Kako je propalo srpsko novinarstvo

7. novembar 2013. • Novinarstvo • by

O genezi „propasti“ srpskog novinarstva, a esnafski se nadamo i u to verujemo – ne apsolutnoj, Nedeljnik je razgovarao s profesorima novinarstva na Fakultetu političkih nauka i više od deset uglednih novinarskih imena koji su oblikovali život štampanih medija u protekle tri decenije, pokušavajući ne samo da dobijemo odgovore na pitanje zašto je ovakvo stanje u srpskom novinarstvu, već i da li je u njemu ostalo bar još „nešto“ zbog čega bi neki novi klinci jednog dana hteli da postanu novinari.

U početku beše rečenica. Danas je ostala samo izjava. U rasponu između pomalo mitologizovane nostalgije prema „starom“ novinarstvu u kojem je novinar bio „gospodin“, a njegova napisana rečenica imala snagu, i urođenog u čoveku da stara vremena uvek pamti po boljem, pomaljaju se nesporne činjenice da su novine i magazini pre dvadeset i kusur godina imali višestruko veće tiraže, a novinski autori neretko veću – i svakako utemeljeniju – slavu nego što to danas imaju rijaliti zvezde.

Uz subjektivnu ocenu – ali jednu od onih subjektivnih ocena koje su se dovoljno približile objektivnom – da su današnji listovi u toj meri sadržajno siromašniji koliko su izjave fabrikovanih političko-industrijskih „proizvoda“ koje sebi tepaju poslanici i ministri, ili onim nedefinisanim sociološkim pojavama koje sebi tepaju starlete, siromašnije od, na primer, poema Miloša Crnjanskog, kome, eto, u biografiji piše da je „radio“ kao novinar.

Očekivati da se nađe element „crnjanskog“ u današnjim medijima može se u onoj meri u kojoj „crnjanskog“ ima u svakom ko se danas bavi pisanom reči – dakle ni u kom – ali su reakcije na nedavni odlazak Aleksandra Tijanića kao „poslednjeg velikog novinara“, otvorile temu sudbine i sistematskog kvalitativnog urušavanja novinarstva u Srba. Tijanićevoj rečenici se možda nije verovalo, nije se ni nesporno poštovala, ali jeste s papira razvaljivala bubne opne, i svakako nije završavala na hartiji koja se koristi kao omotač za zimnicu. Dakle, čitala se.

S ove istorijske distance, teško je utvrditi nivoe u kojima je u određenim istorijskim fazama – makar u poslednje tri decenije – srpsko novinarstvo ostvarivalo ideal „slobode javnog izražavanja“, ali čak i u raznim uslovima dirigovanog izveštavanja, takve novine su navodile ljude da ih čitaju. A to je – uz već poslovičnu „neslobodu“ uslovljenu političko-privredno-interesnim odnosima u zemlji – najveći problem današnjeg novinarstva: novinarske rečenice više se ne čitaju.

O genezi „propasti“ – a esnafski se nadamo, ne apsolutnoj – srpskog novinarstva, Nedeljnik je razgovarao s profesorima novinarstva na Fakultetu političkih nauka i više od deset uglednih novinarskih imena koji su oblikovali život štampanih medija u protekle tri decenije, pokušavajući ne samo da dobijemo odgovore na pitanje zašto je ovakvo stanje u srpskom novinarstvu, već i da li je u njemu ostalo bar još „nešto“ zbog čega bi neki novi klinci jednog dana hteli da postanu novinari.

„Novinarstvo, uprkos činjenici da profesija nikad nije bila na nižim granama, osiromašena, prezrena, materijalno ponižena, pod pritiskom politike i oglašivača i tabloidizovana, i dalje ima romantični oreol visokokreativne delatnosti u kojoj mlad čovek koji ima snove i bez pedigree je, političke podrške i novca, isključivo zahvaljujući svom talentu, znanju i veštini može da postane Novinar ili Novinarka“, za početak nudi optimizam profesorka Neda Todorović.

Ona će kao jedan od razloga kvalitativnog pada novinarstva navesti pojavu „ad- hok“ modela obrazovanja.

„Kandidata koji žele da se upišu na novinarstvo ima mnogo, o čemu svedoči i neracionalno veliki broj fakulteta, škola i kurseva koji u Srbiji upisuju pretendente na zvanje novinara. Ima kurseva na kojima ‘’nastavu’’ drže osobe bez ikakvog obrazovanja, samo radi novca. Koleginica mi se obratila s molbom da joj za pola sata, uz kafu, objasnim kako da predaje novinarstvo. U nekim školama predaju ‘novinari’ za koje nikad nisam čula. Danas najbolji đaci srednjih škola upisuju novinarstvo želeći da budu Bogdan Tirnanić, Mirjana Bobić Mojsilović, Jovan Memedović, ali pre i posle svih – Aleksandar Tijanić.

Ima naravno i onih koji žele da budu voditelji i voditeljke… To je razumljivo, u pitanju su izgubljene generacije rođene devedesetih, koje su rasle i učile u uslovima ratova, kriza, neviđene inflacije, kriminalizacije, tabloidizacije i estradizacije društva, pošto su zlatne godine kvalitetnih medija pred našim očima prohujale s vihorom. Studenti u početku nisu svesni dubine krize profesije za koju se školuju i teškoća koje ih u njoj očekuju. A opet, konkurencija nikad nije bila manja, pa ako ste rođeni Novinar, sad je najlakše napraviti ime u moru netalentovanih, neobrazovanih, podobnih.

Paradoksalno, novinarstvo nikad nije izašlo iz mode. Ono je oduvek bilo rezervna profesija talentovanih pisaca (Kapor, Basara), u njega su se slivali oni koji su želeli da menjaju svet, oni ludo hrabri, originalni, obrazovani, oni koje za to prokaženo zanimanje vezuje istinska strast. Strast i razum su antipodi. Novinarstvo je možda poslednja neotuđena profesija 21. veka: vaš tekst je odmah na kiosku, vaš prilog na ekranu, a reakcije publike su trenutna nagrada ili kazna.

Svaka generacija imaće svoje velike novinare. Ne verujem u neotkrivene talente. I u najtabloidnijem mediju talenat će zasijati kao grumen zlata u pesku. Neko će vas već primetiti. I samo će od vas zavisiti dokle ćete stići. Na preprekama će pasti oni koji nisu rođeni Novinari, oni koje ne goni strast“, kaže Neda Todorović.

Veselin Kljajić, takođe profesor novinarstva na FPN-u, kaže da je i njemu danas prva asocijacija na srpsko novinarstvo kriza i sunovrat profesije. Osiromašeni novinari u osiromašenim medijima, kaže on, podložni su različitim vrstama uticaja – od političkih, preko PR-ova, do uticaja izdavača i pogotovo oglašivača.

„Novinari su prinuđeni da rade na sve većem broju platformi za isto vreme i iste novce, novinari koji u cajtnotu zaboravljaju čak i prvo pravilo profesije – čuti sve zainteresovane strane, proveriti i interpretirati, a ne samo puko prenositi. Urednici i vlasnici su zaboravili da je tek treća ili četvrta funkcija novinarstva zabaviti, a da su prve tri edukovati, informisati i socijalizovati. Opšta je tabloidiotizacija i estradizacija svega, pa i politike“, govori Kljajić.

Čast retkim izuzecima, dodaje on, ali nove generacije mladih novinara gotovo uopšte ne čitaju.

„Ne čitaju knjige, ne čitaju dnevne novine i njuz-magazine i to nečitanje i udaljavanje od knjige počinje još od osnovne škole, nastavlja se u srednjoj, a onda dođu na fakultet gde ih sačeka ‘Bolonja’. Koja traži kontinuitet, koji oni nemaju, a koja je s druge strane do te mere fragmentirana da u stvari podržava fragmentarnu kulturu koju žive. Nove generacije su klik-strim generacije, predominantno okrenute internetu, što je razumljivo, jer su na njemu odrasli, ali nažalost u ogromnoj meri nekritički i neselektivno. Čitaju se naslovi hedovi, svako misli da je dovoljno informisan, a kad ga pitate o čemu se tu zapravo radi, površnost koju je preobilje informacija neminovno donelo izbija na površinu. Današnji novinari su najmanje tumači društvenih događanja i kreatori mišljenja javnog mnjenja. Ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu.

Mnogo je razloga za to, neke sam pobrojao, ali jedan od najuočljivijih poslednjih godina jeste nadirući trend različitih PR službi. Sve naravno počinje u onlajn sferi, a potom se širi na štampane i elektronske, stare medije, trudeći se da zaokupi pažnju što većeg broja nas. Jer, kao što živimo ekransku kulturu, tako živimo i ekonomiju pažnje. Poslednji lov je – lov na naše slobodno vreme. I to znaju svi oni iz tabora preko puta novinarstva, od marketinških i PR kuhinja do spin doktora. Profesija je u toliko velikoj krizi da se bojim da joj je i budućnost neizvesna. Ono što smo nekad zvali ‘bardovima novinarstva’, danas gotovo da više ne postoji. Gotovo da nema (sem retkih izuzetaka) pravih, velikih autoriteta, onih čija se reč i slovo poštuju i u čiji integritet i dignitet se ne sumnja. Sve je uprosečeno, ujednačeno, uz stalne floskule i opšta mesta, kako nam nedostaju istraživački novinari i istraživačko novinarstvo, a sve to uz prećutno zadovoljstvo i zaglušujuću tišinu donosioca odluka i onih kojih bi to najviše trebalo da se tiče – građana“, priča Kljajić.

U razgovoru s istaknutim novinarima – iz onog vremena dok je još opstajala kategorija „istaknuti novinar“ – na temu „propasti“ srpskog novinarstva paralelno se prožimaju nostalgija, razočarenje, opipavanje „slobode govora“ (šta smete da objavite?) i po neko uverenje da, prvenstveno u kategoriji sloboda, poredeći današnje novinarstvo s onim u prošlim vremenima, dobilo obrise mitologizacije.

„Kad god me obuzme nostalgija za onim vremenom, nateram sebe da se setim da novinarstva tu u pravom smislu reči nije ni bilo“, kaže nam Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike i predsednica UNS-a. „Bilo je forme, ali ne i sadržine: režim nas je spolja tretirao s poštovanjem, kao da smo dobitnici Pulicera, ali do kraja osamdesetih nije bilo šanse da objaviš šta misliš a da ne završiš kao interno raseljeno lice.

Sarajevski sociolog Esad Ćimić izabrao je da bude Hrvat umesto Musliman s velikim slovom: rečenicu da se nacija ne menja kao košulja platio je izgnanstvom u Rijeku u kojoj će posle napisati ‘Politiku kao sudbinu’, kultnu knjigu onog vremena. Nedavno je u Beogradu umro nekadašnji sarajevski novinar Vojislav Lubarda, koji je posle politički osporavanog romana ‘Gordo posrtanje’ morao ovde da potraži utočište. Sarajevo se gnušalo naziva ‘tamni vilajet’ i potkraj osamdesetih se hvalilo kako ceni liberalni duh Beograda, koji su oličavali novinari poput Aleksandra Tijanića, Mire Bobić i Dragana Babića u tada kultnoj emisiji ‘Umeće življenja’, snimanoj u Sarajevu kao tobož sigurnoj kući za jugoslovensko novinarstvo. No, čim su ti novinari pomislili da osim Stipe Mesića u studio dovedu Vojislava Šešelja, sarajevska ih je čaršija silom proterala iz grada, pa se ispostavilo da na Baščaršiji ne raste slobodno novinarstvo već antimiloševićština koja je već tada strašno mirisala na antisrpstvo.“

S druge strane, na pitanje zašto više nema velikih novinarskih imena koja bi jednog dana postala uzor klincima, Dragan Bujošević, dugogodišnji novinar NIN-a i bivši glavi urednik Politike s povremenim privremenim radom na televiziji, odgovorio nam je kontrapitanjem: „A zašto nema Rajka Mitića, Saše Petrovića, Đinđića ili Crnjanskog?“

„Stalno imamo potrebu da tražimo naslednike i verne kopije nečega što je bilo i što više nikad ne može da bude. Nisam siguran da je ranije bilo kvalitetnijih novinara nego danas, samo vreme se promenilo. Da bi se u novinarstvu napravilo ime potrebno je vreme. A danas jedino vremena za tako nešto nema. Potrebno je veliko vreme da se stekne autoritet i poverenje u ono što neko piše i radi, a dovoljan je samo jedan sekund da autoritet nestane i da ga vuku po blatu.

Novinarstvo je u lošem stanju zato što postoji bezbroj listova, zato što nam je celo novinarstvo tabloidizovano i ima za cilj da zabavi. Nema ozbiljnog rada i ozbiljnih tekstova. Nekad su novinari želeli da budu ozbiljni, danas se skrivaju iza tri prežvakana vica i dve poštapalice. Najvažnije je da budeš duhovit. Nekad su novinari težili da nešto znaju, da čitaju knjige. Danas se najviše razgovara s Guglom. A i kako da se razvijaju novinari kad u zemlji ne mogu da se nađu tri dobra sagovornika za tekst… Došlo je do promene sistema vrednosti. Ono što je najgore što je ostalo posle Miloševića, jeste to što se razorio sistem vrednosti; kakav-takav, ali je postojao. Danas ga nema. Ne možemo da očekujemo, kad se sve urušava u zemlji, da novinarstvo održi svoj nivo. Televizija je uvek estrada, ona forsira poznatost, ako je neko poznat ne znači da je dobar novinar. Elementarni problem je što u ovom trenutku kod nas nema one količine novinara koji bi oživeli utopiju slobodnog novinarstva – većina se vodi po principu: imam jedan život, daj da uzmem šta mogu…

Devedesetih smo imali jasnu podelu na opozicione i državne medije, gde su se razvijali novinari koji su u svom radu prepoznavali neku ideju. Danas nema nikakve ideje. Najveći problem je što početkom devedesetih mediji nisu, kao danas, hteli u ‘Farmu’, a sve nas da pretvore u svinje“, kaže Bujošević. Milomir Marić, „onovremeni“ urednik magazina Duga, koji je bio svojevrsni beogradski odgovor zagrebačkom Startu, gde su se okupljali oni koji, osim što znaju da pišu, znaju i da isprovociraju, kaže nam da je zabluda da je novinarstvo ikad bilo sedma sila kao korektiv političkog i društvenog života, ali i da nisu tako raspomamljeno ispunjavali naloge kao danas.

„Među novinarima je oduvek bilo dovoljno ulizica spremnih da služe. Ali oni treba da formiraju javno mnenje, a i da političari vide nešto što će ih osvestiti, a ne samo da se štampa šta su oni zamislili. A većina novina je danas takva. Dobar deo glavnih strana i ne pišu novinari, već se to radi u BIA-ma ili pišu PR-ovi u ministarstvima. Nema više potrebe za novinarima u našim medijima. Oni koji vide pre drugih, kao takvi su suvišni i služe uglavnom za sažaljenje“, kaže Marić.

„Uvek nam se čini da su stare novine bolje nego današnje. Ali, bez nostalgije i patetike, nekad su novinari bili gospoda, iznad političara, Udbe, pa čak i književnika. Pre nego što smo počeli da putujemo u inostranstvo, novinari su bili ti koji su nam otvarali vrata sveta. Ti čuveni dopisnici u Londonu, Berlinu, Vašingtonu, Parizu… Miroslav Radojčić, dopisnik Politike iz Londona, napisao je najlepše reportaže s Vimbldona. Tu je imao i počasno sedište s ispisanim imenom. Imao sam sreću da upoznam Predraga Milojevića, novinara Politike koji je u svojoj 93. godini pisao modernije od bilo kog tada mladog novinara. Radio je intervjue s Hitlerom, kao i poslednji intervju sa slavnim hajdukom Čarugom koji se Milojeviću ispovedio pred streljanje“, govori Marić.

On napominje da su novinari tada bili poštovani.

„Političari su bili svesni svog neznanja, pa su čitali novine. Tek kasnije su političari postali važniji od novinara, a novinarstvo preraslo u običnu sluškinju vlasti. Novinari su postali obične kućne pomoćnice raznih političkih garnitura. Kako novinar može da bude hrabar kad oni koji su do juče služili Miškovića, Đilasa, Tadića, sad ih na naslovnim stranama nabijaju na kolac. Ali imaju ti urednici taj nerv da nepogrešivo nađu novog gazdu. A to odgovara političarima jer računaju – ako su dobro služili one prošle, služiće i mene.

Oni koji pišu između redova, namiguju čitaocima, ne odgovaraju vlastima jer ona hoće da sve bude crno ili belo. A ako je sve crno-belo, onda nema novinarstva.

Danas novinari slušaju samo šta političari pričaju i onda, ako treba da se davi ili strelja, onda oni dave i streljaju još brutalnije. To nije dobro ni za političare. Ako političari smatraju da su tabloidi njihova snaga i da je to batina kojom udaraju koga stignu, vrlo brzo će na kraju i oni izaći na tim istim naslovnim stranama.

Za bilo kakvu pristojnu zemlju moraju postojati institucije. Ako su tabloidi zamene za pravnu državu, efikasno pravosuđe, privredu, sposobne menadžere… tada nastaje haos. I ko se igra haosom, i sam će u tom haosu i kaljuzi završiti. Mnogo ima povika na tabloide.

Tabloidi su postali jedna kanta za otpatke. Mi smo ranije kao urednici uvek dobijali anonimna pisma u kojima se navodilo ko je i koliko pokrao u firmama.

Ali nikad nismo čitali ta anonimna pisma jer nisu bila potpisana i niko nije bio spreman da odgovara za navedeno. Zato smo ih i bacali u kantu za đubre.

Tabloidi su postali kao kanta za đžubre, ali su naručioci anonimnih pisama mnogo značajniji. To ne rade sami novinari, već pakuju političari, tajne službe jedni protiv drugih. Čak ni u Slobino vreme nisu doušnici dobijali nagrade. A danas, čitam, slavom ovenčana novinarka priča kako je upoznala Roćka Milovića, policajca. Ona o njemu piše kao da je upoznala Umberta Eka ili nekog mislioca.

Kaže: ‘Evo, ja kod druga Roćka’“, priča Marić.

U beogradskim redakcijama često se formalno novinarsko obrazovanje kroz fakultet oslikavalo kao omča oko vrata, stavljajući u prvi plan školu života koja se može naučiti samo u redakciji. Takav stav jeste neka vrsta apologije onih novinara koji nisu završili fakultet, ali je potkrepljena jakim argumentom – pitajte Tijanića i Tirketa. Tek, postojale su autentične beogradske novinarske škole, koje bi iznedrile tu gospodu o kojima pričaju naši sagovornici. Beogradska novinarska škola vrlo dugo je održavala neformalnu dominaciju u odnosu na druge jugoslovenske centre – dnevni list Politika je bio dominatniji od zagebačkog Vjesnika, Večernje novosti takozvani lider u večernjoj – predtabloidnoj – štampi, NIN je bio najugledniji nedeljnik. Zato je i svojevrsni poraz srpskog novinarstva što se danas održava utisak o „revolucionarnoj zagebačkoj štampi, koju je Beograd imitirao“. Zagreb je „dominirao“ magazinom Start (koji su dobrim delom sadržajem punili autori iz Beograda), a Duga je – naravno, zavisno od ukusa čitalaca – mogla da se „nosi“ s njima.

„Najbolju ilustraciju odnosa autentične beogradske i zagrebačke škole dao je čuveni Frane Barbijeri kada je na pitanje tokom Univerzijade u Zagrebu 1987. zašto je NIN pravio u Beogradu, a ne u Zagrebu, kratko odgovorio: ‘Nisam imao s kim’“, kaže nam Ivan Miladinović, urednik u gotovo svim najznačajnijim listovima s kraja prošlog veka.

„Urušavanje novinarstva je posledica urušavanja autentičnih novinarskih škola. Prva velika propast srpskog novinarstva bila je još 1941, kad je posle pola veka početničkog ludila i traganja za autentičnim srpskim novinarskim izrazom, ostale da izlaze samo dve novine. Posle rata razvija se jugoslovensko ideološki obojeno novinarstvo – u Srbiji. Ono će se razvijati kroz tri škole – Večernje novosti, Radio Beograd, i njima će se kasnije priključiti Politika Ekspres. A Politika i Borba će uglavnom ‘kupovati’ gotove novinare.

Ideologija je bila ključni okvir tog novinarstva, sve do početka osamdesetih i prvih velikih demonstracija na Kosovu. Pobunu na Kosovu jugoslovenski i srpski vrh, sad bez Tita, nije spremno dočekao, i mediji se tada otimaju iz ralja partijske birokratije. Taj uzlet će trajati do kraja decenije.

Ulazak u devedesete je početak stanja kakvo je danas. Formiranje prvih privatnih listova – dva Telegrafa i Blic, dešava se u trenutku kad Beograd nema pun kapacitet kvalitetnih novinara ni za postojeće listove, tako da dolazi do velikog pada kriterijuma. Malo i zbog ekonomskih prilika, tek, novopečeni vlasnici medija pomislili su da su Kusturice, koji od naturščika mogu da naprave novinare. Sve se svelo na kasetofon i izjave lidera stranaka. U državnim medijima pojavljivale su se samo izjave zvaničnika, u opozicionim samo izjave opozicionih lidera.

Cela jedna generacija novinara koja je bila u uzletu pogubila se – jedni, naviknuti da mogu da dobiju opozicione lidere svakodnevno na telefon da bi dobili izjavu ili neku priču, nisu se snašli u novim okolnostima kad su njihovi jedini kontakti postali vlast i kad su morali da razgovaraju s institucijama. Drugi, iz režimskih medija, nisu više imali nikakve kontakte i hteli-ne hteli, postali su autsajderi. Ti novokomponovani urednici postaju udarne pesnice u većini listova posle 5. oktobra. Dolazi do potpunog poništavanja tragova pomenutih škola i razvija se improvizovano novinarstvo. Uz to, vlasnici medija koji dolaze iz Evrope unose dodatnu konfuziju pokušavajući da svoj sistem vrednosti nametnu i ugrade kod nas, na tlo koje nije plodno za to“, priča naš sagovornik.

Slaviša Lekić, dugogodišnji urednik u Borbi i Našoj borbi, a ponikao u Omladinskim novinama, dodaće i da su velika prednost tog vremena bila upravo omladinska štampa koja je bila još jedan „rasadnik talenata“, pogotovo što su studentski listovi imali preko-jugoslovensku saradnju i razmenu ideja i energije. Tek, danas se zaboravlja na Student koji je iznedrio desetine velikih novinara, zbog čijih tekstova je zabranjeno desetine brojeva. Za list Susret, u kojem je ponikao i veliki Tirke, danas se gotovo ne zna.

Ulazak u devedesete godine koje su ratovima i svakodnevnim političkim previranjima na tacni novinama davale priče i povode, počele su da brišu tanku liniju između politike i novinarstva. Često se dešavalo da snalaženje na toj tankoj žici odredi karijeru jednog novinara (materijalno bi bolje prošli oni koji bi „skliznuli“). Slaviša Lekić kaže da je jasna podela na režimce i opozicionare novinare navodila na osećaj aktivne borbe, a ne prenosioca vesti.

„Novinari koji su radili za opozicione listove počeli su to da doživljavaju kao svoju ličnu borbu, oni više nisu bili izveštači, nego saučesnici. Posle Petog oktobra, mnogi od njih su osećali da su doprineli svrgavanju režima koji je bio zlo, i da im s te strane pripada i deo pobede. Bilo je i nas kojima je ostalo prirodno da budemo protiv vlasti. U to vreme si mogao da se osećaš kao slobodan novinar, zato što si pisao i radio onako kako veruješ. Danas te slobode nema.

Jedini slobodan medij u Srbiji danas je tviter“, priča Slaviša Lekić. I Manojlo Vukotić, tokom devedesetih urednik Blica, a posle 5. oktobra – pa sve donedavno – prvi čovek Večernjih novosti, takođe krah srpskog novinarstva definiše neslobodom u medijima.

„U Srbiji, što možda i nije posve neobično, već decenijama, svaka vlast, kakvog god opredeljenja bila, htela je da ima kontrolu nad medijima. Ali, u zemlji fenomena, kakva je naša, dogodio se i ovakav obrt: u vreme Miloševićeve vlasti, koje neki nazivaju i diktaturom, nicali su, jedan za drugim, nezavisni mediji: Borba, Studio B, B92, Vreme, Demokratija, Blic… U jednom važnom, prelomnom, dramatičnom trenutku, tiraži nezavisnih bili su veći nego tiraži državnih medija. Zar se ne sećamo da je mama Politika bila toliko ponižena da je mogla na kioscima da se podiže uz pomoć članske karte SPS (i ni do danas se nije vratila na staze svoje politike), da su Novosti zbog promiloševićevske politike paljene ispred vrata redakcije…

Da li se zatvorio krug? Nije. Isto je i ide ka sve gorem! Koje su opozicione novine danas u Srbiji? Ko piše protiv grešaka i idiotluka ljudi iz vlasti? Gotovo niko. ‘Gotovo’ znači, uglavnom, po koji komentar, i to gostujućih komentatora, opaska, prozivka nekih činovnika, tehnokrata, partijskih hrkača…

U neozbiljnom društvu ni novinari ne mogu biti ozbiljni. U nekontrolisanom sistemu vlasti – mediji ne mogu kontrolisati vlast. U državi u kojoj se sve improvizuje, mediji su izgubili granicu između informativnosti i propagande.

Jer, informativnost vodi ka istini i slobodi, a propaganda ka jednoumlju i totalitarizmu“, priča Vukotić.

Vukotić je podsetio da je u vreme Brozove vlasti, sjajan novinar Bogdan Pešić, kao glavni urednik Politike, primio vest da je pao naš vojni avion i da ima poginulih vojnika i oficira. Naređeno je da se vest ne objavi. Pešić je vest, negde na dnu strane, sitno, ipak, objavio. Pozvao ga je Ranković i žestoko izribao. „Nisam mogao da odolim. To je vest za novine.“ I nisu ga smenili.

„Ovde ‘glave lete’ za manje. Da li smo došli u situaciju da novine hapse i najavljuju zatvore? Poimence. Ne da smo došli, nego je to – ekskluziva. Zato, sa stotinama drugih udvaračkih, poslušničkih, izdiktiranih vesti i ponuđenih fotografija, mediji sve više liče na samousluge: uđete i kupite upakovanu robu! Ili na – kurtizane vlasti. Ili, kako bi rekao jedan engleski kolega, čitati ili gledati neke novine i televizije isto je što i tuširati se ispod kanalizacionih cevi.

I zato, utisak odnosi prevagu nad realnošću. I zato valjanje u blatu ‘farmi’. I zato ‘ekremi’ postaju popularni. I zato voditeljke najtiražniji pisci. I zato savetnici i kolumnisti, ti isti, sipaju kantama pamet sa svih ekrana ili stranica. I zato, kad u jednom mesecu, odu glavni urednik Novosti i Politike niko ne pita zašto. I zato, kad dođe partijska garnitura, pa za četiri meseca obori najtiražniji dnevni list za 30.000 primeraka – novi muk. I zato je patriotizam – moda. I zato strah zbog gubitka pozicije – postrojava brigade poslušnika.

I zato je srpski postalo – ćutati. Da bismo se vratili u ambijent u kojem je moguće praviti demokratske medije (namerno ne govorim nezavisne), potrebno bi bilo: da država izađe iz vlasništva u medijima (pa time i kadriranja), da se donesu proevropski zakoni o informisanju (ovo je najnesređenija medijska scena u Evropi), da se znaju vlasnici medija, da se objavljuju tiraži, da se ograniči broj fakulteta za žurnalistiku (svako može da ih osniva), da se vrate znanje i etika u novinarstvu (profesionalizam), da novinarska udruženja postanu zastupnici novinarske struke, a ne nevladine organizacije, da se znaju marketinški putevi novca u medijima…

Da li bi bilo loše da imamo jednog novog Juga Grizelja, kao Novosti osamdesetih, koji je iz dana u dan, 7.000 dana, pisao po 2,7 redova i šibao sve redom? Da li bi smetalo da imamo sportskog novinara kakav je bio Politikin Ljuba Vukadinović koji nas je svojim tekstovima vodio na stadione? Ili Miroslava Radojčića, kome se nikad niko nije približio pisanjem o Vimbldonu.

Ili Živka Milića, čije se reportaže o vijetnamskom ratu slažu u svim novinarskim enciklopedijama? Ili Vaska Ivanovića, koji je društvenim hronikama obarao partijske komitete. Ili velike novinare-urednike kakvi su bili Slobodan Glumac, Dragan Marković, Slava Đukić, Đuka Julijus… Koje ime danas čitaoci znaju, novinarsko, uredničko? Možda dva, tri. Dosta – za loše vreme. I loše novinarstvo“, priča Vukotić.

Medijsko vlasništvo u Srbiji je još uvek netransparentno, medijsko tržište sistemski neregulisano, nema valjanih medijskih zakona. Najveći problem, koji je izvorište neslobode u štampi, jeste to što je država najveći pojedinačni oglašivač u novinama, s udelom od 25 odsto.

Slobodan Reljić, dugogodišnji glavni urednik NIN-a, kaže da je kriza u srpskim medijima jednim delom autentična, a drugim delom posledica sveopšte krize medija u svetu.

„Novinarstvo je daleko od načela slobode izražavanja, danas se okviruje zaradom, uticajem moćnika i platom. Osnovna svrha medija nije istina, nego profit. Novinar je postao najamni radnik, a urednici su ‘menadžeri redakcije’, koji se izdvajaju po što bolje od ostalih radnika-novinara znaju šta je interes vlasnika. Novinar između svoje plate od koje treba da preživi, i potrebe da se bori za javni interes, bira, naravno, platu. Osamdesetih godina mediji su imali visok ugled u društvu, bili su poštovani i od čitalaca i od političara.

Profesionalnost je bila na nivou, cenili su se oni koji su držali do slobodnog mišljenja. Najvažnije, mediji su bili vrlo uspešna preduzeća, koja su zarađivala novac i ulagala u razvoj novinarstva. I na Zapadu je bilo tako, dok je još vladao kapitalizam s ljudskim likom. Danas su mediji preduzeća koja imaju za cilj izvlačenje profita. Kod nas su problemi izraženiji, jer su mediji ili u vlasništvu stranih drugorazrednih kompanija, ili su sekundarni biznis tajkuna. I mediji, kao takvi, prate poslovno-političke interese određenih centara moći. Novinar nema nikakav autoritet, a odsustvo autoriteta novinara u novinarskoj profesiji onemogućava objektivizaciju problema.

Reklame su osamdesetih bile sekundaran izvor prihoda. Prilagođavajući se krajnje komercijalizovanom konceptu, koji bi se uslovno mogao zvati američki, i srpsko novinarstvo se transformisalo u srpsku medijsku industriju u kojoj su se prihodi od oglasa umnogostručili, oglašivači postali važniji od čitalaca, a oglasne agencije zauzele mesto kontrole medijske moći, čime su se nekad bavili komiteti. Autoritet novinara je dodatno urušen formiranjem klase pi-arova koji su u poziciji da imaju ‘leđa’, a nemaju nikakvu odgovornost. Kako je to govorio

Dragan Marković iz NIN-a ‘svaki novinar NIN-a može da bude ministar, a malo je ministara koji mogu da objave tekst u NIN-u’. Danas u jednom dnevnom listu objavi se kolumni koliko bi se nekad objavilo na prostoru cele bivše Jugoslavije“, priča Reljić. Momčilo Pantelić, bivši glavni urednik Politike i dugogodišnji dopisnik iz Vašingtona, Pekinga i Buenos Ajresa, takođe sunovrat novinarstva povezuje i s tehnološ kim promenama, internetom i novinarskom hiperinflacijom.

„Kao što je imate u novcu, tako ste je dobili u informacijama. Pri čemu, što više emitujete, to manje vredi. I na te bolesti niko nije imun. Ono što je naškodilo svakom poretku vrednosti, pa i našem novinarskom, to je što je izgubljen smisao i cilj. Što se naše situacije tiče, mislim da je to počelo u vreme Miloševića, s diktatom prema najvažnijim medijima, ali to je bila i poslednja generacija koja je mogla da kritikuje. Sećam se ocene jednog zapadnog lista koji je rekao da je Srbija tog vremena bila paradoksalna po tome što ima najautokratskiji režim i najslobodniju štampu. Objavljuju se razne takozvane ekskluzivnosti, koje su ekskluzivne samo zato što nekom drugom ne pada na pamet da ih objavi jer je bezvredno, i u tom smislu novinarstvo trpi krizu, meni se čini gotovo jednaku finansijskoj i ekonomskoj, a i mislim da je povezano.

Nekad smo mi jurili informacije, a sad treba da ih selektujemo, jer imate more informacija, bitnih i nebitnih. Ono što je sedamdesetih bio izazov za novinarstvo, to se danas izgubilo, pisanje za čitanje između redova. Novine su bile veoma čitane, sad to više nije slučaj, sad se ide na vizuelni utisak. Sad čujem da traže i kartice da se ubace kad dolazite na posao, sedi se po redakcijama. Mi, kad smo počinjali, glavni urednik je prolazio da proveri da li su sobe prazne, tek to je govorilo da se dobro radi, da su ljudi na terenu, u akciji, a ne da sede tamo i da mlate praznu slamu. To je stvar poverenja, jer možete da budete bilo gde, ali bitno je da donosite priče. Bilo je sistema kažnjavanja, ali i popriličnih nagrada. Da bi se izdržao novinarski vek, potrebno je da se taj posao voli. I kad pričate o tom plaćanju, sećam se, došao sam u Politiku, bile su solidne plate, ali jedan moj kolega, koji je takođe završio Pravni fakultet, zaposlio se u pravnoj službi Politike, u kojoj sam ja tad bio novinar. Kad sam saznao da ima znatno veću platu, pitao sam direktora zbog čega, jer ja živim od toga, odgovorio mi je: zato što ti voliš tvoj posao.

Častili smo te da radiš to što voliš, a on radi ono što mora, i to se plaća“, priča Pantelić.

Borislav Lalić, novinar i publicista i dvodecenijski dopisnik sa svih meridijana, reći će nam i da je „novinarstvo carska i pseća profesija“. Te dve odrednice, kaže, nije lako pomiriti, ali to može da funkcioniše. „Za novinare koji nisu zalutali u tu profesiju, novinarstvo je, uprkos svim teškoćama, zabludama i prokletstvima, put bez povratka. Oni iz novinarstva neće otići, mada nikad neće ni poželeti da tamo gurnu svoju decu. Naravno, sve ovo se ne odnosi na one novinare koji su zalutali u novinarstvo, vođeni zovom njegove lukrativnosti, ili gurnuti u tu profesiju rukama i telefonima onih koji žele da tamo imaju svoje ljude, svoju decu i svoje ljubavnice. U nas je ta mediokritetska revolucija u novinarstvu počela pre dve-tri decenije kad su u redakcije preko noći dovođeni činovnici iz komiteta i kabineta, prevođeni u novinarske sekretarice i drugarice, propali studenti s anemičnih fakulteta. Kad danas pogledam gde je dospelo naše novinarstvo, koliko se urušilo, koliko je u njemu nepismenih, potkupljenih i žutih novinara, do koje mere obraz gube čitave redakcije, uvek se setim izjave Markesa, koji je za sebe govorio da je prvo novinar, pa tek onda pisac, da zbog stanja u novinarstvu ‘pati kao pas’.

Počesto mi se i javlja jedna parola koju je iznad svog redakcijskog stola u Madridu držao moj kolega i prijatelj Manolo Mora: ‘Nemojte reći mojoj majci da sam novinar.’“

Tekst je objavljen u njuz magazinu Nedeljnik. 

Istraživali Branko Rosić, Zorica Marković i Marina Todorović, piše Veljko Miladinović.

Foto: UNS

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , , , , , , ,

Send this to friend