Vlast tretira medije kao u vreme Miloševića

17. oktobar 2014. • Medijska politika • by

Odnos vlasti i političara prema medijima u Srbiji nije se mnogo promenio od devedesetih godina do danas. Sistem ekonomske i političke kontrole medija za poslednjih dvadeset godina menjao je samo metode, ali ne umnogome i suštinu.

Ocene koje se poslednjih nedelja mogu čuti u javnosti da je danas „gore nego devedesetih“ u neku ruku, smatraju oni, imaju smisla. Kako kaže jedan od naših sagovornika, nekada je makar postojala mogućnost izbora između nezavisnih i provladinih medija, a danas ne postoji ni to.

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović navodi za Danas da poređenje sadašnje medijske situacije sa onom iz devedesetih dobija puni smisao pred činjenicom da danas protestujemo ispred B92, „medijske kuće koja je u ona vremena bila simbol otpora režimu Slobodana Miloševića“. Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa Studijom B. I koliko god to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, dodaje on, čini mi se da je ovakav ishod logičan.

– Ako je u nečemu postojao kontinuitet, od 5. oktobra do danas, onda je to medijska sfera. Sve političke garniture, gotovo bez izuzetaka, medije su tretirale isključivo kao sredstvo da se dođe i ostane na vlasti. Menjali su se samo oblici i intenzitet pokušaja da se kontrolišu mediji, bez ikakve želje da se transformišu u neizostavan deo demokratskog procesa. I u tome Vučić nije nikakav izuzetak. On je samo nastavio započeto i, doduše, uneo malo više brutalnosti nego što to javnost u ovom trenutku može da proguta. Suština je, ipak, ostala ista. I ova vlast, kao i Miloševićeva, kao i sve one postpetooktobarske, od medija traži slepu poslušnost, a od novinara da se ponašaju kao društveno-politički radnici, napominje Obradović.

On dodaje da ni novinari nisu nevini u toj priči. Na izvestan način, kako kaže, i sami novinari učestvovali su sve vreme u formiranju te i takve medijske scene.

– U Miloševićevo vreme pobunom, nakon toga pristajanjem na sve ucene i pritiske kojima smo bivali izloženi. U prirodi vlasti je želja da kontroliše medije. U meri u kojoj se mi suprotstavljamo takvim tendencijama postoje i opstaju slobodni mediji. Sadašnja medijska slika pokazuje, nažalost, da smo više bili saučesnici u projektu kontrole vlasti nad medijima, negoli što smo se borili za sopstvenu slobodu i nezavisnost, navodi naš sagovornik dodajući da sada plaćamo tu cenu „koja nije mala, a plašim se da su pred nama tek dani kada će nam biti isporučen konačan račun za sopstveni konformizam“.

I Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije smatra da vlast nikada nije imala dobar odnos prema novinarima, ali da su se vremenom pojavni oblici promenili. Kada su u pitanju pritisci i pretnje, prema njegovim rečima, to traje sve vreme, a oblici samo postaju suptilniji. Ipak, on tvrdi da je autocenzura mnogo dominantnija bila nekada, kao što je i sada.

– Razlika je u tome što su novinari devedesetih imali mogućnost izbora da rade za nezavisne ili provladine medije. Danas tog izbora nema. I u tom smislu je danas gore nego devedesetih, napominje Brajović za Danas.

Novinar Dušan Mašić ističe za Danas da se sistem kontrole medija u Srbiji nije menjao od devedesetih i da je to uvek više bila ekonomska kontrola, kroz distribuciju para za oglašavanje ili plata/projekata iz budžeta, a manje kroz direktnu cenzuru (Vučić tokom intervencije NATO, partijski urednici). Ti neformalni centri medijske moći, smatra on, sprečili su izgradnju nezavisnih institucija (RRA) i donošenje dobrih medijskih zakona i zakona o oglašavanju.

– Nikada nije postojala iskrena želja da RTS bude pravi javni servis. Čak ni u vreme Đinđića. Osnovna razlika zbog koje se ova sadašnja situacija zaista može opisati „sa ovako nikada nije bilo“, jeste odsustvo bilo kakvih značajnijih medijskih fondova zapadnih zemalja uz čiju pomoć je izgrađen i opstajao čitav niz kredibilnih i profesionalnih medija. Kada su svi oni posle 2000. prepušteni nepostojećem politički kontrolisanom „tržištu“, to je bio početak kraja, ocenjuje Mašić.

Ovo danas je, dodaje on, posledica niza pogrešnih poteza vezanih za medije koji su bili politički motivisani i nemogućnosti izgradnje jake profesionalne organizacije koja bi uz pomoć nezavisnih sudova uspela da se izbori za poštovanje osnovnih profesionalnih standarda.

– Srećom, ima i dalje kvalitetnih ljudi (mlađih i starijih) koji bi mogli da pokrenu medije u pravom smeru, ali nema para. Oni koji ih imaju radije će ih „investirati“ u političke i geostrateške projekte nego u profesionalne medije. Razumem ih, jer se to i dalje u Srbiji najviše isplati, ukazuje Mašić.

Poslednji primeri iz medijske sfere – ukidanje emisije „Utisak nedelje“ Olje Bećković, odnosno ponuda da pređe sa nacionalne frekvencije na kablovski kanal koji više ne prenosi ni najveći kablovski operator u zemlji, kao i ukidanje emisija „Sarapin problem“ i „U centru“ na gradskoj televiziji Studio B, doveli su do toga da je Evropska komisija kritikovala Srbiju u izveštaju o napretku. Iako se ne navode konkretni slučajevi, u izveštaju piše da je u Srbiji zabrinjavajuć uticaj na nezavisnost uređivačke politike medija i povećan stepen autocenzure.

Šta je rekla Olja Bećković

Autorka emisije „Utisak nedelje“ Olja Bećković nedavno je rekla, povodom ukidanja njene emisije, da je medijska slika danas gora nego devedesetih. „Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli Studio B, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer Našu Borbu. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori“, ocenila je Bećkovićeva.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , , , , , , , , , ,

Send this to friend