Novinarstvo u Srbiji napravilo je iskorak, barem po pitanju društvenih mreža. Pre godinu dana glavno pitanje bilo je da li bi novinar trebalo da koristi Tviter, danas se polako prelazi na pitanje kako ga koristi.

U novembru 2011. Asošijeted pres je ukorio svoje novinare zato što su vest prvo objavljivali na Tviteru. Strani mediji već uveliko donose pravilnike za novinare kako da koriste društvene medije. U Srbiji to još nije slučaj. Međutim, ovo otvara pitanje da li se tako ograničava sloboda novinara.

“U februaru su Skaj njuz i BiBiSi (BBC) izašli sa svojim novim pravilima za korišćenje društvenih medija, koja na različite načine čine restrikcije – da novinari treba prvo vest da daju redakciji, i nikako da je prvo tvituju, da ne retvituju vesti drugih medija i slično. Veoma nedemokratski sistem tvitovanja novinara ovakvih medija sigurno nije dobar pravac, jer besmislene restrikcije nisu u duhu demokratičnosti interneta“, smatra Dragan Varagić, IT konsultant.

Zoran Stanojević, urednik emisije “Oko” na RTS-u i dugogodišnji autor kolumne “Navigator” u nedeljniku Vreme, smatra da bi takva pravila morala da postoje. “Novinar uvek predstavlja i sebe i svoju redakciju. Kada tvitujem uvek vodim računa da je u skladu sa onim što smatram profesionalnim standardima, a tako se ponašam i u svom poslu. Ukoliko se to ne poklapa sa stavom medija za koji radi, onda smo u problemu”, stav je Stanojevića.

Uvođenje pravilnika za Denisa Kolundžiju, novinara Dnevnika, ima smisla ako je cilj precizno regulisanje korišćenja društvenih mreža u radu medijske kuće, a pravilnik bi morao da sadrži odgovore na pitanja: kada se emituju informacije i na kojim društvenim mrežama, ko ih emituje, kada prioritet u emitovanju ekskluzivne informacije imaju drušvene mreže u odnosu na primarni medij, kako unaprediti dvosmernu komunikaciju sa korisnicima na mrežama, kako se društvene mreže koriste u kriznim situacijama…

“Mnoge kolege u SAD, usled primedbi matičnih kuća, u svojim biografijama na Tviteru morali su da istaknu kako njihovi tvitovi predstavljaju isključivo lični stav, a ne stav kuće. Poznat je slučaj komentatora jedne velike medijske kuće u SAD koji je zbog tvita na ličnom nalogu, a koji je ocenjen neprimerenim u kontekstu svetonazora te kuće, ali i pod velikim pritiskom javnosti, ubrzo dobio “zahvalnicu” na saradnji”, kaže Kolundžija.

Suzana Trninić kaže da je na Tviteru godinu dana, da joj niko iz B92 nije sugerisao kako bi trebalo ili bilo poželjno da tvituje i da ne vidi razlog za postojanje takvih pravilnika. “Ako u svoj BIO staviš gde radiš, jasno je da si istovremeno i predstavnik medija u kojem radiš. Većina kolega u svoj BIO na Tviteru navodi samo profesiju, ne i gde rade. Moj izbor je da uz svoje ime stavim i ime B92. Ali i da jasno naglasim da sve o čemu tvitujem predstavlja moj lični stav i da se ne podrazumeva da je to odmah i stav medija u kojem radim. Kada tvitujem ne vodim računa da li je u skladu sa mišljenjem medija u kojem radim. Generalno, kada je reč o tvitovima koji nisu privatni, B92 i ja se ne razilazimo u stavovima. Možda mi i to olakšava”, kaže Suzana Trninić.

Angelina Radulović, novinarka Večernjih novosti, napominje da pitanje u čije ime tvituje novinar otvara još jedno veoma zanimljivo pitanje. “Ako je vaš nalog atraktivniji zato što radite za određenu kuću, da li je taj nalog samo vaš? Koliko znam, dva slučaja su došla i do suda. Noa Kravic, koji je napustio firmu u kojoj je radio, a onda ona od njega tražila da plati za svakog od 17.000 pratilaca koje je stekao, kako su tvrdili zato što je tvitovao radeći za njih. Tu je i slučaj urednice BiBiSija Laure Kuensberg, koja ne samo da je dobila veliki broj pratilaca (60.000), već ih je preselila kada je otišla u konkurentsku firmu. Problem je naravno što su je ljudi pratili pre svega zbog BiBiSija”, kaže Angelina Radulović.

Urednik političke rubrike Danasa, Nikola Tomić, kaže da u Srbiji formalna i neformalna regulacija još ne postoji, ali i da stvari idu u takvom smeru da će standardizacija biti potrebna.

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, maj/jun 2012.