Novinarstvo u raljama politike

30. novembar 2013. • Novinarstvo • by

Još od ratova tokom devedesetih pa sve do danas mediji na prostoru bivše Jugoslavije bili su i ostali pod jakom kontrolom politike koja ih je pretvorila u instrument za ostvarivanje svojih ciljeva. Novinarstvo je postalo gotovo nehumana profesija kojoj je bitnija forma od suštine, a ponekad i laž od istine.

To su neke od glavnih poruka koje su se mogle čuti tokom drugog dana međunarodne konferencije o medijima pod nazivom „Reč slika i neprijatelj“ koja se održava u Podgorici.

Ni u godinama nakon što je završeno balkansko krvoproliće, kada su utihnuli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije medijski rat za nacionalnu čast i obraz nije prestajao. Ključni mediji u zemljama regiona ostali su dosledni onome što su i radili tokom ratnih godina – raspirivali su nacionalne razlike i netrpeljivost a sve to se preslikavalo i na način kako su izveštavali o radu Haškog suda, u kojem su procesuirani počinioci ratnih zločina i njihovi idejni tvorci.

Prva portparolka Haškog suda Florans Artman kazala je na konferenciji u Podgorici da su sud i tužioce isključivo zanimale činjenice, a da je ona kao bivša novinarka verovala da je posao novinara da prevaziđe ratnu propagandu i da se dođe do novinarstva koje propagira mir, a ne podele.

„Ali to se ne dešava. Glavni mediji u regiji su se uglavnom bavili nastavkom ratnog novinarstva prilikom pokrivanja posleratnog perioda, odnosno kada se dođe do ćinjenica koje treba da pomognu da se prevaziđu te podele. Bitnija im je bila boja kravate Slobodana Miloševića ili nekog drugog, a ne činjenice koje su bile izložene tokom suđenja za ratne zločine, a koje su objavili mediji.“

Artman kaže da su se mediji i u regionu ali i globalno potpali pod jaku kontrolu politike: „U pokrivanju rada Haškog suda ali i pokrivanju nekih drugih događaja poslije rata je nastavljeno novinarstvo da bude korišteno kao instrument politike.“

Nidžara Ahmetašević sa Univerziteta u Gracu kaže da koliko god su novinari krivi za potpirivanje ratne propagande i nakon rata na prostoru bivše Jugoslavije, toliko su krivi i sudovi koji se nisu dovoljno potrudili da se ozbiljnije pozbavane odnosom sa medijima i jasnije saopštavaju utvrđene činjenice. Ahmetović ističe da je to trenutak koji su političari vešto koristili i koriste za utvrđivanje i serviranje javnosti svoje istine o ratnim zločinima.

„Dakle, oni iskoriste taj prvi trenutak da izmanipulišu utvrđene činjenice koje u tom trenutku još niko ne zna. I šta onda rade političari i njihovi mediji? Oni to navedu na svoju vodu u pravcu koji niko ne može vratiti na početak , na one činjenice koje je sud utvrdio. Haški sud niti generalno sudovi u regionu nisu ni pokušali izaći u javnost i reći da je to što političari i njihovi mediji rade pogrešno interpretiranje utvrđenih činjenica.“

Velimir Ćurguz Kazimir direktor medijske arhive EBART predstavio je pregled kako su mediji uticali na politička dešavanja u Crnoj Gori i Srbiji. Ćurguz je govorio o „spinovanju“ koje sprovode mediji, prezentovao podatke o aferama koje su konstruisane pred ubistvo Zorana Đinđića od kojih je najpoznatija „Duvanska afera“, koja traje do danas. Objašnjava kako su štampani mediji tretirali sticanje nezavisnosti naše zemlje.

„Skrenuću vam pažnju na 2007. Desilo se nešto vrlo neobično u srpskoj štampi. Broj tekstova je prepolovljen. Crna Gora onog časa kada je proglasila nezavisnost nije više onakva tema kakva je bila pre u srpskoj štampi“,objašnjava on.

Kako to izgleda kada mediji određeni događaj predstave i izmanipulišu kao pitanje od nacionalne bezbednosti najbolje se vidi na primeru godinama neodržane beogradske Parade ponosa.

Mina Pejić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže: „Umesto da se na paradu gleda kao na nešto što treba da se zaštiti, da je to nešto što se odnosi na ljudska prava, da je u pitanju pravo na slobodno okupljanje, referentni okvir, odnosno objekat je postao nacionalna bezbednost države, a Prajd je postao događaj koji ugrožava tu bezbednost. Zajedno sa rasprostranjenim predrasudama o LGBT populaciji mediji su kreirali jedan kontekst koji podržava ovaj proces sekjuritizacije.“

Nisu samo ratni zločini i beogradska parada ponosa primeri kako mediji određene teme predstavljaju kao pitanje nacionalne bezbjednosti. Slovenija je prošla sličan put prije održavanja referenduma o ulasku te zemlje u EU i NATO.

Docent na Filozofskom fakultetu u Ljubljani Bernard Nežmah kaže da su mediji tada pogotovo o članstvu u EU pisali toliko afirmativno da se verovalo da EU donosi još veće blagostanje Sloveniji i njenim građanima, što je po njemu bila svojevrsna manipulacija iz neznanja:

„Situacije je u tome problematičnija ako se pitamo šta novinari znaju o EU, šta je naše novinarsko znanje o tome. O evropskim integracijama smo znali ili znamo to što pročitamo u novinama. Jako malo ljudi studira nešto sa tim u vezi a još manje ljudi pita bilo šta u vezi sa tim.“

Podsetimo na samom otvaranju konferencije o medijima na Balkanu govorio je šef delegacije Evropske unije u Crnoj Gori Mitja Drobnič poručivši državama Zapadnog Balkana da preduzmu neophodne reforme, kako bi bi se u praksi osiguralo poštovanje principa slobode izražavanja i medija, dok je savetnik generalnog sekretara UN Ban Ki Muna, Filip Dust Blazi konstatovao je da, apsolutna objektivnost, kao takva, u novinarstvu ne postoji.

Organizatori skupa koji je podržala i crnogorska Vlada, su Medijski savet za samoregulaciju, nekoliko udruženja medija i Institut za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića, nekadašnjeg šefa Biroa za komunikacije u Vladi Zorana Đinđića.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Radio Slobodna Evropa, http://www.slobodnaevropa.org, 12. novembra 2013. godine 

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , ,

Send this to friend