Gotovo da ne postoji urednik u vodećim srpskim medijima koji se bar jednom u poslednjih nekoliko godina  nije požalio na to da je kvalitet profesije pao na najniže grane ikada. Gotovo da ne postoji novinar koji se bar jednom nije požalio na probleme sa kojima se svakodnevno suočava, od netransparentnosti institucija, preko pritisaka oglašivača, do finansijskih uslova, odnosno zarade. I na kraju, u jeku javne rasprave o nacrtu zakona o javnom informisanju,  država je postala gotovo dežurni krivac za sve probleme u domaćim medijima.

Bez namere da se umanji odgovornost države (EJO je uostalom u više navrata izveštavala o tome), krajnje je vreme da se zapitamo koliko su sami novinari i urednici odgovorni za trenutno stanje. Ono koje sve češće opisuju kataklizmičnim, aludirajući valjda na to da je krivac svugde, samo ne u njihovoj redakciji, ili možda baš u njihovoj fotelji. Možda najbolji pokazatelj njihove odgovornosti predstavlja odnos prema osnovnim novinarskim zadacima, a na prvom mestu prema proveri informacija koje objavljuju.

O tome koliko novinari u Srbiji zaista proveravaju podatke koje objavljuju svedoče svakodnevni primeri, ali da krenemo redom.  Pravilo BBC-ja kaže da je svaki novinar dužan da vest pre objavljivanja proveri iz najmanje tri nezavisna izvora kako bi utvrdio njenu verodostojnost. U priručniku Rojtersa stoji da su dva ili više izvora uvek bolji od jednog, a da je za proveru podataka navedenih u tekstu zadužen ne samo novinar, već i odgovorni urednik. Novinarima Monda se eksplicitno nalaže da proveravaju i svaki podatak koji preuzimaju od novinskih agencija, jer eventualna greška drugih novinara ne umanjuje njihovu odgovornost za pogrešnu informaciju navedenu u tekstu.

Kako sve to izgleda u Srbiji? Svima je dobro poznat slučaj u kojem su se obrukale mnoge ugledne domaće redakcije objavljujući vest da je Dobrica Ćosić dobitnik Nobelove nagrade za književnost (iako je za demant ove „vesti“ bio potreban samo jedan klik ka zvaničnom sajtu Švedske akademije u Stokholmu), ali zbog manjeg značaja u moru drugih vesti svakodnevno ostanu neprimećeni brojni slični primeri.

Tako novinska agencija Tanjug 5. decembra 2012. godine objavljuje vest da „broj naloga na Tviteru dnevno raste za 350 odsto“, i to u trenutku kada je broj korisnika ove društvene mreže na globalnom nivou iznosio oko 500 miliona. To u prevodi znači da Tviter svakoga dana dobije oko 1.750.000.000 novih korisnika, odnosno da bi do dana objavljivanja ovog teksta trebalo da ima više od 130 milijardi korisnika (18 puta više od ukupnog broja stanovnika na planeti).

Istog dana vest preuzimaju Večernje novosti, 24 sata, Glas javnosti i mnogi drugi domaći portali i objavljuju je bez ikakve provere, iako je greška bila toliko očigledna da provera čak nije ni bila neophodna – dovoljno je bilo samo pažljivo čitanje. O reakciji čitalaca na ovakve tekstove, koji su sve češći u domaćim medijima, najbolje govore komentari onih koji su ovaj tekst pročitali na sajtu Večernjih novosti (pogledati komentare ispod teksta). Nije na odmet napomenuti da nijedna od navedenih redakcija nije ispravila vest nakon komentara dobijenih od čitalaca.

Inače,  tačan podatak, do kojeg se veoma lako moglo doći na zvaničnom sajtu konferencije LeWeb ili u propratnim izveštajima, glasi da se u Francuskoj beleži rast broja korisnika ove društvene mreže od 150 odsto na godišnjem nivou i da je ta zemlja jedno od najbrže rastućih tržišta zbog čega čelnici Tvitera planiraju otvaranje kancelarije u ovoj zemlji.

O profesionalizmu pojedinih novinara govori i jedan drugi primer, koji beležimo samo dva dana kasnije. Ipsos Stratedžik marketing 7. decembra objavljuje rezultate istraživanja Mladi i novi mediji, a na prste jedne ruke bilo je moguće prebrojati medije koji precizno i tačno prenose najznačajnije rezultate. Novi magazin, Kurir, B92 i novinska agencija Beta samo su neki od medija koji navode da 60 odsto mladih u Srbiji koristi internet, iako u izveštaju jasno piše da je u pitanju udeo od 96 odsto mladih. Mnogim novinarima je, međutim, listanje istraživanja očito bio previše zahtevan poduhvat.

Istu praksu beležimo u mnogim drugim primerima, među kojima je i istraživanje Beogradske otvorene škole (BOŠ) o korupciji na domaćim fakultetima, objavljeno takođe u decembru 2012. godine. Ako su prethodno navedeni primeri bili „manje značajni“ zbog tematike na koju se odnose, ovaj potvrđuje da je praksa novinara ista čak i u slučaju veoma osetljivih tema, kao što je korupcija.

Iako se u već spomenutom istraživanju BOŠ-a nedvosmisleno navodi da je davanje mita istraživano samo na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, Blic, Večernje novosti, Telegraf, kao i mnogi drugi portali pogrešno navode da se podaci odnose na četiri državna fakulteta (u nekim izveštajima su i imenovana preostala tri), čime se javnost pogrešno informiše, a univerzitetima koji nisu uključeni u ovaj deo istraživanja nanosi šteta (videti izveštaj BOŠ-a).

I tako se u obilju medijskih sadržaja koje svakodnevno plasiraju domaći mediji,  sve češće nalaze i oni koji ne zadovoljavaju ni najelementarnija novinarska pravila, čime se ruši i ugled i kredibilitet celokupne profesije. Brojni primeri pokazuju da se mnogi novinari u Srbiji još uvek muče i sa prostom matematikom, pa dva i dva često ne budu četiri, a preciznije podatke nalazimo u komentarima čitalaca.

Možda je stoga aktuelna rasprava o nacrtu zakona o javnom informisanju idealan trenutak da naše medijske profesionalce podsetimo da ni medijska strategija, ni zakoni, ni država, ne mogu da reše mnoge suštinske probleme u domaćim medijima. Za neke od njih će ipak morati da se pobrinu sami novinari i urednici, i to u sopstvenim redakcijama. Bar toliko duguju i svojoj publici i profesiji kojom se bave.

Ovo je prvi tekst napisan na inicijativu naših čitalaca, koji su od četiri ponuđene teme na našoj Fejsbuk stranici odabrali profesionalizam u domaćim medijima. Srpski tim Evropske opservatorije za novinarstvo i dalje je otvoren za sve vaše predloge i saradnju sa svim našim prijateljima i partnerima.