Internet i moderne tehnologije, kao i kvalitetni sve manji i sve moćniji gedžeti, uvećana brzina prenosa podataka na različite načine, neki su od faktora koji su običnog čoveka najpre uključili u proizvodnju različitih sadržaja, a potom od njega, bio on toga svestan ili ne, napravili reportera sa lica mesta.

Bilo da je prisustvovao saobraćajnoj nesreći, oružanom sukobu, retkom prirodnom fenomenu bilo performansu neformalne pozorišne trupe, običan čovek danas je u stanju da snimak napravljen mobilnim telefonom istog trenutka postavi na internet, obogati ga detaljima koje je eventualno saznao i time, sa jedne strane, informiše druge, a s druge strane medijima pruži kostur koji može da bude razvijen u detaljniju i bogatiju priču.

Pravi procvat građansko novinarstvo, koje seže decenije unazad, doživelo je tek sa širom upotrebom interneta. Građansko novinarstvo suštinski znači da informacije proizvode i plasiraju ljudi koji nisu profesionalni novinari.

Oni se ovakvom vrstom amaterskog novinarstva ne bave zato što im je to posao, već zato što žele da ukažu na nešto što smatraju važnim ili zanimljivim. Žele da promene nešto u društvu, mada su, sa eksplozijom interneta, sve češći slučajevi u kojima je cilj samopromocija onoga ko plasira informaciju. No, ukoliko zanemarimo takve izuzetke, građansko novinarstvo je pojava koja podstiče građane da aktivno učestvuju u društvenim dešavanjima.

Građani često nisu ni svesni da svojim angažovanjem u objavljivanju informacija postaju deo građanskog novinarstva, ali to svakako ne umanjuje njihov učinak i značaj onoga što rade. Oni često nisu zadovoljni izveštavanjem medija, naročito zbog mišljenja da oni ne pišu o pravim problemima već su podložni različitim pritiscima, zbog kojih će čak i skretati pažnju sa pravih problema pisanjem o atraktivnim, ali suštinski nebitnim temama.

Zato je sve veći broj onih koji, kada se nađu u pravo vreme na pravom mestu, obaveštavaju druge o tome i šire informacije do kojih su došli. Osnovna i najvažnijarazlika između građanskog i klasičnog novinarstva jeste to što je građansko nezavisno od pritisaka, uticaja, imperativa profita i ostalih ograničenja koja i te kako pritiskaju klasične medije.

Današnji masovni mediji uglavnom su u privatnom vlasništvu, a glavni njihov pokretač je profit. Ta činjenica medije često stavlja u pasivan položaj, kako u odnosu na oglašivače koji im mogu uskratiti oglase ukoliko im se ne dopada uređivačka politika medija, tako i u odnosu na različite političko-ekonomske strukture koje na posredan način takođe mogu ugroziti finansiranje medija.

Građansko novinarstvo je na takve pritiske imuno jer ne zavisi ni od čijeg novca, s obzirom na to da mu motiv nije zarada već informisanje na bazi entuzijazma.

Jedan od aspekata gde se klasično i građansko novinarstvo takođe sudaraju jeste i to što građansko novinarstvo često razbija i dekonstruiše agendu koju diktiraju klasični mediji. Mas-mediji, naime, veliki uticaj na mišljenje građana ostvaruju tako što im ne nameću šta će da misle, već o čemu će da misle.

Posledica toga je da često možemo videti iste informacije u većini medija, odnosno iste teme o kojima se govori. Građansko novinarstvo se tome suprotstavlja jer kandiduje čitavu lepezu tema koje potiču „sa dna“, odnosno nivoa koji se često nalazi van vidokruga klasičnih medija.

Primera radi, većina medija će objaviti saopštenje ili izjavu poteklu iz Ministarstva za zaštitu životne sredine, u kojoj se govori o ozbiljnom zagađenju neke reke. Sa druge strane, građanin koji živi u blizini te reke napraviće video-snimak i slike, obogatiće to svojim komentarom kao nekoga ko živi u zagađenom području, i pokazaće da je stanje reke mnogo više od „ozbiljnog“ – alarmantno.

Internet je naterao klasične medije da se značajno menjaju, možda i najdrastičnije do sada. Morali su da se uključe u nove trendove, da otvore deo ili celinu svojih sadržaja za besplatno čitanje, da dopru do građana na društvenim mrežama, u njihov mejlove, da komuniciraju sa njima više nego ikada ranije, da trpe kritike kakve ranije nisu morali da trpe.

Klasični mediji su morali da se otvore na ovaj način iz jednog razloga – da ne bi ostali van tokova i mreža međusobnog građanskog informisanja, koji su sve snažniji i sve bogatiji informacijama. Iz dana u dan, ogroman broj video klipova, fotografija, informacija i drugih sadržaja cirkuliše na portalima koji zvanično nisu mediji, nadruštvenim mrežama poput Tvitera i Fejsbuka i mnogobrojnim drugim kanalima.

Blogovi su takođe počeli krajem devedesetih godina da igraju važnu ulogu jer su pružili mogućnost svakome od nas da podeli informaciju koju ima ili izrazi svoje mišljenje, a da to dođe do miliona ljudi. Simptomatičan je primer bloga Perezhilton.com, koji se bavi tračevima u šou-biznisu i iza kojeg stoji jedan čovek, a koji danas ima prihode koji dosežu i do 50.000 dolara dnevno.

Sve je to nateralo medije da počnu da se prilagođavaju. Danas mediji imaju blogove na svojim veb-sajtovima, profile i stranice na društvenim mrežama, novinare koji prate informacije na Tviteru, a objave informacija koje potiču od građana postale su uobičajena stvar.

Kada se pojavilo, profesionalni novinari su građansko novinarstvo posmatrali „ispod oka“. Smatrano je da mu nedostaje kvalitet, da novinari amateri nisu u stanju da razdvoje bitne činjenice od nebitnih i da ne vladaju osnovnim znanjima, zbog čega se može desiti da propuste ili čak unište jako dobru informaciju do koje su došli ili su eventualno mogli da dođu.

Ipak, prvobitna skepsa polako je prevaziđena. Mnogi mediji su pokrenuli posebne sekcije u kojima objavljuju informacije dobijene od građana, neki razvijaju čitav sistem kontributora, ljudi koji su često najpre bili komentatori tekstova na sajtu, da bi na osnovu svog kvaliteta ili informacijama kojima raspolažu dobili svoj kutak na sajtu medija gde mogu da objavljuju svoje tekstove, uz prethodnu proveru uredništva.

Iako često postoje nesuglasice na relaciji građansko novinarstvo – klasično novinarstvo, ove dve kategorije trebalo bi da sarađuju kako bi i jedno i drugo dobilo na kvalitetu. Sa jedne strane, klasično novinarstvo je često ograničeno resursima i brojem raspoloživih novinara, te je ponekad nemoguće „pokriti“ sva dešavanja i izvorišta informacija.

Građansko novinarstvo, sa druge strane, često nema dovoljno kredibiliteta i podložno je zloupotrebi od onih koji kroz ovakav neformalni kanal žele da plasiraju neku informaciju iz ličnih interesa. Klasični novinari su, stoga, mnogo kompetentniji da naprave odgovarajuću selekciju kao i proveru informacija i da ih proslede mnogo većem broju ljudi nego što bi to mogao da učini jedan bloger ili korisnik Tvitera.

Ono što i jedna i druga strana treba da znaju jeste to da niko nikoga ne ugrožava i da jedna forma ne ugrožava drugu. Građansko novinarstvo nikada neće imati kapacitete kakve imaju klasični mediji, kao što ni klasični mediji uglavnom neće moći da „uhvate“ informaciju sa lica mesta toliko efikasno poput građanina koji se sasvim slučajno zatekao u epicentru dešavanja. Zajedničkim snagama, međutim, i mediji i građani mogu dugoročno biti na dobitku :mediji da poboljšaju kvalitet svojih sadržaja, a građani kvalitet svog informisanja.

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, br. 100/101

Foto: rwconnect.esomar.org