slao joj je cenzore u redakciju i žandarme da plene njen tiraž. Preturila je to „Politika” preko glave, kralj je nesrećno skončao 1934, a tridesete godine prošlog veka smatraju se zlatnim dobom ovog lista, kada je bio u samom vrhu evropske štampe.
Posle Drugog svetskog rata, početkom pedesetih, kada je partija posumnjala da čitaoci „Politike” čitaju između redova, poslala je Danila Purića da kontroliše stvar. Ubrzo je „Politika”, njen ugled i tradicija, počela da kontroliše Purića, koji je sav svoj autoritet, znanje i iskustvo podredio najstarijem listu u Srbiji. Od partijskog biltena „Politika” je za petnaest godina prerasla u najveću medijsku kompaniju u ovom delu Evrope. Danilo je imao ulogu gromobrana, trpeo je kritike drugova iz komiteta, ali nije dao na „Politiku” i njene novinare.
Slobodan Milošević je posle promene kursa lista u leto 1992. nameravao da od „Politike” napravi javno preduzeće. Novinari i grafičari su u znak protesta organizovali štrajk, i to je prvi i poslednji put da se „Politika”, sem u vreme dva svetska rata, nije pojavila pred čitaocima. Milošević je drugim kanalima posle ipak uspeo da zauzme „Politiku”, a njena rubrika „Odjeci i reagovanja“ postala je neslavno poglavlje istorije ne samo naše kuće već i srpskog novinarstva.
Politika je živi dokaz da ono što je vredno traje i uvek se ponovo diže iz pepela. Za naš list kažu da je postao nacionalna institucija prvog reda, što je ogromno priznanje novinama koje su u teškim vremenima uvek nalazile put da se izdignu, da se izbore za ulogu „svedoka epohe”, ali i da budu narodna čitanka iz koje su sricana prva slova u maloj i siromašnoj Srbiji.
Ta čitanka je i danas, kada su vremena moderna, ali teška, potrebna Srbiji kao i one 1904, kada je sve počelo.
Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika.
Foto: Politika
Tags:Branislav Nušić, Jovan Skerlić, Pera Todorović, Politika, Vladislav Ribnikar