Kako naplatiti sadržaj na internetu?

Osim brojnih prednosti koje su web 2.0 tehnologija i internet doneli savremenom novinarstvu, pojavio se i jedan veliki problem sa kojim se trenutno suočavaju gotovo svi štampani mediji. Po prvi put u istoriji glavna preokupacija medijskih kuća više nije pitanje koji sadržaj publika u datom trenutku želi, jer broj pregleda i komentara nepogrešivo signaliziraju šta korisnike najviše interesuje, već kako taj sadržaj naplatiti. Novine koje nemaju sopstvene portale odavno su izgubili trku sa konkurencijom, a one koje ih imaju najćešće sadržaj nude besplatno. Iako takva praksa deluje potpuno neodrživo, još uvek niko sa sigurnošću ne može da tvrdi šta je u ovom trenutku najbolje rešenje.

Svi su uglavnom saglasni samo sa tim da sadržaj određenog broja ne sme u potpunosti biti ponuđen i u onlajn izdanju, ali idealan broj tekstova koji će poslužiti kao “mamac” još uvek je nerešiva enigma za sve. Logika je, međutim, vrlo jednostavna: što je više tekstova “otvoreno”, a sajt posećeniji – to je broj prodatih primeraka manji. Tako je, primera radi, tiraž dnevnog lista Blic padao brzinom kojom je posećenost portalu rasla, pa je prema istraživanju kompanije ABC Srbija tiraž ovog lista u periodu od 2008. do 2011. godine smanjen za 22.000 primeraka (sa 167.000 na 145.000). Iako se pad tiraža najčešće tumači kao posledica ekonomske krize, iskustvo iz poslednjih godinu dana pokazuje da je uticaj onlajn “otvaranja” mnogo veći, jer upravo u tom periodu posećenost portala ovog lista beleži najveći rast od osnivanja, dok tiraž štampanog izdanja istovremeno nastavlja da pada mnogo većom brzinom nego u prethodne tri godine i trenutno iznosi manje od 130.000. Ako se pritom zna da je udeo internet oglašavanja u našoj zemlji svega 4,7 odsto, računica je jasna –  dobitak na vebu ne može da pokrije gubitak u štampi.

Štaviše, najnovija studija Pev istraživačkog centra (Pew Research Center) pokazuje da se za svaki dolar dobijen preko interneta čak sedam izgubi u štampanom izdanju, odnosno da prihodi američkih novina ostvareni preko interneta ni približno ne mogu da pokriju gubitak koji neminovno sledi od njihovih papirnih izdanja. Istraživanje je obuhvatilo period od kraja 2010. do početka 2012. godine, a bazira se na poverljivim poslovnim podacima dobijenim od 38 listova koji su klasifikovani u šest različitih grupa. Ti podaci pokazuju da se i dalje 92 odsto prihoda ostvaruje kroz štampana izdanja, ali i da menadžment medija još uvek nije uspeo da pronađe ekonomski model koji bi uspešno funkcionisao u digitalnom dobu.

Stoga ne čudi što na istom tržištu funkcionišu različiti modeli jer se za sada svi vode nekom sopstvenom logikom koja tek treba da se potvrdi u praksi. Tako u dva najpoznatija domaća nedeljnika uočavamo potpuno različitu situaciju, jer NIN samo dva teksta po broju nudi besplatno i u svom onlajn izdanju, dok Vreme gotovo 50 odsto sadržaja “otvara” na svom portalu. Na taj način NIN čuva ekskluzivitet i tiraž štampanog izdanja, ali je zato na internetu neuporedivo manje prisutan u odnosu na Vreme, čiji se sadržaj po pravilu prikazuje prvi kada se pretražuju ključne reči koje se pojavljuju u tekstovima oba nedeljnika. Iako su kratkoročni finansijski efekati ovih modela više nego očigledni, dugoročni ishodi su za sada krajnje nepredvidivi. Veća posećenost onlajn izdanja nedeljnika Vreme podrazumeva i veće prihode od internet oglašavanja (što je još uvek zanemarljiv prihod u našoj zemlji), ali se istovremeno kod korisnika gradi navika i lojalnost prema ovom njuz magazinu, što bi tek u budućnosti moglo da se ispostavi kao značajna prednost.

Građenje lojalnosti korisnika uz postepeno zatvaranje onlajn sadržaja pokazalo se kao odličan potez u slučaju poznatog dnevnika Njujork tajms, koji će tokom narednog meseca prepoloviti broj besplatnih tekstova na internetu. Tako će samo godinu dana pošto je počeo da naplaćuje pristup celokupnom onlajn sadržaju, ovaj list umesto dosadašnjih 20 korisnicima omogućiti čitanje samo 10 tekstova. Ako je suditi po dosadašnjim rezultatima, ovakva praksa se pokazala kao dobro rešenje jer se samo u poslednjih devet meseci broj onlajn pretplatnika udvostručio i dostigao cifru od 454.000. Broj pretplatnika za štampano izdanje još uvek je značajno veći i trenutno iznosi 771.000, a ako se sadašnji trend nastavi već iduće godine bi broj pretlatnika na elektronsko izdanje mogao da dostigne broj onih koji su još uvek verniji tradicionalnom.

U Srbiji, međutim, takav scenario još uvek nije ni na pomolu. Pretplata na onlajn izdanja je zanemarljiva, tiraži padaju, u ekspanziji su samo portali koji tekstove uglavnom nude besplatno. Svima je jasno da je takva praksa neodrživa, ali se u susret novom modelu ide bojažljivo. Da su promene neminovne svedoči i nedavno zatvaranje nekih od najpopularnijih sadržaja na sajtu Politike, za koje je u onlajn izdanju dostupna samo najava, ali i poziv da se pretplatimo na elektronsko izdanje. Eksperimentalni period je počeo, a nagradno pitanje sasvim izvesno i u narednim godinama ostaje isto: kako naplatiti sadržaj na internetu?